Тврдица/12
| ◄ Позорје 11. | ПОЗОРИЈЕ 1. | Позорје 2. ► |
ДЈЕЈСТВО ДРУГО
ПОЗОРИЈЕ 1.
ЈУЦА, (мало зашим) КАТИЦА
JУЦА: Ово чудо јошт нико није видио; онде се циганише и штеди гди је највећа опасност. Ако овај човек с његовом тврдоћом прође добро, то ће сваки на свету добро проћи.
КАТИЦА (ступи).
ЈУЦА: Шта је, Катице?
КАТИЦА: Сад је већ бадава. Толико се с људма погађао и цењкао, док нису коњи сасвим угинули.
ЈУЦА: Ја овакову нарав нисам јошт нигда видила: кад је у највећој нужди, гди сместа потребује помоћи, ту му јошт на памет пада погађати се! Жао ми је само таки красни коња.
КАТИЦА: Ја сам досад плакала, а свему је тому папа крив. Колико сам му говорила да погоди за шупу мајсторе, који разумевају. Аја! Оће он сам да зида, да заштеди. Сад имамо сугубу штету. Сирота,
сад не могу ни аљину добити, да се једанпут и ја поновим!
ЈУЦА: Богме, он мени мора купити шешир, макар му сви по кући поцркали!
КАТИЦА: Забога, мамице, како га можете сад вређати, а знате каква му је нарав.
ЈУЦА: Шта? Зар сам се ја удала да му гледим ове зидове и да ме с бурази рани? Моја драга, кад немам мужа по вољи, бар да се по вољи носим. Он да није узео официрску кћер.
КАТИЦА: Немојте, слатка мамице! Видите, откад нисам и ја аљину променула, пак не протестирам.
ЈУЦА: Кад си луда. И одономад мије кума Перса у цркви преговорила да смо већ последње готово у вароши. Гледим друге, боже мој, накићене! Ту су ти минђуше, ту су ти валови У кума Персе капа од
блонда, црвена пантљика и бео цвет; око врата ланац од две струке; аљина лила-фарб и црн појас; на врату леп бајадер, па ти стала код стола сека Јуле, мило ти је да је погледиш: А ја? Идем као
мајстор Глишина жена. А, нећемо ми тако! Има Јања новаца. Казивали су мени.
КАТИЦА: То је истина да он има новаца, али кад му је таква нарав.
ЈУЦА: Пак кад му је така нарав, да одим као просјакиња? Забога, девојко, ево ти већ деветнаест година!
КАТИЦА: Ах! Мица се јошт јесенас удала!
ЈУЦА: Ако овако устраје, ти се нећеш ни удати. Ко ће тебе без новаца да узме? Ниси јошт ни оправљена као што ваља. А друго, ниси нигди ни на воспитанију била. Баш трећи дан Ускрса на јутрењу је
о том био разговор. Ето, једва сам га натерала да те да учити гитар, а и то не би учинио да ниси гитар на поклон добила, и да му није гитар-мајстор дужан, од кога иначе не може да се наплати.
Али која је асна кад неће ни жице да купи, па тако мораш увек последња да останеш у друштву.
КАТИЦА: Ја сам баш несрећна на овом свету! Свака се зна штеловати и унтерхалтовати, само ја јадна морам да кукам.
ЈУЦА: Зашт не пазиш како друге раде?
КАТИЦА: Ја могу три године пазити како се везе, па опет, ако ми се не покаже, све бадава.
ЈУЦА: Ајде да те ја научим.
КАТИЦА: О, кад би тако добри били!
ЈУЦА: Истина, и ја сама млого не знам; но мислим да ће и толико за тебе доста бити. Свака девојка, прво и прво, мора да пази на свој штелунг. Која на то не гледи: мала, висока, сува, дебела,
она није ништа. Да треба право ићи, то знаш; но најлепше ћеш право ићи ако угнеш крштине унутра. Што више, то боље.
КАТИЦА (пробира): Богме лепо!
ЈУЦА: Сад одај, кораке прави ситне, но више ушироко него удугачко.
КАТИЦА (пробира): Слатка мамице, ово је прекрасно! Колико сам се пута дивила мајоровици како лепо оди. Благо мени, сад ме неће у овом нико претећи.
ЈУЦА: Видиш, што је воспитаније. К воспитанију принадлежи и лице. Руменило на лицу више није у моди, него бледа боја. То је сад нобл. Зато гледај да су ти увек такви образи, а не паорски:
црвени. Уста увек тако држи као да би се смејати хотела, премда је код ноблеса регула ретко, али из гласа смејати се.
КАТИЦА (подскакује): Благо мени, сад сам и ја воспитана! Одсад се нећу устручавати, ма какво друштво било. (Улагује се.) Молим вас, слатка мамице, научите ме јошт штогод!
ЈУЦА: То је доста за тебе.
КАТИЦА: Боже мој, доста! Зашто ми не кажете све?
ЈУЦА: Ваљда ћеш да будеш принцеза?
КАТИЦА: Али молим вас, само јошт две речи!
ЈУЦА: Шта ће мени после остати?
КАТИЦА: Боже мој, ја вам нећу ништа преотети. (Умиљава се.) Кажите ми, слатка мамице, медена мамице. Знате како нисам оно папи казала!
ЈУЦА: (Проклета девојчура!) добро. Ако ти није млого наједанпут, не браним. Де, да видимо најпре ход и уста.
КАТИЦА (продуцира се).
ЈУЦА: Добро, као генералица! Сад стани. КАТИЦА (стане). Гледај ми право у очи. Главу малко више, јошт више, видиш, тако да ти глава увек стоји, увек мало горе извијена. Сад, ако оћеш кога да
погледиш, а ти тако гледај да ти очи к носу иду. С отим си добила, прво, живе очи; друго, нико те не зна јеси ли заљубљена или ниси, зашто увек заљубљено издају; а треће, целој персони особито
одликују.
КАТИЦА (донесе огледало и проба): Је ли овако?
ЈУЦА Мало само очи к носу. Тако!
КАТИЦА (пољуби је): Слатка мамице, ви сте моја срећа
ЈУЦА: Сад како ћеш кад се станеш разговарати? Видиш, кад се с ким разговараш, треба управо да му у очи гледиш; говори не врло брзо, но непресјечно, тако да онај кој се с тобом разговара не може
реда добити. Никад да не помислиш у себи: „Е, сад сам фалила!“ или „Сад сам се осрамотила!“ Како ти то на памет дође, онда си прошла, него тако говори као да си ти госпођа, а они око тебе твоје
слуге. А, управо, тако и јесте, зашто иначе не би нам се мушкарци толико улагивали.
КАТИЦА: Ви добро кажете како ћу говорити, а не кажете ми шта ћу говорити.
ЈУЦА: Што ћеш говорити? Почетак разговора нека ти је увек о балу, музики, театру; ако нема тога, а ти почни о времену, о аљини, како су ти тесне ципеле, пак ето ти разговора!
КАТИЦА: Мамице, ово није врло тешко!
ЈУЦА: Кад би тешко било, откуд би толике девојке научиле? Кад се смејеш, тако намештај усне да ти се увек зуби виде. Што год чујеш, немој се чудити; зашто, ако је добро, мораш напред знати; ако
је зло, не треба да разумеш.
- Право, ево нам нотароша! Сад можеш таки почети.
КАТИЦА: Ах! С њиме нећу моћи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|