Tuđa krv

Tuđa krv Pisac: Milorad Popović Šapčanin

Tuđa krv

   Od Bariča do Golupca recite da ima sahat. Put je dosta stranovit, onako po planinski. Levo i desno potesi, a na vrh brežuljaka modri šumarci, oprani večernjom kišicom. Tamo dalje plava brda, opervažena belo-svetlim oblacima, koji se sve dalje uklanjahu suncu, što već u velike ogrevaše celu živopisnu okolinu. U tim tamo brdima leži manastir Tuman, stara srpska zadužbina.
   Rzahu konji odmorni, koje jahasmo. Pred nama bržim hodom jahaše pandur s ledenjacima za pojasom i krivom sabljom o bedrima.
   Ispesmo se na visoravan.
   — Golubac! viknu duhovnik tumanski Rufim, koji nam se od skora beše pridružio, poigravajući na zelenku, koji vazda mahaše glavom i bacaše belu penu preko duhovnikove kamilavke od crne pa izbelele kadife.
   — Na ovom mestu vredi izbaciti metak, prihvati učitelj zelenički i isprazni svih šest metaka iz čelična revolvera, što se modro-plavom bojom prelivaše na suncu.
   Daleko se razlegahu pucnji, a konji se većma razigraše i potegoše još bržim korakom.
   A pred nama se otvorilo nebo na četiri strane. Odmah pod brdom video se golubački trg s nekoliko belih, rasturenih kuća, iza njega tamo široki ponositi Dunav, a iza Dunava Banat sa svojim lepim selima i visokim tornjevima. Nekoliko puškometa na desno dizaše se dostojanstveno stari golubački grad sa svojim ogromnim kulama na visokoj steni, koja se strmenito spuštaše u hladne talase dunavske. A ovamo bliže na obali odmarahu se nekoliko lađa vinarica sa svojim visoko-zaošinutim kljunovima i belim jedrima. Od kuda li dolaze, kuda li, Bože, polaze?
   Ovakih jutara, ovakih pogleda ne uživamo bogme svaki dan. Zato i ostavljaju u nama utiske, koji se ne gube sa zahodom sunca, no traju čak do dalekih dana starosti, zagrevaju nas i bude, nadahnu novim životom, podmlađuju nas. Ne smetaju sede vlasi životu, kad u srcu bukti vreo plamen mladosti; zato i zamolih društvo, te ustavismo konje i u miru dugo razmatrah lepu, veličanstvenu okolinu. Žao mi beše što je tada uživah samo sam. Gledah i gledah, a misli mi se prenošahu tamo iza brda daleko, da-leko. U oku mi je suza treptala. Da, da — težak je i sladak ovaj tako stari, a opet vazda novi svet. Pogledah još jednom na sve četiri strane, uzdahnuh — i počesmo se spuštati niza stranu.
   U Golupcu sam do večernja zvona pohodio školu. Ispitao sam napose svako detence, da vidim koliko mu dadosmo spreme za tako tešku borbu u životu. U glavnom nezadovoljan, odoh te odstajah večernju. Služio je stari sveštenik. I on je bio pogružen. Njegova nestručna, ali zdrava pamet prozrela je sve, ćutanjem iskazivasmo saglasnost naših mišljenja. Na obali nas već iščekivaše čamac za selo Dobru.
   — I ja ću vam biti drug, reče stari sveštenik, kad izlažasmo iz porte. Odavde tamo više od dva sahata, a sutra otuda uz vodu više od osam i deset časova. A ima i opasnih mesta na okukama. Samo ako vi...
   — Meni će biti veoma drago vaše društvo, rekoh i stiskoh mu staru, suhu ruku.
   — Da, da, ja sam stari dumendžija, znam Dunavu prevrtljivu ćud i kad je miran kao sad i kad ga vetrovi uskolebaju. A kako mi je ovaj mah u duši — ovaj će me put možda razgaliti, koliko-toliko uspokojiti. A ne znate kako sad — valjada na kraju dana svojih — čeznem za odmorom. A nekad, nekad...
   Pogledam ga radoznalo.
   — Mučna je služba sveštenička u ovim brdima. I dan i noć na konju. Dvadeset godina uz ove vrleti, što i pola veka u pitomoj ravni. Ali šta znamo? Gospod me je ovde pozvao. Dok nije obelela ova brada, tamo pre dvaestinu, a bogme i triestinu godina, verujte mi, nisam osećao teret krsta koji sam poneo. Šta sam puta u po noći odlazio u sela te krštavao nejaku novorođenčad! Ciča, zima, košava da s konja obali, puca kamen, drvo, a ja, sam samcit, kroz planinu, pevam iza glasa: „Avgustu jedinonačelstvujuštu".
   — Čuješ li, učitelju, primetih zeleničkom, koji je svašta bio pre, samo ne vaspitač malene dece, kojoj kroz više godina nije udelio ni mrve vaspitačke.
   — Šta me puta baš u sami mrak pozva susedni sveštenik da svetimo masla. Dok dlan o dlan već sam u oranici — tako u nas zovu jednostavan čun — i spustim se dole u Dobru ili Bresnicu. Pomrčina — stari poznanik, a talasi — igračka. Zahitam veslom to desno to levo, pevukam kroz zube, a čun kao strela seče sredom Dunava. E, hej — tako se to onda popovalo!
   — Svet se menja, gospodine popo!
   — Ali sve zebem, da ne ide na gore. Ako su svuda 'vake promene, kao što ih ovud gledam svaki dan, onda, onda bih najvoleo da što pre sklopim ove stare oslabele oči.
   Sedosmo u čamac. Stari sveštenik uze krmu, a oba učitelja vesla. Otac Rufim osta da zameni starog sveštenika u crkvi. Za četvrt sahata jedva se video Golubac iza nas. Oplovismo stene od staroga grada i otiskosmo se sredinom Dunava. Levom i desnom obalom gledahu nas ozbiljno noćnim mrakom zaogrnuta brda i samo im se vrhovi svetljahu mesečinom. Mesec je nekako baš nad nama bio i osvetljavaše rečnu maticu koja nas nošaše. Gdešto, bliže ili dalje, praćnula se po koja ribica. S brda čulo se kad i kad zvonce od kakva zalutala govečeta. Inače — svuda oko nas veličanstvena tišina.
   — Šta ste podremali, učitelji?! viknu opet stari sveštekik posle dužeg ćutanja. Kad sam bio vaših godina bilo mi je ne odspavati jednu noć kao otpostiti petak ili sredu. Pa i ne jesti po ceo dan, ohoj! to je bilo sasvim obično, samo kad navali žuran posao. A jako, gle! Mora biti ručak baš tačno u podne, pa da se samo jedna noć odsedi pri knjizi, to bi, va istinu, bilo deveto čudo... Ded ti zelenički odbi veslom k desnoj obali!... Jeste li budni, gospodine?
   — Kao da sam sad ustao, rekoh, promeškoljivši se malo življe na svojem mestu.
   — Desno, desno ti zelenički! Tako!... Ta da si ti pod mojom komandom, umeo bi ti i veslati i dečicu učiti. Ali, ko bi vam smeo progovoriti kad se zavalite u šaraglje, ili se uzbečite na sedlima, pa ća, tumaraj od sela do sela, od zavetine do zavetine ... Ama, rekoh ti, desno! — Kažete, teško je biti danas učitelj?
   — Bogme teže, popo, nego pre triest godina, kad si ti učiteljevao — gde ono beše?
   — U Gornjoj Mlavi, — pa kao zašto onda lakše beše? I onda su bile knjige — knjige, a deca — deca. Onda je, doduše, bilo pomanje predmeta, ali, zar je tada bilo školovanih ljudi kao eto sad? Ni dvadeseti nije video gimnazije ni bogoslovije... Eno, gospodine, gde se beli dobranska crkva; koliko se čini blizu, još imamo mal' ne pun sahat do tamo... Samo živo odbijajte veslima, stići ćemo taman u deset.
   Čamac pođe pobrže.
   — A zar ti misliš, učitelju, da vi sad nešto više znate? nastavi stari sveštenik. Nije ni u knjizi sva mudrost. Ne treba, doduše, knjigu zanemariti, ali je ne treba ni precenjivati. Umeti se naći u životu, pošteno i savesno raditi što ti se poveri, i onde gde te nameste, to je mudrost praktična, mudrost koja zemlje drži, koja kuće kući. — Ali, pazite na maticu!...
   I tu sveštenik zaošinu jače krmom, hvatajući se levom rukom za dugme na kapi, koju htede oboriti povetarac što poče jače popirivati otuda sa istoka. Čamac opet pođe pravo i pouzdano sredinom dunavskom. Učitelji poućutaše. Sveštenik još ih kad što podstrekavaše svojim to blažim to jetkijim prebacivanjima, pa i on poče poprićutkivati. Pun mesec kao da sve jasnije sijaše, ogledajući se sa osvetljenim nebom u pučini mirnog rečnog ogledala.
   Tako smo ćutke plovili čitavu četvrt sahata. Dremovna tišina uspavljivaše svaku pomisao, i taman gdekoji od nas da klone od sna.
   — Sad smo kod pećine! viknu neki stari čičica, koji se zajedno s nama vožaše u Dobru... Čujete li, reče, kako žubori potočić, što kao stub pada sa hvat dva visokoga pećinskog svoda i niz brdo juri pravce u Dunav.
   Pogledasmo na onu stranu.
   — Beše li na ovom mestu ono pre dve godine? upita ga sveštenik.
   — Ama baš nekako ovde, ili hvat dva podalje odavde, odgovori čičica, bacajući na pleća gunjić, na kom je dotle sedeo. Košulja seljačka belela mu se na jasnoj mesečini, a stari mali fesić gotovo se crnio na sedoj, proređenoj kosi.
   — Žao mi ih je! uzdahnu sveštenik; ali, šta ćeš mu?...
   — Možda im tako beše suđeno, prihvati čičica. A šta se u dugom veku neće dogoditi! Ta zar smo, oče popo, to jedino čudo zapamtili? Ko živi, taj i doživi.
   — Još ima dosta poći do sela. Ako si voljan besediti, ispričaj sve, gotovo sam i sam poboravio.
   — A zašto ne bih, popo? Samo ćete prostiti, što ne umem onako po čaršijski. Mi, seljaci, govorimo 'nako kako jest, kratko, jasno, prosto; znate, ne prezamo jedan od drugoga kao neko i neko pred kapetanom, ili kao ono ti, pope, kad onomlane dolažaše vladika. Sećaš li se, kako beše zavezao i ušukutrio? Gledah, pa se čudih: da li je to onaj naš stari popo, što onako slatko ispreda za soframa, da nas do jednoga ućutka.
   — Ta pričaj kako znaš, utače se sveštenik, kome kao da ne beše najpovoljniji čičin obrt govora.
   — Dobro, dobro! samo dok pripalim. Ne marim, znate, ni ćutati, dok ne zadimim, a kamo li govoriti, pa još na ovako krasnoj noći. Da, da, krasna je ovo noć. A ima li što lepše od ovake božje noći, pa ove jasne mesečine? Gledajte je kako svetli tamo pod onom šumicom. I onda je ovako sijala, kad sam se prvi put sastao s mojom Žikom kod našeg branika. Pa reci da nije sijala isto tako i onda, kad su se Jona i Rade prvi put sastali. Sirota Jona, siromah Rade! Kad god ih se setim, gotov sam suzu da prolijem. Onako lični, pa onako mladi: uvenuše kao rani cvetovi.
   — A otkuda ono behu? upita stari sveštenik
   — Iz vajnoga Miljevića. Bili ste tamo? Selo jedno po jedno kol'ko nosi odavde do Zvižda. Šta puta podbočih se na motiku, pa s njive gledah tamo preko Peka na potese i branike, i slušah svirku postilijuna koji se žuraše u Mišljenovac. Pa ona bela stada, pa oni dobri konji u okovanim kočijama. Šta su naši brdski konjičci, koze, večita ždrebad. Ehej, lasno li je tamo živeti, kuću kućiti i porez plaćati, ama de ovamo, brajko, po ovim mučnim brdima, gde se dvaput više znojiš, dvaput manje žnješ. Ali, ne ukrati, Bože! Kad se dovde izduralo, gledaćemo kako ćemo još i za ovo malo dana starosti. Da, da, život vam je kao grana uz put, koju za čas putnik očene. Što je kitnjastija i zelenija, tim je brže nestane.
   I siromah Rade, mlad i zelen, ode na onaj svet. Tek se, što'no reč, rodio da živi, a sveća mu se ugasi. Čini mi se da još Miljević ne vide onaka zdrava i ugledna momka. Znao je i knjigu, ali se, kao druga njegova nebraća, ne odmetnu od pluga i motike. Beše to radnik jedan po jedan. Milina ti stati pa gledati kad ore il' kopa, kad kosi il' žanje. Šta ga puta gledah sa svoje prljuše, a srce mi zaigralo u prsima. Možda ništa tako ne volim k'o težaka, vredna, pregaoca. Da, da krasan je to momak bio taj siromah Rade.
   Ali je još lepša bila Jona. Devojka, što 'no kažu, kao rumena jabuka. Puna, zdrava, vesela, a blage joj oči sušta dobrota. Pa kakvu je kosu imala: crna, svetla, pa niz pleća do na niže pasa. Pa em lepa da ne skineš oka, em se nekako đavolasto namesti da je izedeš. Pa što je bila živa i vesela! Da si Bog zna kako nepogodan, razvedriš se dok je susretneš na putu. I druge umeju predusresti, i Boga prihvatiti, ama Jona pa Jona! Badava, neko se tako rodi da drugima godi, a poneko gizdaj, guraj od jutra do mraka, pa uzalud sve. Pa vredna i okretna, pa ohola kao najmatorija redara. Namesiće ti i nakuhati za čitavu mobu, to joj, reći, dok dlan o dlan; porani ti ona, živ mi bio, pre petala seoskih; kad sunce grane, obučena i očešljana, kao iz kutije. A kad dođe na izvor po vodu, kotlovi joj se prelivaju kao ogledala. Sve je u nje bilo čisto, i, što 'no reč, pevalo. Avlija kao, Bože prosti, porta; u sobici kao u crkvici, a pod prozorom baštica puna bela i crvena cveta. Prođete li onud, — zamiriše kao tamjan u kadionici. Haj, haj, čestito je bilo to božje čeljade! Ne znam tamo preko Peka, ama joj ne beše ravne koliko nosi sve tamo do Porečke.
   Rade beše iz kuće Rajkovića. I sada je prva u onome kraju. Čim se približite selu, poznaćete je odmah. Stakla u prozorima, a beli dimnjaci kâno iste kule, pa se puše i danju i noću. Puna avlija, pa stoke rogate i šute, pa živine da joj broja nema. Zdravu čeljad vazdan vidite iz staje u staju, iz vajata u kuću, iz kuće u vajate i koševe. Ja sam desetak godina radio u Miljeviću, već sam se bio tako reći uživeo, znali su me svi, poznavah svakoga. U Rajkovića kući ručah više, no što je sedih dlaka ia ovoj ogoleloj glavi. Otac Radov, gazda-Paun, postrog čovek, ama pošten i uredan. I valjan orač i dobar lovac. Šta puta s njime tražih zecove po vas dugi dan. Imao je i dobra hrta; da je ispod zemlje, namirisaće.
   Jednom tako tumarasmo do zahoda sunca. Mrak padaše na zemlju, kad se počesmo selu vraćati. I tek mi onda pade u oči, da je gazda Paun nešto zaćutao. Pogledah ga oštrije i dva i tri puta, videh: neveseo je. Dugo i ja poprićutkivah, ne bi l' mu se okinula reč. Aja, kao zaliven!
   — More, ti si mi danas nešto pokisao! — počeh posle dugog okolišenja.
   — I ljut i tužan, reče, ne dižući glave. Ne rekoh ništa, a on nastavi:
   — Tako mi je, da bih radije u Pek, no tamo u selo.
   — Hajde, prođi se lakrdije!
   — Smrklo mi se pred očima, pa bih čisto da bežim od ljudi.
   — Prekrsti se, čoveče! — upadoh mu u reč.
   — Ne pomaže ništa.
   — A što ništa?
   — Vidim da hoće da bude zlo.
   — Zlo?
   — Sramota na moju kuću.
   — Kakva sramota?
   — Jesi li me čuo: ne dam, more, tuđoj krvi u kuću, pa ma s mesta glavu izgubio. Razumej me dobro, čiča: ne dam, pa ma znao vući lance tamo po Kladovu. Nisu more Rajkovići juče ponikli; u celom ovome kraju nema kuće starije. A ded mi kaziva, da su naši stari iz novopazarskog, da su i tamo bili staro koleno. I sad ćeš, veli, naći tamo naših kolenovića. Pa sad da mi u rod tuđin ulegne? Ne dam tuđoj krvi, dok je ove glave, ne dam! Razumej me, hej! Rajkovići su Srbi, Srbi kosovski!...
   Ja ga samo slušah, ne hteh zucnuti ama ni jedne. Kad je kome teško oko srca, najbolje ga pusti, nek' se izgovori. Uđosmo u selo. U veliko mrak. Mesec kad što prosijavaše kroz bele, providne oblake.
   S gazda-Paunom rastadoh se na njegovim vratnicama.
   — Šta bi od jedanput čoveku? pomislih, kad bejah sam.
   Put me vođaše pravo pored izvora. Videh žensko čeljade, gde otuda prti pune sude. Pored nje protegljast momak držeći je za ruku. Prođoše baš tako pored mene. Poznadoh odmah: Paunov Rade i lepa Vlahinjica Jona. Svanu mi pred očima. „Aha, sad te razumem, moj dragi Paune", rekoh u sebi, i skrenuh u drugu ulicu.
   Posle nekoliko dana nosismo krsta. Iskupismo se po podne kod zapisa poniže opštinskih koševa. Narod prekrilio celu poljanicu. Seđasmo za punom sofrom i blagovasmo: ribe pečke i dunavske, prasad i jaganjci, jemužni sirovi i gibanice, pa vino crno i belo, pa kave i gorke i slatke, pa... A lautari potrgli ćemaneta još od rana jutra, svirahu i pevahu kao mahniti, da uši ogluhnu. Mi pripalili čibučiće, pušismo i pismo ponajlak. Baš nekako do mene seđaše gazda Paun. Gledam ga — i ves'o i nije. Od jedanput, videh, čovek se promeni. Pozelene, pa onda planu u licu kao oganj živi. Ruka mu pade na kuburu. Naglo pođe iza sofre, ali se opet vrnu i sede. Prevalio je čašu pred sobom. Čibučić mu pao pod sofru; digoh mu ga i pružih. Neki videše, a neki i ne videše. Zgledaše se samo, pa dalje piše i pevaše.
   — Ama, čoveče... počeh ja poistiha, a on mi stište prste i pokaza tamo na kolo. Pogledah i jednom i dva. „Sad znam šta e", šanuh mu, pa dalje ni rečce. Rade i Jona jedno do drugog u kolu.
   O zahodu se malo naoblači; kad i kad pade koja krupna kap. Narod se poče razilaziti. Ja i gazda Paun otiskosmo se zajedno.
   — Čuješ, Paune, rekoh mu, kad se osamismo na livadi.
   On oborio glavu, pa gleda u travu.
   — Pusti decu neka... Znaš, Jona je, ma i Vlahinja... A ima ti tu, znaš, i božije volje... Ta mi grešni ljudi... Znaš, Bog je svima otac.
   On me samo mrko pogleda, a ja više ni jedne. Žao mi beše dece, ali — ko bi smeo risu govoriti? A ne vredi trošiti reči pred razjarenim čovekom. „Hajde, drugi put; ima još dana u godini", pomislih u sebi, kad se rastadosmo, i ja skrenuh svojoj ulici. Slučajno se sukobih s Radom, koji dolažaše otud od Joninih vratnica. Ja pravce, te preda-nj.
   — More, derane, rekoh mu, ti baš ovud učestao?
   — Ovde Jona sedi, reče otvoreno, i prstom pokaza na njezinu kuću.
   — Ta znam, znam... Ali vidiš babo i stričevi...
   — Još mi ni jedne ne rekoše, prekide mi reč.
   — E, moj sinko, zar ti čekaš da ti oni reku?.. Kazah mu šta je Paun govorio.
   On ućuta i priđe mi bliže k ramenu. Sumrak je bio, — a sve mi se čini plakao je.
   — Čiča! poče istom, pa opet ućuta.
   — Ta no, no, govori; hrabriti ga počeh. I ja sam negda bio tvoga doba. Znam ja, dete, šta je mladost, znam.
   A on mi šanu tiše:
   — Ja volim... i reč mu zastade u grlu.
   — Jonu? — upitah ga ja.
   — Da, da, čiča. Bez nje ne mogu živeti.
   — Ama, dete, — i sad se opet meni jezik zaveza.
   — Ili nju, il' nikoju drugu, čiča!
   — Sve lepo, ali — i reč me, na đavola, opet izdade.
   — Dadosmo jedno drugom reč.
   — Reč?
   — I zaklesmo se. Vidiš onaj tamo Pek? Pre tamo u viru, no što bismo se dali trći jedno od drugoga. Čiča, čiča — ti ne poznaješ Jonu. I oni je ne znaju. A njezina duša ...
   I tu on ućuta i ja ućutah. I nehotice pođosmo naniže pored ograde Jonine. Kroz sumrak spazismo je, gde još stoji pred vratnicama. Izađe pred nas i po govoru poznah da je uplakana. Uzeše se za ruke, pa stadoše preda me.
   — Čiča! poče opet Rade zagušljivim glasom, a meni se stište oko srca, pa počeše prosto suze kapati.
   — Ti nas bar nemoj ostaviti. Reci, čiča, je li pravo da ostavim... Ne, ne, Jona, neću ni da izustim više taku gadnu reč. I grobovi će nam, Jona, biti jedno, i kod Boga ćemo biti zajedno. Da, da, čiča, volim i babu i stričeve, al' ne mogu bez moje Jone. Je li kriva ona, što je...
   Tu Jona briznu u plač i naže mu glavu na rame. I ja omeknuh i počeh još jače jecati.
   Šta sam znao činiti. Htedoh ih tešiti, ali mi se stislo evo ovde, zanemeh, pa ni ukresati.
   — E deco, deco, rasplakaste i mene, 'vako stara, rekoh, pošto se tako siti naćutasmo i najecasmo. Kad nije inače, govoriću s gazda-Paunom. Laka vam noć!
   I kad se rastadosmo, mesec zađe za planinu.

* * *

   Proći će bogme posle toga i dve i tri nedelje. Poranim da pođem u selo Dušmanić. Obukoh se, pa čekah osvitak. Taman da prebacim torbu o rame, čuh gde škripnuše vratnice. Izađoh pred kuću, a gazda-Paun te preda me. Odmah me teknu u srce.
   — Otkud tako rano, gazda-Paune?
   — Bogme sam ti, čiča, na zlo poranio.
   — A što, da od Boga nađeš? — upitah ga i sam preplašen.
   — U mojoj kući nije dobro.
   — Muči, čoveče.
   — Zlo, zlo, čiča. Pobeže mi sinoć Rade sa Jonom. Usilih se te se nasmejah.
   — Odbegao, da, a kud znaju deca bežati? Nije to ni jedno bilo ni do Kruševice.
   — Jonini su stari iz Dobre.
   — Pa?
   — Devojka će tamo.
   — Prođi se, gazda-Paune, eto ti njih do prve subote.
   — Rekao je starijoj snasi da se neće više vraćati, moram za njim!
   — Ama...
   — Ili kući, ili... I tu se maši za kuburu.
   — E kad je tako, čoče, ono radi kako te Bog uči. On, gnevan, ućuta. Posle nekoliko trenutaka reći će mi opet:
   — Da pođeš sa mnom, čiča.
   — A što ću ti ja?
   Znate, ne bi mi milo, znam mu naglu ćud.
   — Ne, ne; baš da pođeš sa mnom! — ponovi on još jednom.
   — Ti nikoga ne slušaš, gazda-Paune!
   — Slušaću te... — prošaputa da jedva čuh; vidim razjaren je. Ne htedoh ga srditi.
   Uzeh torbu pa za njim.

* * *

   Bogme već poče sunce dobro prižizati, kad stigosmo na Dunav. Raspitivasmo svuda po Golupcu. Neki stari ribar reče nam, da je pre četvrti sahata selo dvoje u oranicu. „Oni i niko drugi", prihvati gazda-Paun, i pozva ribara da nas odmah vozi. Oni zaveslaše, a ja uzeh krmu. Ovo što mi sad veslamo, to je igračka. Kako se to onda živo veslalo i — ćutalo; ama niko ni jedne. Vreme tiho, nebo vedro, a zvezda ozgo pripekla, da nas poprži. Vozimo se, a teret me pritiskao da jedva disah, kao da se, Bože prosti, nekaki đavolji dert prikačio od ostrag za čamac. Posle polak sahata opazismo oranicu pred nama. Povezosmo življe. Taman je bilo onde prema pećini, kad im se toliko primakosmo, da se poznadosmo.
   Deca se ispraviše u čunu. Videh, gde se poplašiše. Jona je ispustila veslo u vodu.
   — Stojte, deco, ne bojte se! — povikah ja. Oni ni reči.
   — Kud si nagao, nikogoviću... prodera se gazda-Paun, da se i sam trgoh, ali mu odmah rukom usta zapuših.
   — Okani me se, čiča! — prodera se Paun nanovo. Naučiću ih ja kako se sluša stariji!... I okrete se opet njihovom čunu, pa poče u sav mah zijati sve grđe i grđe.
   — More lud li si, ili si pobesneo — počeh ga stišavati; jer videh da se oboje prestravilo tamo u čamcu, koji se silno zaljuljao.
   — Ali pusti ti mene da... Stoj! povika još jače. Kud si nagao? Stoj! bre!...
   — Nemam kuda, babo, bez Jone, čuh gde otuda reče poplašeni Rade.
   — Nemaš kud? — prodera se ovaj odud, a ja mahnuh glavom, videći da je na zlo kidisao.
   — Prođi se dece! — okupih i ja u viku. I tu čuh, gde Rade viknu: oprosti nam oče!
   — Rade, sinko, ne bojte se, dok je čiča živ.
   — A Jona? — reče, i videh gde se oboje uhvatiše za ruke i bliže priljubiše jedno drugome.
   — Oprosti, oče, oprosti i meni i Joni! — čuh još jednom viknu ocu, koji se ovamo zverski mašaše za silav.
   Zatim mi se, braćo, smrče pred očima. Oboje (i tu pripovedač zamuca) — oboje iščezoše sa čamca, kao dve anđelske duše, koje se vratiše Bogu na istinu.
   Badava potrgasmo vesla i vikasmo. Smiriše se...
   Ko zna, možda i sad blaženi počivaju na dnu ovog hladnog Dunava. Bog da im dušu prosti!
   — Dobra! viknu stari sveštenik i posle nekoliko trenutaka stadosmo na obalu.
   — Pun je jada ovaj božji svet, reče čiča, kad mu zahvalan stiskoh ruku pri večeri.

Napomene

• Ova pripovetka je objavljena u časopisu Javor, 1877 br. 10-12, i u zbirci Pripovetke II, Pančevo, 1879.

Izvori

• Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga četvrta, strana 73-89. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.