Tvrdica/12
| ◄ Pozorje 11. | POZORIJE 1. | Pozorje 2. ► |
DJEJSTVO DRUGO
POZORIJE 1.
JUCA, (malo zašim) KATICA
JUCA: Ovo čudo jošt niko nije vidio; onde se ciganiše i štedi gdi je najveća opasnost. Ako ovaj čovek s njegovom tvrdoćom prođe dobro, to će svaki na svetu dobro proći.
KATICA (stupi).
JUCA: Šta je, Katice?
KATICA: Sad je već badava. Toliko se s ljudma pogađao i cenjkao, dok nisu konji sasvim uginuli.
JUCA: Ja ovakovu narav nisam jošt nigda vidila: kad je u najvećoj nuždi, gdi smesta potrebuje pomoći, tu mu jošt na pamet pada pogađati se! Žao mi je samo taki krasni konja.
KATICA: Ja sam dosad plakala, a svemu je tomu papa kriv. Koliko sam mu govorila da pogodi za šupu majstore, koji razumevaju. Aja! Oće on sam da zida, da zaštedi. Sad imamo sugubu štetu. Sirota,
sad ne mogu ni aljinu dobiti, da se jedanput i ja ponovim!
JUCA: Bogme, on meni mora kupiti šešir, makar mu svi po kući pocrkali!
KATICA: Zaboga, mamice, kako ga možete sad vređati, a znate kakva mu je narav.
JUCA: Šta? Zar sam se ja udala da mu gledim ove zidove i da me s burazi rani? Moja draga, kad nemam muža po volji, bar da se po volji nosim. On da nije uzeo oficirsku kćer.
KATICA: Nemojte, slatka mamice! Vidite, otkad nisam i ja aljinu promenula, pak ne protestiram.
JUCA: Kad si luda. I odonomad mije kuma Persa u crkvi pregovorila da smo već poslednje gotovo u varoši. Gledim druge, bože moj, nakićene! Tu su ti minđuše, tu su ti valovi U kuma Perse kapa od
blonda, crvena pantljika i beo cvet; oko vrata lanac od dve struke; aljina lila-farb i crn pojas; na vratu lep bajader, pa ti stala kod stola seka Jule, milo ti je da je poglediš: A ja? Idem kao
majstor Glišina žena. A, nećemo mi tako! Ima Janja novaca. Kazivali su meni.
KATICA: To je istina da on ima novaca, ali kad mu je takva narav.
JUCA: Pak kad mu je taka narav, da odim kao prosjakinja? Zaboga, devojko, evo ti već devetnaest godina!
KATICA: Ah! Mica se jošt jesenas udala!
JUCA: Ako ovako ustraje, ti se nećeš ni udati. Ko će tebe bez novaca da uzme? Nisi jošt ni opravljena kao što valja. A drugo, nisi nigdi ni na vospitaniju bila. Baš treći dan Uskrsa na jutrenju je
o tom bio razgovor. Eto, jedva sam ga naterala da te da učiti gitar, a i to ne bi učinio da nisi gitar na poklon dobila, i da mu nije gitar-majstor dužan, od koga inače ne može da se naplati.
Ali koja je asna kad neće ni žice da kupi, pa tako moraš uvek poslednja da ostaneš u društvu.
KATICA: Ja sam baš nesrećna na ovom svetu! Svaka se zna štelovati i unterhaltovati, samo ja jadna moram da kukam.
JUCA: Zašt ne paziš kako druge rade?
KATICA: Ja mogu tri godine paziti kako se veze, pa opet, ako mi se ne pokaže, sve badava.
JUCA: Ajde da te ja naučim.
KATICA: O, kad bi tako dobri bili!
JUCA: Istina, i ja sama mlogo ne znam; no mislim da će i toliko za tebe dosta biti. Svaka devojka, prvo i prvo, mora da pazi na svoj štelung. Koja na to ne gledi: mala, visoka, suva, debela,
ona nije ništa. Da treba pravo ići, to znaš; no najlepše ćeš pravo ići ako ugneš krštine unutra. Što više, to bolje.
KATICA (probira): Bogme lepo!
JUCA: Sad odaj, korake pravi sitne, no više uširoko nego udugačko.
KATICA (probira): Slatka mamice, ovo je prekrasno! Koliko sam se puta divila majorovici kako lepo odi. Blago meni, sad me neće u ovom niko preteći.
JUCA: Vidiš, što je vospitanije. K vospitaniju prinadleži i lice. Rumenilo na licu više nije u modi, nego bleda boja. To je sad nobl. Zato gledaj da su ti uvek takvi obrazi, a ne paorski:
crveni. Usta uvek tako drži kao da bi se smejati hotela, premda je kod noblesa regula retko, ali iz glasa smejati se.
KATICA (podskakuje): Blago meni, sad sam i ja vospitana! Odsad se neću ustručavati, ma kakvo društvo bilo. (Ulaguje se.) Molim vas, slatka mamice, naučite me jošt štogod!
JUCA: To je dosta za tebe.
KATICA: Bože moj, dosta! Zašto mi ne kažete sve?
JUCA: Valjda ćeš da budeš princeza?
KATICA: Ali molim vas, samo jošt dve reči!
JUCA: Šta će meni posle ostati?
KATICA: Bože moj, ja vam neću ništa preoteti. (Umiljava se.) Kažite mi, slatka mamice, medena mamice. Znate kako nisam ono papi kazala!
JUCA: (Prokleta devojčura!) dobro. Ako ti nije mlogo najedanput, ne branim. De, da vidimo najpre hod i usta.
KATICA (producira se).
JUCA: Dobro, kao generalica! Sad stani. KATICA (stane). Gledaj mi pravo u oči. Glavu malko više, jošt više, vidiš, tako da ti glava uvek stoji, uvek malo gore izvijena. Sad, ako oćeš koga da
poglediš, a ti tako gledaj da ti oči k nosu idu. S otim si dobila, prvo, žive oči; drugo, niko te ne zna jesi li zaljubljena ili nisi, zašto uvek zaljubljeno izdaju; a treće, celoj personi osobito
odlikuju.
KATICA (donese ogledalo i proba): Je li ovako?
JUCA Malo samo oči k nosu. Tako!
KATICA (poljubi je): Slatka mamice, vi ste moja sreća
JUCA: Sad kako ćeš kad se staneš razgovarati? Vidiš, kad se s kim razgovaraš, treba upravo da mu u oči glediš; govori ne vrlo brzo, no nepresječno, tako da onaj koj se s tobom razgovara ne može
reda dobiti. Nikad da ne pomisliš u sebi: „E, sad sam falila!“ ili „Sad sam se osramotila!“ Kako ti to na pamet dođe, onda si prošla, nego tako govori kao da si ti gospođa, a oni oko tebe tvoje
sluge. A, upravo, tako i jeste, zašto inače ne bi nam se muškarci toliko ulagivali.
KATICA: Vi dobro kažete kako ću govoriti, a ne kažete mi šta ću govoriti.
JUCA: Što ćeš govoriti? Početak razgovora neka ti je uvek o balu, muziki, teatru; ako nema toga, a ti počni o vremenu, o aljini, kako su ti tesne cipele, pak eto ti razgovora!
KATICA: Mamice, ovo nije vrlo teško!
JUCA: Kad bi teško bilo, otkud bi tolike devojke naučile? Kad se smeješ, tako nameštaj usne da ti se uvek zubi vide. Što god čuješ, nemoj se čuditi; zašto, ako je dobro, moraš napred znati; ako
je zlo, ne treba da razumeš.
- Pravo, evo nam notaroša! Sad možeš taki početi.
KATICA: Ah! S njime neću moći.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|