Тако је морало бити (драма у три чина)/53
| ◄ XIV | XV | ► |
XV
ЈЕЛА, ЂОРЂЕ
ЈЕЛА (пошто је Софија отишла) Шта ће ти родитељи? Хоћеш ли, можда, да ме пред њима оптужиш, је ли? Зар немаш снаге сам да изречеш пресуду? (Пауза) Слушај, Ђорђе, ја примам смрт, али не примам срамоту. ЂОРЂЕ: Не мислим те оптуживати, ал' ми не можемо под истим кровом живети.
ЈЕЛА: Хоћеш да ме изложиш порузи, порузи родитеља, порузи света? Ох, како је бедан твој гнев! Друкчије сам га ја замишљала. Очекивала сам од тебе или великодушни опроштај или смрт! О, како си слаб ти! Ох, боже како је све то бедно, бедио, бедно! (Горко зајеца и пошто кроз сузе да одушке болу, прибира се и умирује се одлуком коју је у том часу донела.) Па нека буде! Одох да се обучем како ме родитељи не би дуго чекали... Збогом! (Оде у леву собу, пошто се на вратима још једном осврне и погледа га.)
ЂОРЂЕ (зајеца и сам и, савладан болом, пада у фотељу заривајући главу у руке. Пауза. Из леве се собе чује пуцањ револвера. Он скочи престрављен) Јело! Јело! (Одјури нагло у ону собу и после извесне паузе враћа се водећи њу... Њој глава пала на његово раме; јутарња јој хаљина раскопчана на грудима, а свежа крв обојила јој кошуљу која се под раздрљеним хаљинама види. Он је доводи до отомана и ту је лагано спушта, а сам крај ње клекне.) Јело... шта учини?
ЈЕЛА (отвара полако клонуле очи) Ти ме жалиш?... Хвала ти!
ЂОРЂЕ: Зашто?... Зашто?...
ЈЕЛА (хвата га грчевито за руку) Јер... волим те!
ЂОРЂЕ: Јело!
ЈЕЛА: Опрости!
ЂОРЂЕ: Праштам ти. Јело... врати се... што ме остављаш...? (Плаче и љуби јој руку, косу, раме.)
ЈЕЛА (прибира последњу снагу) Тако је... морало... бити! (Цикне и клоне; грчи се и бори; пада јој глава у његово наручје и на његовим грудима умире.)
ЗАВЕСА
|