Тако је морало бити (драма у три чина)/31
XI
ЈЕЛА, НЕДЕЉКОВИЋ
ЈЕЛА: Чула сам вас, оче!
НЕДЕЉКОВИЋ: Да, морала си ме чути, јер данас врло гласно говорим, врло гласно. Погађај, овде су свих двадесет хиљада.
ЈЕЛА (расејано) Двадесет хиљада?
НЕДЕЉКОВИЋ: Но, волео бих сад да ме види г. Јанковић. Дође ми чисто воља да овако, с пакетом под пазухом, прођем крај његовог дућана.
ЈЕЛА: Сутра му морате предати?
НЕДЕЉКОВИЋ: Па знаш већ, разуме се, сутра!
ЈЕЛА: А зар се, оче, прстен не би могао одложити?
НЕДЕЉКОВИћ: Одложити?
ЈЕЛА: Да, само за недељу дана.
НЕДЕЉКОВИЋ: Шта је теби, дете? Као да се не сећаш јучерашњега разговора и још, чини ми се, ти си баш пристајала уз Јанковића и наваљивала да буде како он хоће.
ЈЕЛА: Да, знам, све знам, па ипак се прстен мора одложити.
НЕДЕЉКОВИЋ: Мора? Зашто?
ЈЕЛА: Ја не знам како да вам кажем; рећи ћу вам, дајте ми само пристанак да ћете прстен одложити.
НЕДЕЉКОВИЋ: Опет... говори, забога, јасније!
ЈЕЛА: Рећи ћу вам, да, морам вам рећи. Оче, преклињем вас, не унесрећујте своју кћер; нађите ма какав разлог, ма какав, напишите сад одмах једно писмо, реците да је немогуће, не можемо са спремом стићи... немогуће је, тако реците, кроз недељу дана тек...
НЕДЕЉКОВИЋ: Ја те све мање разумем. Зашто све то, зашто, зашто?
ЈЕЛА: Јер прстен сутра неће бити, не може бити, не сме бити.
НЕДЕЉКОВИЋ: Јело!
ЈЕЛА: Јер данас по подне, кроз један сат можда, Ђорђе ће бити ухапшен и то би једино самоубиством могао избећи.
НЕДЕЉКОВИЋ (поражен) Ђорђе, твој муж Ђорђе?
ЈЕЛА: И да бих га спасла те беде, да би се спасли сви, прстен мора бити одгођен.
НЕДЕЉКОВИЋ: Говори шта је, шта је учинио?
ЈЕЛА: У државној каси, којом рукује, недостаје му двадесет хиљада динара. Данас по подне мора да попуни то, иначе...
НЕДЕЉКОВИЋ (клоне поражен у фотељу) Дефицит од двадесет хиљада динара! (Скочи) Па нека га ухапсе, нека се убије!
ЈЕЛА: Оче!
НЕДЕЉКОВИЋ: Нека се убије!
ЈЕЛА: Оче, немојте тако! Зар заборављате да је његова несрећа и моја?
НЕДЕЉКОВИЋ: Не, на тебе неће пасти срам; тебе ће напротив сажаљевати.
ЈЕЛА: А зар срам који пада на мужа мог није и мој срам?
НЕДЕЉКОВИЋ: Не!
ЈЕЛА: И неће ли се, можда, тај срам чак и вас дотаћи?
НЕДЕЉКОВИЋ: Мене? Зашто мене? Одрећи ћу га се, опраћу руке и рећи му: „Ко би то рекао, ко би то рекао; сматрао сам га за поштена човека, ал', ето, преварио сам се!"
ЈЕЛА: И мислите да то неће имати утицаја код оца Милановог који ствари друкче посматра но ви и ја и... мислите, неће се наћи когод ко ће рећи да та сума, коју сте спремили за мираз Станкин, у пару одговара суми која Ђорђу недостаје у државној каси...
НЕДЕЉКОВИЋ: Не, то не сме нико рећи. Свако зна, зна цео свет, са колико сам муке и са колико напора ја прибрао ову суму.
ЈЕЛА: А та је сума управо довољна да њоме отклоним срам са свих нас.
НЕДЕЉКОВИЋ (грчевито стегне пакет уза се и измакне чак на други крај собе) Ова сума, шта... шта кажеш... на ову суму рачунаш ти?!
ЈЕЛА: Да, оче, и зато вас молим да прстен одложите за недељу дана, а дотле ћемо Ђорђе и ја са свих страна прибавити толику суму. Верујте, прибраћемо, имамо већ и извесних обећања и извесних нада.
НЕДЕЉКОВИЋ: Јеси ли ти, Јело... ама, нисам те ваљда добро разумео; говориш, је ли, о овој суми, о миразу Станкином?
ЈЕЛА: Да, оче!
НЕДЕЉКОВИЋ: Дете, што ти је! Како можеш тако што изустити; како можеш тако што и помислити? Ти се шалиш, је ли; ти ме кушаш само?
ЈЕЛА: Не шалим се, оче, не кушам вас, ја вас преклињем: дајте нам тај новац, спасите нас!
НЕДЕЉКОВИЋ: Зар новац који сам једва прибрао да обезбедим срећу детињу? Зар новац који сам створио залажући све што сам могао, потписујући најтеже услове, задужујући и последњу влас у коси; зар тај новац?
ЈЕЛА: Оче, зар ви одиста немате срца?
НЕДЕЉКОВИЋ: А зар ти сматраш да бих онда имао срца када бих уништио срећу Станкину зато да спасем њега... њега?
ЈЕЛА: И мене, оче, и мене! Одвајали сте ме, одвајали увек, увек ме туђили од њега, те бранили ми да га познам. Ова невоља, ова несрећа, дала ми је први пут прилике да се са њим очи у очи погледам, и ја сам у његовоме погледу срела оно што нисам слутила, прочитала сам оно што сте ми ви увек спречавали да сазнам.
НЕДЕЉКОВИЋ: И опростила си му кривицу?
ЈЕЛА: Да, јер видела сам да му је сва кривица љубав према мени.
НЕДЕЉКОВИЋ: Охо!
ЈЕЛА: И то љубав која заслужује да јој се љубављу одговори! Јест, оче! Чујте ме: данас, пред тамничким вратима, ми смо се поново венчали.
НЕДЕЉКОВИЋ: Ма чиме те је то омађијао?
ЈЕЛА: Тим, оче, што пет пуних година подноси потцењивање које му наносим ја и цела моја породица; пет година подноси жртве које премашују његове могућности, свестан да га оне воде у тамницу; пет година служи он мојим каприцима и вашим саветима, и све то зато да ми пред тамничким вратима може рећи: „О, тамница би за мене могла бити срећа, сићи ћу у њу весело, ако знам да сам стекао твоју љубав". Па шта би ви хтели још! Или би можда хтели сад, када сам ја из невоље ове спрела себи срећу, да ми ту срећу уништите? Не, ви нећете то, оче, познајем ја добро ваше родитељско срце.
НЕДЕЉКОВИЋ (ипак потресен) Да, дете моје, ал' ја имам свега једно срце и свега једну суму новаца. Срце вам дајем, сеците га, делите га, ал' новац... од ове исте суме зависи срећа и твоја и Станкина, а сума се та не да делити. Иштеш је целу ти, рад' среће твоје; цела, неокрњена, обезбеђује срећу Станкину. 'Ајд' реци, реци сама...
ЈЕЛА: Не тражим је ја да своју срећу заснујем на срећи Станкиној. Одложити Станкин прстен за недељу дана, то не значи њену несрећу, одложити моју молбу само за један сат значи моју несрећу.
НЕДЕЉКОВИЋ: Зашто ме стављаш на муке, зашто ме распињеш? Ово је Станкин новац, није мој. Откуд смем ја њеним новцем располагати?
ЈЕЛА: То је мој новац пре но Станкин и пре но твој. Мој новац, оче, јер брак си мој засновао на обећању новца тог; јер пет пуних година ти гураш Ђорђа у понор, подржавајући га обећањима новца тог. И овога тренутка, кад нада мном лебди несрећа, ти од мене тај новац откидаш, ти мене и моју срећу пљачкаш да би том пљачком моју сестру усрећио. Дај ми новац мој, врати ми срећу коју си ми одузео.
НЕДЕЉКОВИЋ (дубоко потресен и изненађен оштрином ових речи, пада клонуло у фотељу, заплаче се горко и покрива марамом очи)
ЈЕЛА (после извесне паузе, ражалошћена болом који је родитељу задала, прилази и милује га) Опрости, оче! Ја никад с тобом нисам овим језиком говорила!
НЕДЕЉКОВИЋ (болно) Ниси, ниси одиста!
ЈЕЛА: Не бих ни сада... опрости!
НЕДЕЉКОВИЋ (прибира се, устаје) Па добро, Јело, како би ви то вратили? Сума је велика, тешко је сабрати је.
ЈЕЛА: Наћи ћемо, о, наћи ћемо. Дајте нам само једну недељу, и мање можда. Учинићемо све, све, оче! Ја не дам да Станка због мене буде несрећна. Веруј ми, оче, и помози! Тако ти родитељске љубави, помози!
НЕДЕЉКОВИЋ ( размишља, бори се дуго и најзад одлучује) На! (Да јој)
ЈЕЛА: Ох, боже! (Обеси се оцу око врата, љуби га и љуби му руку.)
НЕДЕЉКОВИЋ (клонуо, дубоко замишљен, најзад диже главу) И шта сад?
ЈЕЛА: Одмах ћемо написати писмо г. Јанковићу. Ево ја ћу му написати. (Седа, умаче перо и размишља) Појмиће ваљда да је немогуће за двадесет и четири сата спремити све што треба... не може стићи ни Станкина хаљина. Чинили смо све што смо могли, али је немогуће...
(Пошто јој изгледа да је смислила, пише.)
НЕДЕЉКОВИЋ (дубоко забринут и поражен, прилази отвореном прозору и наслања главу на прозор.)
ЈЕЛА (завршила је писмо) Ево! Да ли да пошаљем по Софији?
НЕДЕЉКОВИЋ (узима писмо) Однећу сам.
ЈЕЛА: Ја сам од ваше стране писала.
НЕДЕЉКОВИЋ (полазећи): Јело... па... овај... ти знаш добро...
ЈЕЛА (испраћајући га): Не брините, будите безбрижни! Све ћемо, све учинити!
НЕДЕЉКОВИЋ (оде сломљен).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|