Тштеславије
Куд ти се жудње растурују, друже,
Тражећ’ за венце по висини руже;
Грбави пути, што нас воде к вису,
Убави нису.
Стрмом по брегу ко год сеје трудно,
Жетвице збира и слабо и худно;
Усеве танке њивама убица
Спира бујица.
Ваља камење, путање затвара,
Наглога врлет стрмоглав обара,
Највише куле, што с’ под облак вуку
Трескови туку.
Мирна је низа, без бриге и пада,
Скучна у долу нелагод не влада,
Смеше се класи, и рудином шета
Китнаста Цвета.
Љуби брежуљке сок винове сласти,
Бунљиво у вис подижуће страсти;
Вино и страсти нашој плахој ћуди
Друзи су худи.
Често се с грмом надвишују јеле,
Јаблани лете небо да простреле:
Најмање искре пожаром тамане
Стабло и гране.
Прођи се висе, што спокојству смета,
Цвет задовољства гором тешко цвета;
Руже кад тражиш, кукурек те пали,
Свест да удали.
Зависти бодље и злоба и беда
Шкодљивим оком све горе погледа;
Скровиту смерност, штетом кад зареде
Навети штеде.
-
