Tako je moralo biti (drama u tri čina)/53
| ◄ XIV | XV | ► |
XV
JELA, ĐORĐE
JELA (pošto je Sofija otišla) Šta će ti roditelji? Hoćeš li, možda, da me pred njima optužiš, je li? Zar nemaš snage sam da izrečeš presudu? (Pauza) Slušaj, Đorđe, ja primam smrt, ali ne primam sramotu. ĐORĐE: Ne mislim te optuživati, al' mi ne možemo pod istim krovom živeti.
JELA: Hoćeš da me izložiš poruzi, poruzi roditelja, poruzi sveta? Oh, kako je bedan tvoj gnev! Drukčije sam ga ja zamišljala. Očekivala sam od tebe ili velikodušni oproštaj ili smrt! O, kako si slab ti! Oh, bože kako je sve to bedno, bedio, bedno! (Gorko zajeca i pošto kroz suze da oduške bolu, pribira se i umiruje se odlukom koju je u tom času donela.) Pa neka bude! Odoh da se obučem kako me roditelji ne bi dugo čekali... Zbogom! (Ode u levu sobu, pošto se na vratima još jednom osvrne i pogleda ga.)
ĐORĐE (zajeca i sam i, savladan bolom, pada u fotelju zarivajući glavu u ruke. Pauza. Iz leve se sobe čuje pucanj revolvera. On skoči prestravljen) Jelo! Jelo! (Odjuri naglo u onu sobu i posle izvesne pauze vraća se vodeći nju... Njoj glava pala na njegovo rame; jutarnja joj haljina raskopčana na grudima, a sveža krv obojila joj košulju koja se pod razdrljenim haljinama vidi. On je dovodi do otomana i tu je lagano spušta, a sam kraj nje klekne.) Jelo... šta učini?
JELA (otvara polako klonule oči) Ti me žališ?... Hvala ti!
ĐORĐE: Zašto?... Zašto?...
JELA (hvata ga grčevito za ruku) Jer... volim te!
ĐORĐE: Jelo!
JELA: Oprosti!
ĐORĐE: Praštam ti. Jelo... vrati se... što me ostavljaš...? (Plače i ljubi joj ruku, kosu, rame.)
JELA (pribira poslednju snagu) Tako je... moralo... biti! (Cikne i klone; grči se i bori; pada joj glava u njegovo naručje i na njegovim grudima umire.)
ZAVESA
|