Отворите главни мени
Туђа крв
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg

Туђа крв


   Од Барича до Голупца реците да има сахат. Пут је доста страновит, онако по планински. Лево и десно потеси, а на врх брежуљака модри шумарци, опрани вечерњом кишицом. Тамо даље плава брда, оперважена бело-светлим облацима, који се све даље уклањаху сунцу, што већ у велике огреваше целу живописну околину. У тим тамо брдима лежи манастир Туман, стара српска задужбина.
   Рзаху коњи одморни, које јахасмо. Пред нама бржим ходом јахаше пандур с ледењацима за појасом и кривом сабљом о бедрима.
   Испесмо се на висораван.
   — Голубац! викну духовник тумански Руфим, који нам се од скора беше придружио, поигравајући на зеленку, који вазда махаше главом и бацаше белу пену преко духовникове камилавке од црне па избелеле кадифе.
   — На овом месту вреди избацити метак, прихвати учитељ зеленички и испразни свих шест метака из челична револвера, што се модро-плавом бојом преливаше на сунцу.
   Далеко се разлегаху пуцњи, а коњи се већма разиграше и потегоше још бржим кораком.
   А пред нама се отворило небо на четири стране. Одмах под брдом видео се голубачки трг с неколико белих, растурених кућа, иза њега тамо широки поносити Дунав, а иза Дунава Банат са својим лепим селима и високим торњевима. Неколико пушкомета на десно дизаше се достојанствено стари голубачки град са својим огромним кулама на високој стени, која се стрменито спушташе у хладне таласе дунавске. А овамо ближе на обали одмараху се неколико лађа винарица са својим високо-заошинутим кљуновима и белим једрима. Од куда ли долазе, куда ли, Боже, полазе?
   Оваких јутара, оваких погледа не уживамо богме сваки дан. Зато и остављају у нама утиске, који се не губе са заходом сунца, но трају чак до далеких дана старости, загревају нас и буде, надахну новим животом, подмлађују нас. Не сметају седе власи животу, кад у срцу букти врео пламен младости; зато и замолих друштво, те устависмо коње и у миру дуго разматрах лепу, величанствену околину. Жао ми беше што је тада уживах само сам. Гледах и гледах, а мисли ми се преношаху тамо иза брда далеко, да-леко. У оку ми је суза трептала. Да, да — тежак је и сладак овај тако стари, а опет вазда нови свет. Погледах још једном на све четири стране, уздахнух — и почесмо се спуштати низа страну.
   У Голупцу сам до вечерња звона походио школу. Испитао сам напосе свако детенце, да видим колико му дадосмо спреме за тако тешку борбу у животу. У главном незадовољан, одох те одстајах вечерњу. Служио је стари свештеник. И он је био погружен. Његова нестручна, али здрава памет прозрела је све, ћутањем исказивасмо сагласност наших мишљења. На обали нас већ ишчекиваше чамац за село Добру.
   — И ја ћу вам бити друг, рече стари свештеник, кад излажасмо из порте. Одавде тамо више од два сахата, а сутра отуда уз воду више од осам и десет часова. А има и опасних места на окукама. Само ако ви...
   — Мени ће бити веома драго ваше друштво, рекох и стискох му стару, суху руку.
   — Да, да, ја сам стари думенџија, знам Дунаву превртљиву ћуд и кад је миран као сад и кад га ветрови усколебају. А како ми је овај мах у души — овај ће ме пут можда разгалити, колико-толико успокојити. А не знате како сад — ваљада на крају дана својих — чезнем за одмором. А некад, некад...
   Погледам га радознало.
   — Мучна је служба свештеничка у овим брдима. И дан и ноћ на коњу. Двадесет година уз ове врлети, што и пола века у питомој равни. Али шта знамо? Господ ме је овде позвао. Док није обелела ова брада, тамо пре дваестину, а богме и триестину година, верујте ми, нисам осећао терет крста који сам понео. Шта сам пута у по ноћи одлазио у села те крштавао нејаку новорођенчад! Цича, зима, кошава да с коња обали, пуца камен, дрво, а ја, сам самцит, кроз планину, певам иза гласа: „Августу јединоначелствујушту".
   — Чујеш ли, учитељу, приметих зеленичком, који је свашта био пре, само не васпитач малене деце, којој кроз више година није уделио ни мрве васпитачке.
   — Шта ме пута баш у сами мрак позва суседни свештеник да светимо масла. Док длан о длан већ сам у ораници — тако у нас зову једноставан чун — и спустим се доле у Добру или Бресницу. Помрчина — стари познаник, а таласи — играчка. Захитам веслом то десно то лево, певукам кроз зубе, а чун као стрела сече средом Дунава. Е, хеј — тако се то онда поповало!
   — Свет се мења, господине попо!
   — Али све зебем, да не иде на горе. Ако су свуда 'ваке промене, као што их овуд гледам сваки дан, онда, онда бих најволео да што пре склопим ове старе ослабеле очи.
   Седосмо у чамац. Стари свештеник узе крму, а оба учитеља весла. Отац Руфим оста да замени старог свештеника у цркви. За четврт сахата једва се видео Голубац иза нас. Опловисмо стене од старога града и отискосмо се средином Дунава. Левом и десном обалом гледаху нас озбиљно ноћним мраком заогрнута брда и само им се врхови светљаху месечином. Месец је некако баш над нама био и осветљаваше речну матицу која нас ношаше. Гдешто, ближе или даље, праћнула се по која рибица. С брда чуло се кад и кад звонце од каква залутала говечета. Иначе — свуда око нас величанствена тишина.
   — Шта сте подремали, учитељи?! викну опет стари свештекик после дужег ћутања. Кад сам био ваших година било ми је не одспавати једну ноћ као отпостити петак или среду. Па и не јести по цео дан, охој! то је било сасвим обично, само кад навали журан посао. А јако, гле! Мора бити ручак баш тачно у подне, па да се само једна ноћ одседи при књизи, то би, ва истину, било девето чудо... Дед ти зеленички одби веслом к десној обали!... Јесте ли будни, господине?
   — Као да сам сад устао, рекох, промешкољивши се мало живље на својем месту.
   — Десно, десно ти зеленички! Тако!... Та да си ти под мојом командом, умео би ти и веслати и дечицу учити. Али, ко би вам смео проговорити кад се завалите у шарагље, или се узбечите на седлима, па ћа, тумарај од села до села, од заветине до заветине ... Ама, рекох ти, десно! — Кажете, тешко је бити данас учитељ?
   — Богме теже, попо, него пре триест година, кад си ти учитељевао — где оно беше?
   — У Горњој Млави, — па као зашто онда лакше беше? И онда су биле књиге — књиге, а деца — деца. Онда је, додуше, било помање предмета, али, зар је тада било школованих људи као ето сад? Ни двадесети није видео гимназије ни богословије... Ено, господине, где се бели добранска црква; колико се чини близу, још имамо мал' не пун сахат до тамо... Само живо одбијајте веслима, стићи ћемо таман у десет.
   Чамац пође побрже.
   — А зар ти мислиш, учитељу, да ви сад нешто више знате? настави стари свештеник. Није ни у књизи сва мудрост. Не треба, додуше, књигу занемарити, али је не треба ни прецењивати. Умети се наћи у животу, поштено и савесно радити што ти се повери, и онде где те наместе, то је мудрост практична, мудрост која земље држи, која куће кући. — Али, пазите на матицу!...
   И ту свештеник заошину јаче крмом, хватајући се левом руком за дугме на капи, коју хтеде оборити поветарац што поче јаче попиривати отуда са истока. Чамац опет пође право и поуздано средином дунавском. Учитељи поућуташе. Свештеник још их кад што подстрекаваше својим то блажим то јеткијим пребацивањима, па и он поче поприћуткивати. Пун месец као да све јасније сијаше, огледајући се са осветљеним небом у пучини мирног речног огледала.
   Тако смо ћутке пловили читаву четврт сахата. Дремовна тишина успављиваше сваку помисао, и таман гдекоји од нас да клоне од сна.
   — Сад смо код пећине! викну неки стари чичица, који се заједно с нама вожаше у Добру... Чујете ли, рече, како жубори поточић, што као стуб пада са хват два високога пећинског свода и низ брдо јури правце у Дунав.
   Погледасмо на ону страну.
   — Беше ли на овом месту оно пре две године? упита га свештеник.
   — Ама баш некако овде, или хват два подаље одавде, одговори чичица, бацајући на плећа гуњић, на ком је дотле седео. Кошуља сељачка белела му се на јасној месечини, а стари мали фесић готово се црнио на седој, проређеној коси.
   — Жао ми их је! уздахну свештеник; али, шта ћеш му?...
   — Можда им тако беше суђено, прихвати чичица. А шта се у дугом веку неће догодити! Та зар смо, оче попо, то једино чудо запамтили? Ко живи, тај и доживи.
   — Још има доста поћи до села. Ако си вољан беседити, испричај све, готово сам и сам поборавио.
   — А зашто не бих, попо? Само ћете простити, што не умем онако по чаршијски. Ми, сељаци, говоримо 'нако како јест, кратко, јасно, просто; знате, не презамо један од другога као неко и неко пред капетаном, или као оно ти, попе, кад ономлане долажаше владика. Сећаш ли се, како беше завезао и ушукутрио? Гледах, па се чудих: да ли је то онај наш стари попо, што онако слатко испреда за софрама, да нас до једнога ућутка.
   — Та причај како знаш, утаче се свештеник, коме као да не беше најповољнији чичин обрт говора.
   — Добро, добро! само док припалим. Не марим, знате, ни ћутати, док не задимим, а камо ли говорити, па још на овако красној ноћи. Да, да, красна је ово ноћ. А има ли што лепше од оваке божје ноћи, па ове јасне месечине? Гледајте је како светли тамо под оном шумицом. И онда је овако сијала, кад сам се први пут састао с мојом Жиком код нашег браника. Па реци да није сијала исто тако и онда, кад су се Јона и Раде први пут састали. Сирота Јона, сиромах Раде! Кад год их се сетим, готов сам сузу да пролијем. Онако лични, па онако млади: увенуше као рани цветови.
   — А откуда оно беху? упита стари свештеник
   — Из вајнога Миљевића. Били сте тамо? Село једно по једно кол'ко носи одавде до Звижда. Шта пута подбочих се на мотику, па с њиве гледах тамо преко Пека на потесе и бранике, и слушах свирку постилијуна који се жураше у Мишљеновац. Па она бела стада, па они добри коњи у окованим кочијама. Шта су наши брдски коњичци, козе, вечита ждребад. Ехеј, ласно ли је тамо живети, кућу кућити и порез плаћати, ама де овамо, брајко, по овим мучним брдима, где се двапут више знојиш, двапут мање жњеш. Али, не украти, Боже! Кад се довде издурало, гледаћемо како ћемо још и за ово мало дана старости. Да, да, живот вам је као грана уз пут, коју за час путник очене. Што је китњастија и зеленија, тим је брже нестане.
   И сиромах Раде, млад и зелен, оде на онај свет. Тек се, што'но реч, родио да живи, а свећа му се угаси. Чини ми се да још Миљевић не виде онака здрава и угледна момка. Знао је и књигу, али се, као друга његова небраћа, не одметну од плуга и мотике. Беше то радник један по један. Милина ти стати па гледати кад оре ил' копа, кад коси ил' жање. Шта га пута гледах са своје прљуше, а срце ми заиграло у прсима. Можда ништа тако не волим к'о тежака, вредна, прегаоца. Да, да красан је то момак био тај сиромах Раде.
   Али је још лепша била Јона. Девојка, што 'но кажу, као румена јабука. Пуна, здрава, весела, а благе јој очи сушта доброта. Па какву је косу имала: црна, светла, па низ плећа до на ниже паса. Па ем лепа да не скинеш ока, ем се некако ђаволасто намести да је изедеш. Па што је била жива и весела! Да си Бог зна како непогодан, разведриш се док је сусретнеш на путу. И друге умеју предусрести, и Бога прихватити, ама Јона па Јона! Бадава, неко се тако роди да другима годи, а понеко гиздај, гурај од јутра до мрака, па узалуд све. Па вредна и окретна, па охола као најматорија редара. Намесиће ти и накухати за читаву мобу, то јој, рећи, док длан о длан; порани ти она, жив ми био, пре петала сеоских; кад сунце гране, обучена и очешљана, као из кутије. А кад дође на извор по воду, котлови јој се преливају као огледала. Све је у ње било чисто, и, што 'но реч, певало. Авлија као, Боже прости, порта; у собици као у црквици, а под прозором баштица пуна бела и црвена цвета. Прођете ли онуд, — замирише као тамјан у кадионици. Хај, хај, честито је било то божје чељаде! Не знам тамо преко Пека, ама јој не беше равне колико носи све тамо до Поречке.
   Раде беше из куће Рајковића. И сада је прва у ономе крају. Чим се приближите селу, познаћете је одмах. Стакла у прозорима, а бели димњаци кâно исте куле, па се пуше и дању и ноћу. Пуна авлија, па стоке рогате и шуте, па живине да јој броја нема. Здраву чељад ваздан видите из стаје у стају, из вајата у кућу, из куће у вајате и кошеве. Ја сам десетак година радио у Миљевићу, већ сам се био тако рећи уживео, знали су ме сви, познавах свакога. У Рајковића кући ручах више, но што је седих длака иа овој оголелој глави. Отац Радов, газда-Паун, построг човек, ама поштен и уредан. И ваљан орач и добар ловац. Шта пута с њиме тражих зецове по вас дуги дан. Имао је и добра хрта; да је испод земље, намирисаће.
   Једном тако тумарасмо до захода сунца. Мрак падаше на земљу, кад се почесмо селу враћати. И тек ми онда паде у очи, да је газда Паун нешто заћутао. Погледах га оштрије и два и три пута, видех: невесео је. Дуго и ја поприћуткивах, не би л' му се окинула реч. Аја, као заливен!
   — Море, ти си ми данас нешто покисао! — почех после дугог околишења.
   — И љут и тужан, рече, не дижући главе. Не рекох ништа, а он настави:
   — Тако ми је, да бих радије у Пек, но тамо у село.
   — Хајде, прођи се лакрдије!
   — Смркло ми се пред очима, па бих чисто да бежим од људи.
   — Прекрсти се, човече! — упадох му у реч.
   — Не помаже ништа.
   — А што ништа?
   — Видим да хоће да буде зло.
   — Зло?
   — Срамота на моју кућу.
   — Каква срамота?
   — Јеси ли ме чуо: не дам, море, туђој крви у кућу, па ма с места главу изгубио. Разумеј ме добро, чича: не дам, па ма знао вући ланце тамо по Кладову. Нису море Рајковићи јуче поникли; у целом овоме крају нема куће старије. А дед ми казива, да су наши стари из новопазарског, да су и тамо били старо колено. И сад ћеш, вели, наћи тамо наших коленовића. Па сад да ми у род туђин улегне? Не дам туђој крви, док је ове главе, не дам! Разумеј ме, хеј! Рајковићи су Срби, Срби косовски!...
   Ја га само слушах, не хтех зуцнути ама ни једне. Кад је коме тешко око срца, најбоље га пусти, нек' се изговори. Уђосмо у село. У велико мрак. Месец кад што просијаваше кроз беле, провидне облаке.
   С газда-Пауном растадох се на његовим вратницама.
   — Шта би од једанпут човеку? помислих, кад бејах сам.
   Пут ме вођаше право поред извора. Видех женско чељаде, где отуда прти пуне суде. Поред ње протегљаст момак држећи је за руку. Прођоше баш тако поред мене. Познадох одмах: Паунов Раде и лепа Влахињица Јона. Свану ми пред очима. „Аха, сад те разумем, мој драги Пауне", рекох у себи, и скренух у другу улицу.
   После неколико дана носисмо крста. Искуписмо се по подне код записа пониже општинских кошева. Народ прекрилио целу пољаницу. Сеђасмо за пуном софром и благовасмо: рибе печке и дунавске, прасад и јагањци, јемужни сирови и гибанице, па вино црно и бело, па каве и горке и слатке, па... А лаутари потргли ћеманета још од рана јутра, свираху и певаху као махнити, да уши оглухну. Ми припалили чибучиће, пушисмо и писмо понајлак. Баш некако до мене сеђаше газда Паун. Гледам га — и вес'о и није. Од једанпут, видех, човек се промени. Позелене, па онда плану у лицу као огањ живи. Рука му паде на кубуру. Нагло пође иза софре, али се опет врну и седе. Превалио је чашу пред собом. Чибучић му пао под софру; дигох му га и пружих. Неки видеше, а неки и не видеше. Згледаше се само, па даље пише и певаше.
   — Ама, човече... почех ја поистиха, а он ми стиште прсте и показа тамо на коло. Погледах и једном и два. „Сад знам шта е", шанух му, па даље ни речце. Раде и Јона једно до другог у колу.
   О заходу се мало наоблачи; кад и кад паде која крупна кап. Народ се поче разилазити. Ја и газда Паун отискосмо се заједно.
   — Чујеш, Пауне, рекох му, кад се осамисмо на ливади.
   Он оборио главу, па гледа у траву.
   — Пусти децу нека... Знаш, Јона је, ма и Влахиња... А има ти ту, знаш, и божије воље... Та ми грешни људи... Знаш, Бог је свима отац.
   Он ме само мрко погледа, а ја више ни једне. Жао ми беше деце, али — ко би смео рису говорити? А не вреди трошити речи пред разјареним човеком. „Хајде, други пут; има још дана у години", помислих у себи, кад се растадосмо, и ја скренух својој улици. Случајно се сукобих с Радом, који долажаше отуд од Јониних вратница. Ја правце, те преда-њ.
   — Море, деране, рекох му, ти баш овуд учестао?
   — Овде Јона седи, рече отворено, и прстом показа на њезину кућу.
   — Та знам, знам... Али видиш бабо и стричеви...
   — Још ми ни једне не рекоше, прекиде ми реч.
   — Е, мој синко, зар ти чекаш да ти они реку?.. Казах му шта је Паун говорио.
   Он ућута и приђе ми ближе к рамену. Сумрак је био, — а све ми се чини плакао је.
   — Чича! поче истом, па опет ућута.
   — Та но, но, говори; храбрити га почех. И ја сам негда био твога доба. Знам ја, дете, шта је младост, знам.
   А он ми шану тише:
   — Ја волим... и реч му застаде у грлу.
   — Јону? — упитах га ја.
   — Да, да, чича. Без ње не могу живети.
   — Ама, дете, — и сад се опет мени језик завеза.
   — Или њу, ил' никоју другу, чича!
   — Све лепо, али — и реч ме, на ђавола, опет издаде.
   — Дадосмо једно другом реч.
   — Реч?
   — И заклесмо се. Видиш онај тамо Пек? Пре тамо у виру, но што бисмо се дали трћи једно од другога. Чича, чича — ти не познајеш Јону. И они је не знају. А њезина душа ...
   И ту он ућута и ја ућутах. И нехотице пођосмо наниже поред ограде Јонине. Кроз сумрак спазисмо је, где још стоји пред вратницама. Изађе пред нас и по говору познах да је уплакана. Узеше се за руке, па стадоше преда ме.
   — Чича! поче опет Раде загушљивим гласом, а мени се стиште око срца, па почеше просто сузе капати.
   — Ти нас бар немој оставити. Реци, чича, је ли право да оставим... Не, не, Јона, нећу ни да изустим више таку гадну реч. И гробови ће нам, Јона, бити једно, и код Бога ћемо бити заједно. Да, да, чича, волим и бабу и стричеве, ал' не могу без моје Јоне. Је ли крива она, што је...
   Ту Јона бризну у плач и наже му главу на раме. И ја омекнух и почех још јаче јецати.
   Шта сам знао чинити. Хтедох их тешити, али ми се стисло ево овде, занемех, па ни укресати.
   — Е децо, децо, расплакасте и мене, 'вако стара, рекох, пошто се тако сити наћутасмо и најецасмо. Кад није иначе, говорићу с газда-Пауном. Лака вам ноћ!
   И кад се растадосмо, месец зађе за планину.

* * *

   Проћи ће богме после тога и две и три недеље. Пораним да пођем у село Душманић. Обукох се, па чеках освитак. Таман да пребацим торбу о раме, чух где шкрипнуше вратнице. Изађох пред кућу, а газда-Паун те преда ме. Одмах ме текну у срце.
   — Откуд тако рано, газда-Пауне?
   — Богме сам ти, чича, на зло поранио.
   — А што, да од Бога нађеш? — упитах га и сам преплашен.
   — У мојој кући није добро.
   — Мучи, човече.
   — Зло, зло, чича. Побеже ми синоћ Раде са Јоном. Усилих се те се насмејах.
   — Одбегао, да, а куд знају деца бежати? Није то ни једно било ни до Крушевице.
   — Јонини су стари из Добре.
   — Па?
   — Девојка ће тамо.
   — Прођи се, газда-Пауне, ето ти њих до прве суботе.
   — Рекао је старијој снаси да се неће више враћати, морам за њим!
   — Ама...
   — Или кући, или... И ту се маши за кубуру.
   — Е кад је тако, чоче, оно ради како те Бог учи. Он, гневан, ућута. После неколико тренутака рећи ће ми опет:
   — Да пођеш са мном, чича.
   — А што ћу ти ја?
   Знате, не би ми мило, знам му наглу ћуд.
   — Не, не; баш да пођеш са мном! — понови он још једном.
   — Ти никога не слушаш, газда-Пауне!
   — Слушаћу те... — прошапута да једва чух; видим разјарен је. Не хтедох га срдити.
   Узех торбу па за њим.

* * *

   Богме већ поче сунце добро прижизати, кад стигосмо на Дунав. Распитивасмо свуда по Голупцу. Неки стари рибар рече нам, да је пре четврти сахата село двоје у ораницу. „Они и нико други", прихвати газда-Паун, и позва рибара да нас одмах вози. Они завеслаше, а ја узех крму. Ово што ми сад весламо, то је играчка. Како се то онда живо веслало и — ћутало; ама нико ни једне. Време тихо, небо ведро, а звезда озго припекла, да нас попржи. Возимо се, а терет ме притискао да једва дисах, као да се, Боже прости, некаки ђавољи дерт прикачио од остраг за чамац. После полак сахата опазисмо ораницу пред нама. Повезосмо живље. Таман је било онде према пећини, кад им се толико примакосмо, да се познадосмо.
   Деца се исправише у чуну. Видех, где се поплашише. Јона је испустила весло у воду.
   — Стојте, децо, не бојте се! — повиках ја. Они ни речи.
   — Куд си нагао, никоговићу... продера се газда-Паун, да се и сам тргох, али му одмах руком уста запуших.
   — Окани ме се, чича! — продера се Паун наново. Научићу их ја како се слуша старији!... И окрете се опет њиховом чуну, па поче у сав мах зијати све грђе и грђе.
   — Море луд ли си, или си побеснео — почех га стишавати; јер видех да се обоје престравило тамо у чамцу, који се силно заљуљао.
   — Али пусти ти мене да... Стој! повика још јаче. Куд си нагао? Стој! бре!...
   — Немам куда, бабо, без Јоне, чух где отуда рече поплашени Раде.
   — Немаш куд? — продера се овај одуд, а ја махнух главом, видећи да је на зло кидисао.
   — Прођи се деце! — окупих и ја у вику. И ту чух, где Раде викну: опрости нам оче!
   — Раде, синко, не бојте се, док је чича жив.
   — А Јона? — рече, и видех где се обоје ухватише за руке и ближе приљубише једно другоме.
   — Опрости, оче, опрости и мени и Јони! — чух још једном викну оцу, који се овамо зверски машаше за силав.
   Затим ми се, браћо, смрче пред очима. Обоје (и ту приповедач замуца) — обоје ишчезоше са чамца, као две анђелске душе, које се вратише Богу на истину.
   Бадава потргасмо весла и викасмо. Смирише се...
   Ко зна, можда и сад блажени почивају на дну овог хладног Дунава. Бог да им душу прости!
   — Добра! викну стари свештеник и после неколико тренутака стадосмо на обалу.
   — Пун је јада овај божји свет, рече чича, кад му захвалан стискох руку при вечери.

НапоменеУреди

  • Ова приповетка је објављена у часопису Јавор, 1877 бр. 10-12, и у збирци Приповетке II, Панчево, 1879.

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига четврта, страна 73-89. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.