Ти ме питаш
Ти ме питаш, зашто моје
Увјек око сузом блиста,
То је лако погодити;
Ти си узрок томе иста.
Ти ме питаш, ског узрока
Жалосно је срце моје?
Како може бит весело,
Кад не видим лице твоје?
Ти ме питаш, зашто мрзим
Сву природу, цио свијет;
Како нећу, кад најљепши
За мене си душо цвијет!
Ти ме питаш, зашто кунем
Исту мајку, што ме роди;
Како нећу, кад ме судба
Својом кобном стазом води.
Још ме питаш: оћел' када
Проћ ми ова јад и туга,
Оће душо само онда,
Кад ти будеш моја друга.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
У Бару (Црна Гора), 1895., Мило Јововић, „Словански свет “, број 6., у Трсту, 9. фебруара 1895., стр. 52.