Tšteslavije
Kud ti se žudnje rasturuju, druže,
Tražeć’ za vence po visini ruže;
Grbavi puti, što nas vode k visu,
Ubavi nisu.
Strmom po bregu ko god seje trudno,
Žetvice zbira i slabo i hudno;
Useve tanke njivama ubica
Spira bujica.
Valja kamenje, putanje zatvara,
Nagloga vrlet strmoglav obara,
Najviše kule, što s’ pod oblak vuku
Treskovi tuku.
Mirna je niza, bez brige i pada,
Skučna u dolu nelagod ne vlada,
Smeše se klasi, i rudinom šeta
Kitnasta Cveta.
Ljubi brežuljke sok vinove slasti,
Bunljivo u vis podižuće strasti;
Vino i strasti našoj plahoj ćudi
Druzi su hudi.
Često se s grmom nadvišuju jele,
Jablani lete nebo da prostrele:
Najmanje iskre požarom tamane
Stablo i grane.
Prođi se vise, što spokojstvu smeta,
Cvet zadovoljstva gorom teško cveta;
Ruže kad tražiš, kukurek te pali,
Svest da udali.
Zavisti bodlje i zloba i beda
Škodljivim okom sve gore pogleda;
Skrovitu smernost, štetom kad zarede
Naveti štede.
-
