Тврдица/18

ДЈЕЈСТВО ДРУГО

ПОЗОРИЈЕ 7.

ПРЕЂАШЊИ, КАТИЦА

КАТИЦА: Овај се с вами разговара, господин Мишић, а не зна да га је мој отац викао. (Петру.) Чича Перо, иди брже. Тражи те господар.

ПЕТАР: Наћи ћу ја мајсторе за коже, колико год оће, тек моја рука неће приступити. (Отиде.)

МИШИЋ: Овај све о коњма бригу води. Сирома, поплашио се да и не мора дерати, но ја сам крив што сам старца на то навео.

КАТИЦА: Зар то није истина, господин Мишић, што сте му казали?

МИШИЋ: То сам ја измислио.

КАТИЦА: Забога, зашто сте га варали?

МИШИЋ: Та то је благодјејаније човека утјешити, који оће да падне у очајаније. Камо срећа да је то сва штета!

КАТИЦА: Зар се јошт што догодило?

МИШИЋ: Говорио сам с вашим господином оцем о вами.

КАТИЦА: О мени? Каквим поводом?

МИШИЋ: Случајно у разговору. Најпосле дође реч о вашој будушчој срећи. Знате ли за кога намјерава ваш господин отац вас дати?

КАТИЦА: За кога?

МИШИЋ: За кир Диму.

КАТИЦА: Ви са мном шалу проводите.

МИШИЋ: На моју чест вас уверавам да је то истина што вам кажем.

КАТИЦА: Може бити да се он шалио?

МИШИЋ: То може бити, ал’ не верујем. Он мисли да је то најбоља прилика за вас, будући да не треба новаца дати.

КАТИЦА: Сад већ могу веровати. Боже мој, боже мој, ја не знам на што ће ова његова тврдоћа изићи.

МИШИЋ: Је ли истина да је тако сирома?

КАТИЦА: Маните га збогом, откад га знам, јошт се није никад пофалио, него све уздише, као да је свет на њега пао.

МИШИЋ: Дакле, ја вам честитам вашу будушчу срећу!

КАТИЦА: Ви ме с отим обеспокојавате, но ја знам да неће ни он против моје воље баш тако поступати.

МИШИЋ: Заиста, шкода би и било, ваша младост, ваша лепота...

КАТИЦА: Ја сам несрећна!

МИШИЋ: Господична, смем ли слободно с вама коју реч пробесједити?

КАТИЦА: Нашто то, господин Мишић, ви сте нашој кући најпријатнији гост.

МИШИЋ: Ова реч „најпријатнији“ даје ми повод оно изјавити што би иначе тешко изрећи могао. Господична, ја сам доста вашу доброту и ваша преизрјадна качества у самоћи уважавао, и њима се дивио,

данас је прилика објавити вам да су мене прелести ваше преумилно обузеле, и да би будушче шчастије моје несносно било, кад би судбина пакосно укратила с вами дне живота делити.

КАТИЦА (уздане.)

МИШИЋ: Ви видите, господична, да ја љубов моју к вами доста просто и без употребленија текстова из романа изражавам, но с отим мислим да што је језик простији, то су чувства природнија. Од вас,

дакле, сада очекивам, смем ли зацело жељи мојој надежду давати. — Ви ћутите?

КАТИЦА: Господин Мишић, ја вас као разумног и отмјеног господина особито почитујем.

МИШИЋ: Мени је ово доста. Ја знам да највећим припјатствијама овде од вашег господина оца надати се имам, но познато је да се тек таква љубов као знатна почитује и у три части романа издаје гди

је бракосочетаније на какав год начин припећено било. Што је више овакови пречага, ви знате, то је пријатнији роман. Но, доста овога, ево вам госпође мамице.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.