Сумњиво лице/Чин други
Писарска соба у срезу. У дну врата која воде споља, слева (напред) врата која воде у практикантску собу, а здесна (у дубини) врата која воде у капетанов стан. У углу, иза ових врата, лимена пећ од које чунак иде најпре право ка публици, уза зид, па се над столом г. Жикиним превија у колено и полази лево те пробија зид над вратима практикантске канцеларије. Десно од задњих врата, крај зида, стара дрвена клупа и на њој маса аката која су с једне и друге стране подупрта по једном циглом. Над клупом слика кнеза Милана Обреновића, под њом нека прокламација и са стране неколике писане наредбе излепљене на зид. Дужином левога зида рафови и у њима фасцикуле. На свакој велико слово "Ф" и разни бројеви. Испред тих рафова сто и на њему грдна књижурина (регистар) и деловодни протокол. Регистар отворен и узвишен горњом страном на једну цепаницу са дрвљаника. По столу још и гомила аката. То је сто г. Милисава писара, а онај десно, сасвим напред, сто је г. Жике писара и на њему је још већа гомила аката, притиснута комадима од цигле.
Канцеларија уопште прљава. По поду хартије, љуске од јабука итд. На зидовима висе неке избледеле хартије, капути, метлице, и разни предмети.
При отварању сцене г. Милисав стоји на своме столу, скидајући једну фасцикулу из најгорњих редова. Г. Жика седи за својим столом, без крагне, раскопчана прслука, и држи хладну крпу на глави.
I
МИЛИСАВ, ЖИКА, ЈОСА
ЖИКА (испија крчаг воде, па кад га је испио, додаје га Јоси, који стоји крај стола): На! Има ли који да чека?
ЈОСА: Има
ЖИКА: Количина су?
ЈОСА: Има их, тако, пет-шест.
ЖИКА: Ух! Да бог сачува, навикао се овај свет да се обеси власти о врат, па то ти је! Пушћај!
ЈОСА (одлази).
II
МИЛИСАВ, ЖИКА
МИЛИСАВ (који је отворио фасцикулу, дрешкну је полако): Мора да је било овогодишње вино?
ЖИКА: Зашто овогодишње?
МИЛИСАВ: Па ето, већ другу си тестију воде испио од јутрос.
ЖИКА: Није, добро је вино било, него много, много, брате.
III
МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ
МИЛАДИН (улази понизно гужвајући шубару у руци).
ЖИКА (мрзовољно): Шта је:
МИЛАДИН: Дошао сам, господине!
ЖИКА: Видим да си дошао. 'Ајд' казуј, шта-хоћеш?
МИЛАДИН: Па ти знаш, господине Жико
ЖИКА: Не знам ја ништа.
МИЛАДИН: Па... дошао сам за правду, господине!
ЖИКА: Дошао за правду. Као да сам ја пекар па печем правду. Ти мислиш тако то, дођеш само на тезгу па: дај правду, а ја отворим фиоку па: изволите, молим лепо!
МИЛАДИН: Па ја велим... закон.
ЖИКА: Остави ти закон на миру, закон је закон, а ти си ти. Је ли ти што род закон, можда кум, стриц или ујак?
МИЛАДИН: Па није, господине!
ЖИКА: Па што га потежеш као да ти је рођени ујак?! Закон није написан за тебе, него за мене да знам колико да ти одрежем. Је л' разумеш ?
МИЛАДИН: Разумем! Ал' велим...
ЖИКА: Је л' имаш ти кантар у дућану?
МИЛАДИН: Имам, господин-Жико!
ЖИКА: Е, видиш, имам га и ја. Закон, то је мој кантар. Метнем на кантар твоју молбу, јали тужбу, па с друге стране метнем један параграф. Ако је мало, ја метнем још један, ако је мало и то, ја метнем једну олакшану околност, па ако нагне језичак на другу страну, ја додам једну отежавну околност. Ако опет неће да превали на твоју страну, а ја, пријатељу си ми мој, ударим мало језичак малим прстом, а кантар хоп, па превали на твоју страну.
МИЛИСАВ (развио за то време фасцикулу и тражио по њој нешто љутећи се што не може да нађе; уређује опет фасцикулу, везује је и пење се на сто па је ставља на своје место, а скида другу те њу развија на столу и тражи).
МИЛАДИН: Па то, знаш, ја и мислим.
ЖИКА: Шта мислиш?
МИЛАДИН: Да удариш малим прстом.
ЖИКА: А, то би ти хтео? Па знам те онда, птицо, и зашто си дошао. Хоћеш по други пут да наплатиш од некога дуг!
МИЛАДИН: Није, бога ми, него први пут.
ЖИКА: Море, како први пут! Да је први пут, не би теби требао мој мали прст.
МИЛАДИН: Бог ми је сведок, господин-Жико!
ЖИКА: Имаш ли ти неког сигурнијег сведока него што је бог?
МИЛАДИН: Немам. Ал' ја највише на тебе рачунам, господин-Жико. Рекох, ако те као човека замолим...
ЖИКА: Е, мој брате, ти мислиш то тако, да ме замолиш. Је л' тако радиш ти у твом дућану? Дође неко па каже: "Дошао сам, газда-Миладине, да те замолим да ми даш оку кафе !" А ти му даш, је ли?
МИЛАДИН: Па оно је еспап.
ЖИКА: А наука није еспап, је ли? Ко ће да плати мени моје школовање? Десет година сам ја провео у школи. Да сам на робији толико година провео, ја бих научио какав занат. И то, нисам ја учио као што данашња младеж учи - годину дана, па хајд' у старији разред. Него се ја, господине мој, нисам мицао из разреда по годину-две, па и три ако хоћеш, све док нисам испекао науку. А ти сад хоћеш тако?... 'Ајде, господин-Жико, макни малим прстом!...
МИЛАДИН: Ја велим, господин-Жико, да ти учиниш твоје а... ја већ знам моје. Има, знаш она твоја хартија код мене...
ЖИКА: Ух, мајку му, и јест велика ствар. Дужан сам ти сто динара, па окупио сваки дан: она хартија код мене, она хартија код мене...
МИЛАДИН: Никад ти, господине Жико, нисам поменуо досад.
ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (звони)
МИЛАДИН: Нећу, господин-Жико!
ЖИКА: Дедер говори, зашто си дошао?
МИЛАДИН: Па ево шта је, неки Јосиф из Трбушнице...
ЖИКА: Знам Јосифа. (опет звони)
МИЛАДИН: Па тај Јосиф тако чешће увраћао до мене у дућан па...
ЖИКА: Она стока Јоса опет није пред вратима! Слушај, пријатељу, изиђи напоље на бунар па ми укваси ову крпу, па после натенане да те саслушам.
МИЛАДИН: Хоћу, господин-Жико. (узме крпу и пође)
ЖИКА: Ал' извади свежу воду.
МИЛАДИН: Хоћу, господин-Жико!
IV
ЖИКА, МИЛИСАВ
МИЛИСАВ (који је расуо сву фасцикулу): Е, ово је страшно, ово је већ превршило сваку меру!
ЖИКА: Које?
МИЛИСАВ: Па, брате, ја не знам каква је ово земља, кад у самој полицији могу да покраду полицијског писара!
ЖИКА: Ама, кога покрали?
МИЛИСАВ: Ја држим, знаш, свој веш овде, у фасцикули, па ето нема ми нових новцатих чарапа.
ЖИКА: А што у фасцикули?
МИЛИСАВ: Овде ми је згодно, нико не зна. Па, ето, опет украли!
ЖИКА: Па дабоме, кад не држиш код куће, као сав остали свет.
МИЛИСАВ: Ама код куће још горе, зато га и не држим тамо.
ЖИКА: Поткрада те газдарица?
МИЛИСАВ: Не поткрада, него, знаш, ја и Таса практикант седимо у истој соби.
ЖИКА: Па хоће ваљда да макне?
МИЛИСАВ: Неће, али навуче па кад испрља опет остави, а ја плаћам прање. А кад навуче нешто, не скида по месец дана. Ето и сад, дохватио ми нове новцате гаће.
ЖИКА: Што му не скинеш, па нек иде го!
МИЛИСАВ: Не могу, немам то срце! Видим нема, па ми га жао!
ЖИКА: Е, па тако ти је то! Кад имаш срце... не можеш да имаш гаће.
V
МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ
МИЛАДИН (доноси уквашену крпу): Ево, господин-Жико! (да му је, па наставља) Па тај Јосиф Трбушнице увраћа чешће код мене у дућан - као човек, дабоме...
ЖИКА: Бре, баш си ти нека стока, газда-Миладине. Па ти ово ниси исцедио. Донео си толико воде као да ћу да се купам. Изађи, молим те, напоље, па исцеди тамо у авлији... 'Ајде, благо мени, па после да те саслушам натенане.
МИЛАДИН: Хоћу, господин-Жико. (одлази)
VI
ЖИКА, МИЛИСАВ
ЖИКА (задубио се у акта): Никако не могу да му ухватим ко је овде побацио? Ови практиканти још не умеју људски да саслушају. Из овога, брате, излази, да Љубица Пантић доставља Гају Јанковића да је насилно побацио.
МИЛИСАВ (попео се на сто те оставља фасцикулу на своје место): Да не буде Каја Јанковић?
ЖИКА (загледа): Бога ми, тако ће и бити... тако је, Каја Јанковић. Јесте! Али, брате, ово К и не личи на слово него на ђерам, или на весло, или на општински фењер... Ђаво ће га знати на што личи. А нека ситна слова ко драмлије.
МИЛИСАВ: И играју ваљда?
ЖИКА: Па играју, дабоме. Читава она газда-Митрова двокатница па ми игра од јутрос, те неће слова.
МИЛИСАВ: Докле сте пили?
ЖИКА: До шест јутрос. И толико сам се пута заклео да не пијем врућу ракију на вино, па не можеш. Што ти је живот, мајку му, човек није кадар ни заклетву да одржи, а камоли што друго! (из практикантске собе излети лењир, затим упијач и чује се отуд граја) Хеј, шта је то тамо! Они се практиканти опет туку! Иди, тако ти бога, Милисаве, па им ти мало војнички подвикни!
VII
ТАСА, ПРЕЂАШЊИ
ТАСА (утрчи и скупља бачене ствари): Молим ти, господине Жико, да ми опростиш!
ЖИКА: Ама, шта да ти опростим, како да ти опростим! Је л' ово државна канцеларија или није, и треба ли овде да влада ред или не треба? На вашариште, па се рвите, а не овде! Ко се то гађао државним стварима?
ТАСА: Ја, господине Жико!
ЖИКА: Бре, матори магарац, па...
ТАСА: Ја те молим, господин-Жико, да ми опростиш, али ово се више не може издржати. Пре три дана су ми метли иглу у столицу, па сам рипнуо три аршина увис; прекјуче су ми намазали шешир мастилом изнутра, па сам се сав умрљао - ето, још се нисам испрао као човек. Јуче су ми опет метли на столицу четири ђачка јексера за цртање, окренули вршкове на горе, а ја сео и опет се искрвавио. Не, бога ми, господин-Жико, ово се не трпи више! Ја могу слободно рећи да крваво зарађујем свој хлеб.
ЖИКА: Ништа то није! Сипај у лавор хладне воде, седи мало па ће да прође. Практикант си, брате, па мораш и да трпиш. Мислиш ти ја, кад сам био практикант, да нисам патио? Још како! Седао сам ја и на плави плајваз, али ми је подметнуо секретар, па ми је било мило иако ме сврбило десет и више дана.
ТАСА: Па не марим ја, кад се ти нашалиш са мном, господин-Жико! Ето, пре, кад си ми регистром разбио главу, ја сам се искидао од смеја. Али не трпим оне, млађи су од мене.
ЖИКА: Шта ћеш, брате, нема канцеларије у којој то не бива. Како би друкче прошло време? Дођеш ујутру у осам па до подне, па онда у три по подне па до шест, не избијаш из канцеларије. Па како друкчије да се убије време ако се старији са млађима и друг са другом не пошали? Али зато, брате, не мораш да се гађаш државним стварима.
ТАСА: А данас, господин-Жико, уквасили обланде па наређали по столици, а ја сео па се сав улепио. Ево да видиш ако не верујеш! (нагне се према господин-Жики и дигне пешеве од капута те му се види задњица, сва улепљена црвеним канцеларијским обландама)
ЖИКА (плане, скочи са столице и гађа га актима која су му се затекла на столуј: Покажи ти то својој жени, магарче матори!
ТАСА: Извини, господин-Жико, молим те? (скупља са пода акта којима га је Жика гађао и загледа их) Гле, па ево их акта Перићеве интабулације. Откад их тражим, човеку прошао рок за жалбу због тога што се изгубила акта.
ЖИКА: А ти други пут, ако хоћеш да коме не прође рок за жалбу, немој да мећеш акта на мој сто. Не мећи ми на сто ништа што има рока, разумеш? Не волим рокове, упамти то! 'Ајде марш!
ТАСА (одлази са скупљеним актима).
VIII
МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ
ЖИКА (почне да ради па тресне акта): Нека иде до ђавола и ова Каја! Шта ме се тичу туђа деца! И онако ми прште глава!
МИЛАДИН (уноси исцеђену крпу): Ево, господин-Жико!
ЖИКА: Бре, па ти као да си ишао да исцедиш крпу у Атлански океан. Већ сам и заборавио за тебе. Дај овамо! (узима крпу и обавија је себи око главе)
МИЛАДИН (наставља казивање): Па тај Јосиф, из Трбушнице, увраћа тако чешће код мене у дућан...
IX
КАПЕТАН ЈЕРОТИЈЕ, ПРЕЂАШЊИ
ЈЕРОТИЈЕ (улази споља под капом): Је л' није ту господин Вића?
МИЛИСАВ: Није!
ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме да није, кад увртио себи у главу да нађе саучеснике. Шта ће му саучесници, да га пита човек? Тражи се лице и траже се списи, а не... (спази Миладина) Је л' овај газда Миладин има нека важна посла код тебе, господин-Жико?
ЖИКА: Нема, може и да причека. (Миладину) Изађи ти газда-Миладине па кад оде господин капетан, дођи да наставимо.
МИЛАДИН: Разумем, господин-Жико! (оде)
Х
ПРЕЂАШЊИ, БЕЗ МИЛАДИНА
ЈЕРОТИЈЕ (Милисаву): А јесу ли ти у фиоци списи што су нађени код онога?
МИЛИСАВ: Овде су.
ЈЕРОТИЈЕ: Добро их чувај, отвори четворе очи. А је л' ти ту поверљиви протокол?
МИЛИСАВ: Јесте, господине капетане.
ЈЕРОТИЈЕ: Дедер, извади га! (Милисав вади из фиоке један протокол) Заведи! (Милисав умочи перо и очекује) "Капетан овога среза, Господина Министра унутрашњих дела извештава депешом, да је у своме срезу пронашао и притворио лице које је поверљивом депешом од 7. овог месеца тражено. Списи нађени при њему одузети су и заједно са дотичним лицем биће под строгом стражом спроведени у Београд. Свеза пов. У. број 4742." Јеси записао?
МИЛИСАВ: Јесам.
ЈЕРОТИЈЕ: Који ти је број?
МИЛИСАВ: Пов. 117.
ЖИКА: Ама, зар ви још нисте телеграфисали господину министру?
ЈЕРОТИЈЕ: Па нисам, дабоме, кад онај господин Вића окупио, чекајте да видимо има ли и саучесника, па онда да јавите. И ево, читава два сата прошло како је у апси, читава два сата како смо спасли државу, а ја о томе не извештавам министра. Идем овај час на телеграф, понео сам шифре па ћу тамо написати. Морам лично јер овај наш нови телеграфиста, кад је трезан, куца као сингерова машина, а кад проведе ноћ са господином Жиком, па види шифровану депешу, а он пљуне као да си му, боже ме прости, не знам шта погано показао. И онда, разуме се, место шест откуца девет, место четири седам и направи уопште такву збрку да је не можеш до смрти разрешити. Вратићу се ја. (пође, па се код врата сети и врати се) А јес', бога ми: реците господин Вићи, чим дође, нека изведе онога из апсе и нека отпочне саслушавање. Нек сврши, док ја дођем, оно: како се зовеш, одакле си, јеси ли осуђиван и тако те ствари. После ћу ја већ наставити...
МИЛИСАВ: Како, зар нећете ви то лично, господине капетане?
ЈЕРОТИЈЕ: Ама хоћу, само опет, нека он почне.
ЖИКА: А што, можемо вас и причекати.
ЈЕРОТИЈЕ: Можете ме и причекати, ал' боље је нека почне. Знаш те нихилисте, врло су вешти да сакрију бомбу. Претресеш га до голе коже - нема ништа, изведеш га на саслушање и учтиво га запиташ: како се зовеш, а он, у одговор на то питање, бомбу па - бууу!... Оде и капетан и све среско особље у ваздух. А неко тек мора остати да настави истрагу и да извести господина министра о догађају. Зато, знаш, почните ви, па ако видим да онај ништа не баца, ето мене!
ЖИКА: А ми... онако!... (показује гестом превртање по ваздуху)
ЈЕРОТИЈЕ: Може бити неће бацити ништа, али боље је бити обазрив! А овај... не заборавите рећи господин-Вићи да позове и два грађанина као присутнике, јер ствар је кривична, па се не може без два присутна грађанина ислеђивати. Тако му реците и нека почне одмах, нека не чека мене, ја морам да пошљем депешу. (оде)
XI
ЖИКА, МИЛИСАВ
ЖИКА: Бре, ала се препао капетан.
МИЛИСАВ: А тек да си га видио јутрос.
ЖИКА: Кад јутрос?
МИЛИСАВ: Па кад смо напали "Европу."
ЖИКА: Е? А како је било, бога ти? И не причаш ми?
МИЛИСАВ: Како? Бадава му ја направим најлепши план - што кажу и сам би ми Бизмарк честитао - кад се не изведе све како је наређено. Ето, сам капетан, није ни дошао на лице места. Кобајаги заговорио се уз пут.
ЖИКА: А јесте ли сви одједанпут упали у собу?
МИЛИСАВ: Јок! Прво, капетан није ни стигао на лице места...
XII
МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ
МИЛАДИН (увлачи се лагано у канцеларију).
ЖИКА (и не обраћајући пажњу на Миладина): А Вића?
МИЛИСАВ: И ја и господин Вића стигли смо у исто време.
МИЛАДИН (који је пришао столу Жикином}: Овај..., господин-Жико, отишао је господин капетан.
ЖИКА: Знам да је отишао, па шта?
МИЛАДИН: Па то, знаш, господин-Жико, како ти рекох, тај Јосиф из Трбушнице увраћао је тако као човек у мој дућан, па...
ЖИКА: Е, јеси чуо, баш си ти некакав неучтив човек! Видиш да се два чиновника разговарају, а ти твога Јосифа из Трбушнице. Како то, оца му, не помислиш мало: ови чиновници падоше с ногу радећи, право је да одморе и да као људи проговоре реч-две.
МИЛАДИН: Па ја...
ЖИКА: Шта "па" ти? Чекај, брате! Неће тај твој Јосиф да се истопи за дан-два, нити ће Трбушница да се расели. Чекај! Где си чекао досад, чекај још који дан.
МИЛАДИН: Па ја велим...
ЖИКА: Ама нема шта ти да велиш, него изађи напоље док свршимо разговор, па ћу да те зовем после, те натенане да те саслушам.
МИЛАДИН: Велим, знаш, већ три месеца због тога долазим.
ЖИКА: Па три месеца, него! А шта би ти хтео, да свршиш ваљда ствар за три дана. Дете једно од киле меса па га чекаш девет месеци, а ти би хтео да ти твога грмаља из Трбушнице дам за три дана. Ти мислиш правда - то је тако, узбере се као зрела крушка. Правда, то је стрпљење, упамти то, па немој да насрћеш на правду као јуне, него чекај брате!
МИЛАДИН: Па ја чекам већ...
ЖИКА: Е, да чекаш још. Да умреш, бре, па да дођеш пред рајска врата, па би ти онај тамо морао казати: чекај... ако је само тамо на небу уређена администрација и ако има неког реда... 'Ајд', изађи напоље док свршимо разговор, па ћу те ја звати.
МИЛАДИН: Добро! (одлази)
XIII
ЖИКА, МИЛИСАВ, ЈОСА
ЖИКА: Па онда? (звони)
МИЛИСАВ: Ја и господин Вића уђемо сами.
ЈОСА (јавља се на вратима).
ЖИКА: Не пушћај више никог!
ЈОСА (повлачи се).
МИЛИСАВ: Стегло нам се срце, знаш већ како је, и једнако шапћемо и договарамо се. Ја предлажем да понесемо један џак па да уједанпут упаднемо у собу и да му набијемо џак на главу. Господин Вића предлаже да напунимо шаке алевом паприком, да упаднемо у собу па да му саспемо алеву паприку у очи. Таман се ми тако договарамо, а дође собарица па каже: "Море, не бојте се, питом човек као јагње. Јутрос сам га, вели помиловала за подваљак, па мек као рукавица и мирише сав на парфим!" Ал', опет, ми као вртимо главом, јер може човек имати кожу меку као рукавица, и мирисати на парфим, па опет да има револвер у џепу. Онда нама каже собарица: "Ја ћу да кидишем на њега!" Има, знаш, храбрих собарица, па смеју тако да кидишу на човека. Куцне она на врата, а отуд одговара онај као голуб: "Слободно!" Нама заигра срце...
ЖИКА:... И сиђе у панталоне!
МИЛИСАВ: Сиђе боме! Није да кажеш да ме је страх ал'... опет знаш, нисам рад да погинем. Ја сам, видиш, кадар да насрнем голим грудима на читав батаљон непријатеља - али кад има где да се заклоним да не може да ме погоди. Није што је мене страх да ме он погоди, него само зато што нисам рад да погинем!
ЖИКА: Па које први ушао?
МИЛИСАВ: Собарица.
ЖИКА: А онај?
XIV ВИЋА, ПРЕЂАШЊИ
МИЛИСАВ: Ах, ето господин-Виће, па нек ти он каже.
ВИЋА: Шта то?
МИЛИСАВ: Причам господин-Жики како се капетан јутрос препао.
ВИЋА: Кукавица! Ето, молим вас, људи, пала му у руке једна крупна ствар, могли би најмање петнаест њих да похапсимо, а он не сме. А где је он, бога вам?
ЖИКА: Отишао да пошље депешу министру.
ВИЋА: Па што, брате, није чекао ја да му је концептирам? Ко зна шта ће он све написати?
МИЛИСАВ: Није, море, толико због депеше, отишао је да се уклони док ми извршимо саслушање над оним.
ВИЋА: Како, зар неће он присуствовати?
ЖИКА: Неће. Вели, може онај имати бомбу, па - бум! А он, што каже господин Милисав, не би рад био да погине. Него је казао да почнеш ти ислеђење и без њега.
ВИЋА: Вала и не треба ми, и волим сам да руководим целу ствар. Дај ми, бога ти, господине Милисаве, оне списе нађене код оптуженог.
МИЛИСАВ (дајући му): А, каже капетан, треба и два грађанина, присутника...
ВИЋА: Јес', боме. Шта велите, кога да узмемо?
ЖИКА: Једног имам овде, а другога... јес' бога ми, имам и другога, јуче сам ухапсио Спасу механџију.
ВИЋА: Па зар из апсе?
ЖИКА: А што, брате, ако је и у апси, он је опет грађанин. А није да кажеш да је за неки злочин, него протурао лажне динаре. Није их он ковао, него само протурао, а то, брате, и ја, кад ми се нађе у џепу, гледам да прогурам. Па и сам, господин капетан, кад наиђе на оловни грош, одвоји, вели: ово је добро за тас кад идем у цркву.
ВИЋА: 'Ајд', дај ми те твоје грађане!
ЖИКА (звони).
ЈОСА (на вратима).
ЖИКА: Нек уђе газда Миладин и кажи апсанџији да ми доведе Спасу механџију.
ЈОСА (повуче се).
ВИЋА (Милисаву): Хоћеш ти, бога ти, господин-Милисаве, да водиш записник? Поверљиво је, и после тај записник иде министру.
МИЛИСАВ: Ја ћу, разуме се!
XV
ПРЕЂАШЊИ, МИЛАДИН, ЗАТИМ СПАСА
МИЛАДИН (улази, прилази господин-Жики и почиње своје казивање): Па тај Јосиф из Трбушнице увраћа тако чешће као човек у мој дућан...
ЖИКА (шчепа дивит): Чујеш, ако ми још једанпут поменеш тог Јосифа из Трбушнице, ја ћу те дивитом у главу!
МИЛАДИН: Па ја као мислим...
ЖИКА: Ама, шта имаш да мислиш? Позвао сам те овде да будеш грађанин, а кад си грађанин, онда нема шта да мислиш!
ВИЋА: Бога ти, господин-Жико, да ми уступиш твоје место.
ЖИКА: Хоћу! (диже се) Ево, седи!
СПАСА (улази).
ЖИКА: А, ето га, то је тај грађанин из апсе.
СПАСА: Ни зашта, бога ми, господин-Жико, ни зашта.
ЖИКА: Знам, де, верујем ја теби, а оно што си протурао лажне динаре, то је онако, више шале ради.
СПАСА: У брзини, господин-Жико, знаш како је, у брзини!
ЖИКА: Па јес', што кажеш, у брзини. У брзини га примиш, у брзини га и даш!
СПАСА: Јес'!
ЖИКА: Знам, де! Него, не ваља му само што смо ти у фиоци нашли сто и неколико лажних динара.
СПАСА: Па набрало се. Од дана на дан па се набрало. Дође муштерија, тражи оку вина...
ЖИКА: А ти њему оку рђавог вина, а он теби рђав динар.
СПАСА: Јес', господин-Жико, тако је како ти кажеш.
ЖИКА: Ништа, ништа, за овај пут ће да те прође. Треба ми, знаш, овде један грађанин који није осуђиван, а како је у овој вароши тешко наћи грађанина који није осуђиван, то још ако и тебе осудим... 'Ајде, нека ти прође засад, само да промениш вино, оно вино ти не ваља.
СПАСА: Променићу, господин-Жико, Извол'те прекосутра, друго вино ћу отворити.
ЖИКА: Е сад, хајде тамо код господин-Виће.
ВИЋА (који је дотле разгледао акта): Је л' ви знате зашто сте овде?
МИЛАДИН, СПАСА (у један глас): Не знамо, господин-Вићо!
ВИЋА: Имам да саслушам једног врло великог политичког кривца, па по закону треба да су присутна два грађанина. (звони Јоси који се појави) Донеси из практикантске собе две столице. (Јоса оде у практикантску собу)
СПАСА: Ако, да постојимо, господин-Вићо!
ВИЋА: Не бива, није то за мало. Има ту сат и више посла. (Јоса је донео и наместио столице)
МИЛАДИН (седајући рикне и рипне, прихватајући се руком за задњицу).
ЖИКА: Шта је море?
МИЛАДИН: Набодо се, господине, ух, грдно се набодо'!
ЖИКА: Ако, де, ако! Па дабоме, кад она стока Јоса узме Тасину столицу. (загледа столицу и узима нешто) Гле, молим те, метли му иглу.
МИЛАДИН: Ух, засврбе ме, до срца ме засврбе!
ЖИКА: Ех, па и ти! Није ти ваљда с те стране око. Шала, брате. Знаш како је: чиновници се шале између себе, а ти опет... Седи, седи сад слободно!
МИЛАДИН (седа с неповерењем).
ВИЋА: Јеси л' превио табак, господине Милисаве? Напиши му тамо "рађено" и упиши имена присутника. (звони, Јоси који се јавља на вратима) Доведи ми онога господина из апсе.
ЈОСА: Кога?
ВИЋА: Онога де, јутрошњега. Као да су ти пуне апсане господе, па не знаш кога?
ЈОСА: А јес'! (оде)
ВИЋА (Милисаву): Јеси ли написао заглавље?
МИЛИСАВ: Јесам!
ВИЋА: Уписао си и ове?
МИЛИСАВ: Јесам!
ВИЋА (грађанима): Слушајте ви, бре! Да не причате по чаршији што овде чујете и видите, јер је ово државна тајна. Једну реч ако ланете, испребијаћу вас као мачке, у име државе.
МИЛАДИН, СПАСА (једногласно): Јок! Како? Молим те!
ВИЋА: Упамтите само што вам кажем!
XVI
ЂОКА, ПРЕЂАШЊИ
ВИЋА (при уласку Ђокином општи покрет, Вића се искашљује и почиње строго): Приђи ближе!
ЂОКА (млад, улизан, удешен, прилази преплашено): Молим лепо!
ВИЋА: Како ти је име и презиме?
ЂОКА: Ђорђе Ристић.
ВИЋА: Одакле си родом?
ЂОКА: Из Панчева.
ВИЋА: Пишеш ли, господине Милисаве?
МИЛИСАВ: Пишем, пишем!
ВИЋА: Какво ти је занимање?
ЂОКА: Апотекарски помоћник.
ВИЋА (бајаги у томе назире нешто): Аха, дакле, апотекарски помоћник? Запиши му тако, господине Милисаве, како он каже, па ћемо видети већ. (Ђоки) А колико ти је година?
ЂОКА: Двадесет и шест.
ВИЋА: Пиши! Јеси ли био који пут осуђиван?...
ЂОКА: Нисам.
ВИЋА: Чекај, не прекидај! Јеси ли билокојипут осуђиван и зашто ?
ЂОКА: Нисам!
ВИЋА: (Милисаву): Запиши, господине Милисаве! (Ђоки) А знаш ли зашто си ухапшен?
ЂОКА: Не знам!
ВИЋА: А можеш ли ти мени казати, зашто си уопште и којим послом дошао у ову варош?
ЂОКА: Не могу... то је тајна!
ВИЋА (значајно): Тајна? Аха, ту смо! Тако те хоћу! Пиши, господине Милисаве: "Упитан зашто је дошао у овосреску варош, изјављује да је дошао по извесним тајним пословима о којима власти не смеју знати."
ЂОКА: Нисам то казао!
ВИЋА: Него како си казао? (грађанима) Јели тако казао?
СПАСА, МИЛАДИН (једногласно): Тако је господин-Вићо!
ЂОКА: Молим вас, ја сам казао да је то моја тајна.
ВИЋА: Па твоја, дабоме да је твоја! Али сад кад смо те уловили, сад је наша. Пиши ти само господине Милисаве, како сам ти казао.
XVII
КАПЕТАН, ПРЕЂАШЊИ
КАПЕТАН (улази обазриво, тргне се кад се сретне са Ђокиним погледом, па кад види да нема никакве опасности, упадне и устреми се право на Ђоку, застане спазивши га и посматра га): Је л' то тај? А? То си ти, је ли, голубе мој? Дакле, ти си? А изабрао си овуда, кроз мој срез, а? Е, мој синко, мали си ти да мени промакнеш! Другачији па са мном нису излазили накрај, те ти ћеш! Јеси ли почео, господин-Вићо?
ВИЋА: Јесам!
КАПЕТАН: Је л' казао име, презиме, године?
ВИЋА: Јесте!
КАПЕТАН (спазивши Миладина и Спасу): А шта ће ови овде?
МИЛАДИН И СПАСА (једновремено): Грађани, господине!
КАПЕТАН: Море, знам ја да су они грађани, него шта ће овде?
ВИЋА: Па мора, присутници.
ЖИКА: Сами сте ви наредили.
КАПЕТАН (сети се): А јест, боме! А јеси л' ти, господине Вићо, казао овим грађанима да држе језик за зубе?
ВИЋА: Рекао сам им!
КАПЕТАН (грађанима): Обесићу вас за језик, разумете ли, ако чујем да ову државну тајну крчмите у чаршији! (опет гледа Ђоку) Дакле ти си то, голубе мој, а? (Вићи) Признаје ли?
ВИЋА: Признаје!
ЂОКА: Не признајем ја ништа!
КАПЕТАН: Ћут'! Реч да ниси казао. Гле ти њега! Признајеш, него шта! А ако не признајеш, ти ћеш признати, јер ја сам већ телеграфисао министру да си признао. Не можеш ти ваљда сад мењати наводе власти. (вади из џепа депешу и даје је Вићи) Прочитај му, господине Вићо, како сам телеграфирао господину министру да би се могао у својим исказима држати тога! (Ђоки) А ти слушај, па тако од речи до речи да ми кажеш на саслушању!
ВИЋА (чита): "Господину Министру унутрашњих дела. Београд. Уложивши нечувен труд и пожртвовање, успео сам ухватити лице о коме говори ваш телеграм пов. Број 4742. Приликом хватања изложио сам лично живот опасности, јер је зликовац насрнуо на мене и, тек после борбе, успео сам свладати га..." (буни се) Ама, господине капетане...
КАПЕТАН: Па шта је, брате, ко је био центар? 'Ајд', које био центар?
ВИЋА: Знам, ал' нисте ни били на лицу места.
КАПЕТАН: То нема никакве везе са кривицом, био ја на лицу места или не био. Главно је, власт је била на лицу места.
ЂОКА: Ал' ја се нисам бранио.
КАПЕТАН: А ти што ниси, брајко! Ко ти је крив, што се ниси бранио! Читај, читај само даље!...
ВИЋА (чита): "Из признања окривљеног излази да је он нихилиста, у вези са највећим иноземским револуционарима... "
ЂОКА: Ја нисам зликовац, ја нисам ни зашта крив, ја протестујем!...
КАПЕТАН: Ћут', кад ти кажем! Гле ти њега, он мисли звао га неко овде да говори!
ВИЋА (чита) "... пa да му је намера била како династију, тако и целу државу бацити у ваздух. Из списа нађених при њему виде се јасно те његове намере... Молим за даља упутства."
КАПЕТАН (Ђоки): Ето, јеси чуо? Па сад не можеш ти друкче говорити но што сам ја већ јавио министру! (Милисаву) Јеси л' та записао, господин-Милисаве, да је признао све?
ВИЋА: Нисам га још све питао.
КАПЕТАН: Јеси л' га питао шта је по занимању?
ВИЋА: Апотекарски помоћник.
КАПЕТАН (разочаран): Шта? Апотекарски помоћник?
ВИЋА: Па тако он каже.
КАПЕТАН: Па дабоме да он тако каже. Он може рећи и да је певац у Цркви светога Марка - ал' смо зато ми ту да ценимо његов исказ... Апотекарски помоћник. Откуд апотекарски помоћник може бити револуционар?! Пиши та њему, господине Милисаве, машински шлосер, или бивши официр, или, ако хоћеш, бивши руски официр, или, ако хоћеш, бивши шпански морнар. (Ђоки) То си ти, брајко, погрешио: него признај људски и поштено да си бар машински шлосер, ако нећеш да признаш да си бивши руски официр или шпански морнар?
ЂОКА: Ја сам апотекарски помоћник.
ЖИКА: Па што, господине капетане, може и то.
КАПЕТАН: Па оно, јес' што кажеш, господин-Жико, ти апотекари мешају отрове, шпиритусе, бенгалске ватре и друге опасне ствари. Ал', брате, не личи ми некако: апотекарски помоћник па револуционар. Баш ми некако не личи! (Ђоки) Па добро, 'ајде нека си апотекарски помоћник, ал' ти признајеш да си носио антидинастичке списе?
ЂОКА: Не признајем!
КАПЕТАН: Како не признајеш? А шта је ово? (Вићи) Где су хартије нађене код њега?
ВИЋА (даје му) Ево!
КАПЕТАН: А шта је ово, а?
ЂОКА: То су моје хартије, узели су ми их из џепа.
КАПЕТАН: Твоје хартије, дабоме да су твоје хартије! Ал' то је оно! Ово те коље, мој брајко, боље ти је признај све поштено.
ЂОКА: Ја не знам шта да признам.
КАПЕТАН: Ако не знаш, ја ћу те већ научити шта ћеш признати. (Вићи) Јеси л' прегледао ове хартије, господине Вићо?
ВИЋА: Нисам, господине капетане.
КАПЕТАН: Е, 'ајде, то прво да свршимо. (дреши пакетић који је везан канапом)
ЂОКА: Ја то не дозвољавам, то су моје сасвим приватне ствари.
КАПЕТАН: Гле, гле, приватне ствари. А што хоћеш да бациш државу у ваздух, је л' и то твоја приватна ствар? Све ово мора да се прочита.
ЂОКА: Али, молим вас...
КАПЕТАН (не слушајући га): Пиши ти, господине Милисаве. (Диктира) "Затим се прешло на читање списа и хартија нађених код оптуженога у..." (Вићи) Где је држао ово?
ВИЋА: У унутрашњем џепу од капута.
КАПЕТАН (наставља диктирање): "... нађених код оптуженога у нарочитом унутрашњем џепу од капута." Јеси л' записао? Дедер, господине Вићо, по реду. (даје му хартије)
ЂОКА: Али ја вас лепо молим, господине капетане!
КАПЕТАН: Немаш ти мене, брајко, шта да молиш; ни ти мене, ни ја тебе. Зар теби није јасно то да си ти у рукама власти, а кад је неко у рукама власти, он има да ћути. Разумеш? Читај, господине Вићо!
ВИЋА (отворио је први листић хартије): Ово је неки рачун, шта ли?
КАПЕТАН: Читај ти само!
ЂОКА: Али, забога!...
КАПЕТАН (Ђоки): Пст! (Вићи) Читај!
ВИЋА (чита): "Веш дат баба-Сари на прање."
ЂОКА: Ето, видите!
КАПЕТАН (Вићи): Ама, читај кад ти кажем! Ко зна шта се ту крије, јер ти револуционари имају тако неке шифре, па једно пишу а оно му друго значи. Господин-Жико, молим те обрати и ти пажњу.
ВИЋА (чита): "Дванаест марама за нос".
КАПЕТАН: Хм! Хм! "Дванаест марама за нос." Кобајаги! (Ђоки) 'Ајде, реци ти нама поштено, шта си тиме хтео рећи?
ЂОКА: То што пише.
КАПЕТАН: Читај, господин-Вићо, даље!
ВИЋА: "Шест кошуља, три пешкира, четири пара гаћа."
КАПЕТАН: Хм! Хм! "Шест кошуља, три пешкира, четири пара гаћа." Зар му то не дође господин-Жико, као неки распоред војних јединица? А?
ВИЋА: "Две јетерке."
КАПЕТАН: Две јетерке, а! И то ми као нешто сумњиво дође. Две јетерке. (Ђоки) Дедер ти, младићу, реци искрено, шта си мислио под тим "две јетерке"?
ЂОКА: То што пише!
КАПЕТАН: Слушај, младићу, да ти дам један сасвим родитељски савет. Теби, видиш, за ову твоју кривицу не гине куршум у чело, па признавао ти или не признавао. Е, па онда, што не би лепо све признао, јер кад би признао, ти би имао једну олакшавну околност за себе. Не кажем да би ти та олакшавна околност помогла да те не вежу за колац, ал' опет, одужујеш се некако својој савести. И кад те вежу за колац, ти можеш мирне душе сам себи рећи: "Гинем, ал' имам једну олакшавну околност!" Веруј ми и послушај ме, ја ти ово говорим као родитељ, ради твоје будућности, јер ти си још млад човек, па треба да мислиш на своју будућност.
ЂОКА: Ама, шта ви говорите, господине? Какав колац, какав куршум, нисам ја ништа крив!
КАПЕТАН: Добро, синко, ја сам покушао лепим да те приволим, но кад не пристајеш, кајаћеш се, ал' ће доцкан бити. (Вићи) Читај даље!
ВИЋА: Нема више на овој хартији. Сад има овај нотес.
КАПЕТАН: Има ли шта у њему?
ВИЋА (загледа у нотес): Прва страна празна, само један датум написан. На другој страни нека песма.
КАПЕТАН: Аха, песма! Оружје, крв, револуција, слобода... То, то, читај, бога ти, Вићо!
ЂОКА: Ја бих вас молио!
КАПЕТАН: Је л' хоћеш да признаш?
ЂОКА: Ама, немам шта да признам.
КАПЕТАН: Читај!
ВИЋА (чита): "Сваки, душо моја, сноси љубав разно, Ал' мен' је без тебе увек срце празно!"
КАПЕТАН: Цврц! Па то, бре, нешто као из лире! (Ђоки) Имаш ли ти, брате, што опасније? Ово није ништа! (Вићи) Има ли још?
ВИЋА: Има? (чита) "Ја те волим, душо, Жаром срца свога, Ти си мени звезда Срца млађанога!"
КАПЕТАН: Свирајте ми, тамбураши, један, два! Је л' тако, господин-Жико?
ЖИКА: Па личи помало.
КАПЕТАН (Ђоки): Срам те било, и ти си ми револуционар! Дванаест марама за нос, пешкири, гаће. Камо ти пушке, бомбе, а не "четири пара гаћа". Па онда, место да си написао какву људску прокламацију да је полицији чисто мило да ти метне букагије на ноге, а ти "Душо моја, жића млађанога, један, два!"... Има ти још што, господине Вићо?
ВИЋА: Има на овој страни неки запис.
КАПЕТАН: Читај!
ВИЋА (чита): Противу затвора.
КАПЕТАН: Како рече?
ВИЋА: "Противу затвора."
КАПЕТАН: Аха, аха, ту може још да буде нешто. Наслов је сасвим политички: "Противу затвора". Јер ти нови људи су зато да се укине војска, да се укине чиновништво, да се укину затвори. Што се тиче војске, не разумем се у војничким стварима, али што се тиче чиновништва, како може да се укине, питам ја вас? Ти си зато да се укине, ал' ја, брате, нисам, јер имам тридесет и две године указне службе. Почекај још осам година, да напуним године за пуну пензију, па укидај после. А хоћеш да се укину затвори? Па добро, питам ја тебе (Ђоки): где бих ја тебе од јутрос ухапсио да су укинути затвори? 'Ајд', реци ми, где бих те држао у апси? (Вићи) Дедер да га чујемо, шта каже противу затвора?
ВИЋА (чита): "У једну чашу вруће воде метни једну кашику горке соли, раствори то, испиј и шетај мало затим."
КАПЕТАН (разочаран): Па ово је оно... због стомака...
ВИЋА (чита): "Нај подесније је средство рицинус, који се може узети у пиву, млеку или..."
КАПЕТАН: Јест, то је за оно. То ти, господин-Жико, да препишеш. Ти патиш од тих ствари. (Вићи) Па је л' то све?
ВИЋА (разгледао је нотес): Нема овде у нотесу ништа више.
КАПЕТАН: Ама, баш ништа? Јеси л' добро прегледао?
ВИЋА: Нема.
КАПЕТАН: Има ли још какве хартије?
ВИЋА: Има једно писмо.
ЂОКА (скочи бесно): То не дозвољавам! (хоће да шчепа писмо)
КАПЕТАН: Де! (побегне иза Милисављевог стола, сви остали поскоче преплашено)
ЂОКА: Пре ћу погинути но што ћу то дозволити!
КАПЕТАН: Аха! Аха! Ту смо! Нагазили смо на жуљ! (дочепа звонце и звони) Ту смо, дакле, голубе, пипнули смо тамо где боли! (појави се Јоса на врата) Има ли још кога ту?
ЈОСА: Алекса!
КАПЕТАН: Зови га, дођите обојица!
ЈОСА (мане главом те улази и Алекса).
КАПЕТАН: Држите овога!
ЂОКА: Али, господине капетане!
КАПЕТАН: Држите га, кад вам кажем! (тек кад га ухвате, капетан се ослободи и приђе му) Држите га чврсто, тај прети! Запиши, господине Милисаве, да је хтео насрнути на мене! Видиш ли, господине Вићо, да сам тачно известио господина министра да сам с опасношћу живота вршио истрагу! Али не марим, не марим, господо, ни свој живот да дам кад треба послужити држави! Дедер, читај, бога ти, господине Вићо, јер изгледа да сад тек наилази оно што је главно. (Ђоки) Је л' тако? То писмо те боли, је ли? Е онда читај, господине Вићо, знаш како ми је уживање туђа писма да читам. Само молим те, слово по слово, сваку реч да чујемо.
ВИЋА (чита): "Душо моја".
КАПЕТАН (разочаран): Опет "душо моја!" (Ђоки) Ама, ти си бре нека шушумига!
ЂОКА: Молим вас, ја не дозвољавам да ме вређате!
КАПЕТАН: Е, бога ти! Пази, молим те, шта ми наказива! Да те не вређам, је ли? А ти што вређаш државу, то ништа, је ли? Читај, бога ти, господине Вићо!
ЂОКА: Ја вас преклињем, господине капетане, да не дозволите читање тога писма. Ако већ мора бити, прочитајте га ви сами!
КАПЕТАН: А, не! Овако, јавно! Немам ја с тобом ништа па да насамо читам твоја писма. Овако јавно, сви да чују. Не слушај га, господине Вићо, него читај! Слушајте!
ВИЋА (чита): "Да би ти било све јасно, морам ти изнети целу ситуацију овамо код нас... "
КАПЕТАН (задовољан): Тако, брате, једва једанпут нешто револуционарно. Ситуација, дакле, а? Дедер да чујемо ту ситуацију? Слушајте сви пажљиво да ниједну реч не испустимо!
ВИЋА (чита): "Мој отац, иако је срески капетан, старовремски је човек или, ако хоћеш искрено да ти кажем, глуп је и ограничен. Он је пре био поштар, па је тамо нешто забрљао те су га најурили из службе, па је доцније прешао у полицију... "
КАПЕТАН (најпре је са радозналошћу, затим са запрепашћењем слушао почетак писма, прелазећи испитујућим погледом све редом; најзад му се на лицу изражава јасно сазнање и он очајно дрекне): Чекај! (збуни се, не зна шта ће) Овај, како да кажем!... Чекај, молим те! Ко пише то писмо?
ВИЋА (загледао је крај писма злобно): Пише га ваша ћерка, господине капетане!
КАПЕТАН: Шта кажеш? То не може бити, откуд моја ћерка може бити тако писмена?
ВИЋА: Ето, видите потпис, ако не верујете. (даје му писмо)
КАПЕТАН (загледа потпис): "Марица!"... (поражен, сломљен, хукће и шета узбуђено, најзад застане пред Вићом и више поверљиво) А овај... Шта би ти рекао, господин-Вићо на кога се као односи ово што она пише?
ВИЋА: Па на вас, изгледа.
КАПЕТАН: И ја бих тако рекао. Одмах сам познао себе. (грађанима) Не слушајте ви бре свашта! Нисте ви позвани овде да све чујете! (метне писмо у џеп) Ово се писмо, господине Вићо, неће читати!
ВИЋА: Мора, господине капетане.
КАПЕТАН: Ово се писмо неће читати! Где пише да се морају читати писма која пише моја ћерка?
ВИЋА: То је докуменат нађен у џепу код окривљенога, а ово је истрага. А пошто ја водим истрагу, то хоћу да се држим законских прописа.
КАПЕТАН: Ти да се држиш законских прописа. Е, благо закону ако се и ти прихватиш за њега!
ВИЋА (злобно): Из овога се писма види да госпођица воли неког и зато се према честитим домаћим синовима онако понаша. Па кад је тако, онда бар нека пукне брука!
КАПЕТАН: Је л' то тебе боли?
ВИЋА: То је моја ствар шта мене боли, ја само тражим да се чита писмо ради потпуности истраге!
КАПЕТАН: Јок! Овде се неће читати. Читаћемо га после ја и ти, кад останемо сами.
ВИЋА (шчепа капу): Онда, господине капетане, ја одох! (пође)
КАПЕТАН: Куда, море?
ВИЋА: Напуштам дужност и идем на телеграф ма поднесем господину министру телеграфски оставку и да кажем зашто је подносим.
КАПЕТАН: Па не мораш, брате, министру да кажеш, можеш и мени.
ВИЋА: Довде ми је већ дошло. Ја се мучим и хватам овога разбојника, а ви телеграфирате "с опасношћу живота ухватио сам га". Ја гутам то и трпим, јер имам друга обећања, а оно - ево, госпођица пише љубавна писма. Па сад не дате још ни да се чита, иако то мора да буде.
КАПЕТАН: Чекај, де! Чекај мало! (грађанима) Ама, јесам ли ја вама казао да не слушате! Пази, немојте ви да ми платите за све! (Жики) Је л' мора, господин-Жико, да се чита писмо?
ЖИКА: Па оно, мора!
ЂОКА: Боље, немојте читати даље.
КАПЕТАН: Ти да ћутиш, јеси л' чуо. (Милисаву) Је л' и ти, господине Милисаве, велиш да се мора читати?
МИЛИСАВ: Па јес'!
КАПЕТАН: Добро! Седи, господине Вићо, па настави посао. А писмо читај ти, господин-Жико (даје му) Баш да га не ужива господин Вића. (грађанима) А ви немојте слушати, јер ће да вас изеде ђаво!
ЖИКА: Је л' из почетка?
КАПЕТАН: Ама како из почетка? Што смо чули, чули смо! Читај оданде где смо стали...
ЖИКА: "А доцније прешао у полицију."
КАПЕТАН: Одатле јес'!
ЖИКА (чита): "Па он и мајка навалили да пођем овде за једног среског писара, једног претпоследњег клипана који личи на петла, а н иначе је нитков и лопов првокласни, те цео срез пишти од њега... "
ВИЋА (плане и скочи): Молим, ја не дозвољавам да се чита то писмо.
КАПЕТАН: Ехе!
ВИЋА: Ја нећу то да трпим, ја не дозвољавам!
КАПЕТАН: Е, видиш ли, синко голи, на шта изађе ствар? Заокупио ту: докуменат, закон, истрага, а оно ено шта испаде! Ама чим теби паде на памет закон, господине Вићо, знао сам ја да ће ту нешто наопако изаћи.
ВИЋА: То је срамота, да једна госпођица, ћерка нашег старешине...
КАПЕТАН (наставља): Изгрди тог истог старешину.
ВИЋА: То је друго.
КАПЕТАН: Зашто друго?
ВИЋА: Оно је ваша, фамилијарна ствар. Али је ово увреда у званичној дужности. Ја ћу поднети тужбу за нанету ми увреду.
КАПЕТАН: Сасвим. Поднеси је мени!
ВИЋА: Знам ја коме ћу поднети! (из капетанове приватне собе чује се тресак, као кад се разбијају судови. Врата се нагло отварају и отуд лете у канцеларију: тањири, шерпење и саксије са цвећем. Сви запрепашћени скачу са својих места. Отварају се врата од практикантске собе, те сви практиканти нагрну на врата)
КАПЕТАН (скочи престрављен): Шта је то, море?
XVIII
АНЂА, ЗАТИМ МАРИЦА И ПРЕЂАШЊИ
АНЂА (појави се усплахирена на вратима): Човече! Ако си муж, ако си отац и ако си власт, а ти помажи!
КАПЕТАН: Ама, какав је то лом?
АНЂА: Поразбија ти ћерка све по кући!
КАПЕТАН: Гле разбојника! Зар мало што нам свима окачи репове, него сад још и кућу разбија! Где је она?
МАРИЦА (долази и прилази право оцу): Ево ме! (спази Ђоку, па му полети) Ђоко, слатки Ђоко!
КАПЕТАН (изненађен): Шта-а-а-а? Ђока?!!
АНЂА (такође изненађена): То... Ђока?!!
МАРИЦА: Јесте, јесте, то је Ђока.
КАПЕТАН (мирише Ђоку): Бог и душа, ово је! Мирише на проминцле.
АНЂА (још никако не може да дође к себи): Ама, онај Ђока?
КАПЕТАН: Па онај, де што се буниш!
МАРИЦА: Јесте, онај Ђока. Ја сам ти казала, мајка, да ће он доћи и, ево, дошао је. Ишла. сам и у кафану, тражила сам га.
КАПЕТАН: Ко ишао?
МАРИЦА: Ја!
КАПЕТАН: Па шта имаш ти да идеш, кад ниси одређена да га хваташ?
МАРИЦА: Тако, ишла сам и чула да је ухапшен.
КАПЕТАН: Е, добро, чула си и сад си га видела, а сад, 'ајд тамо у собу, да ми наставимо свој посао.
МАРИЦА: Не, ја нећу да се одвојим од њега. Ја ћу га овде, пред целим светом, загрлити, па не можете да ме одвојите. (загрли чврсто Ђоку)
ВИЋА (дрекне): Молим ја протестујем! Ова је канцеларија, ово је званични извиђај, ово је државно надлештво; и ја протестујем да се у државном надлештву приватна лица грле и љубе.
КАПЕТАН: Ама, чекај, де. па ти! Шта си заурлао?
ВИЋА: Молим да се запише у протокол истраге да се овде, у канцеларији, приватна лица љубе и грле пред очима власти!
КАПЕТАН: Ама, пусти мене прво да пречистим рачуне!
ВИЋА (бесан): Ја протестујем у име државног морала и ја, у име државе, изјављујем да ово не могу да гледам својим очима. Ја нисам дужан у званичној дужности да гледам љубљење и грљење у државном надлештву и изјављујем да сматрам то као увреду у званичној дужности. Извол'те ви сами наставити истрагу! (шчепа капу и нагло оде)
XIX
ПРЕЂАШЊИ, БЕЗ ВИЋЕ
КАПЕТАН: Па јес', тако је, има право човек. То је увреда у званичној дужности. (спази практиканте) А шта сте се ви, бре, ту искупили, као да је ово менажерија? (шчепа дивите, лењире и све што му дође до руку и гађа их, те се они повлаче и затварају врага) Па и ви, разбојници! Направили се јунаци на једног апотекарског помоћника, а да је хајдук, ви би леђа уза зид. Напоље! (бије пандуре ногом у задњицу и избацује их тако. Овом приликом и један од грађана, Спаса, нађе се ту некако те и он излети ударен ногом. Други Грађанин, Миладин, чим је капетан побеснио и почео зипарати, сакрио се напред, иза рафа за фасцикуле и ту се шћућурио и не дишући, те остаје на сцени све до краја)
АНЂА (покушавајући да му каже нешто): Јеротије!
КАПЕТАН: Ћут'!
МАРИЦА: Оче!
КАПЕТАН. Ћут!
ЂОКА: Господине капетане!...
КАПЕТАН: Ћути, Ђоко, јер сад ћу те ноктима задавити! Све си ми ти ово, онако апотекарски, замешао и посолио!
ЂОКА: Хтео сам само...
КАПЕТАН: Ћут'! (Анђи) Склони ми испред очију и једно и друго, склони ми их, молим те, јер ми се смркло.
АНЂА (ухвати Ђоку и Марицу и одводииху своју собу).
XX
КАПЕТАН, ЖИКА, МИЛИСАВ
КАПЕТАН (Жики и Милисаву): Видесте ли, људи, шта би ово? И господин министар сад чита моју депешу: "насрнуо на мој живот" а он овде, усред канцеларије, насрнуо на моју ћерку.
ЖИКА: Овај...
КАПЕТАН: Знам шта хоћеш да кажеш: насрнула она на њега. Ал' то је свеједно. Пући ће брука по чаршији; онај Вића ће разгласити на све стране.
ЖИКА: Јест, наљутио се много!
КАПЕТАН: А шта мислиш, куда је отишао он?
ЖИКА: Па... ваљда на телеграф.
КАПЕТАН: На телеграф? Шта ће тамо?
ЖИКА: Па ваљда да телеграфира министру.
КАПЕТАН: Министру? Каквом министру. побогу брате! Шта има он да телеграфира министру? Господин-Милисаве, потрчи, бога ти, за њим и реци му нека се не шали да ми мути воду. Доста ми је замутио овај Ђока, па сад још и он! (Милисав се диже и узима капу) А чуј, господине Милисаве. Ако те почем неће да послуша, а ти кажи телеграфисти да не сме ниједну депешу, па ма ко му је поднео, откуцати док ја не прегледам.
ЖИКА: Па то је цензура.
КАПЕТАН: Него! Кад је у питању држава и династија, завешћу и цензуру и тортуру и секвестуру и позитуру, и ударићу свакоме двадесет пет по туру. Не бива друкче! 'Ајде бога ти, господине Милисаве!
МИЛИСАВ (оде).
XXI
КАПЕТАН, ЖИКА
КАПЕТАН (седне уморан на столицу и хукће): Па шта сад, господин-Жико, побогу брате, шта ме саветујеш сад да чиним? Куд ћу и шта ћу с овим Ђоком?
ЖИКА: Ја бих као рекао...
КАПЕТАН: Говори!
ЖИКА: Па, ви сте стари полицајац, знате већ како се у таквим приликама ради.
КАПЕТАН: Ама и да знам, не пада ми сад ништа на памет. Него говори, ако знаш.
ЖИКА: Па мислим Ђоку да пустите да побегне, а господину министру да телеграфирате: "Поред свег строгог надзора, оно сумњиво лице ноћас побегло из затвора... "
КАПЕТАН (размишља): Хм!.. Побегло... Добро, може Ђока и побећи, али списи, антидинастички списи? Не могу ја казати господину министру: "Побегао Ђока и однео антидинастичке списе." Је л' да не могу? И онда ће господин министар одговорити мени: "Добро, побегао, побегао, ал' пошаљи списе." А шта да му пошљем, господине Жико, је л' онај лек од затвора и ово писмо у коме смо намоловани ја и господин Вића? Је л'... 'ајде реци!
XXII
ЈОСА, ПРЕЂАШЊИ
ЈОСА (промоли главу кроз врата не смејући да уђе): Депеша.
КАПЕТАН (скочи као опарен): Депеша? Дај овамо! (шчепа му, Јоса се повлачи, нервозно отвара и чита потпис) Министар!... Ух, пресекоше ми се ноге. (клоне у столицу) Ја не смем да је читам. Читај ти, господин-Жико! (даје му)
ЖИКА (чита): "Лице о коме је реч у вашем! телеграму од седамнаестог овог месеца, ухваћено је у Срезу ивањичком..."
КАПЕТАН: Ех, на здравље!
ЖИКА (наставља читање): "Лице које сте ви ухватили, вероватно је једно од таквих, стога га спроведите у Београд под строгом стражом, заједно са свима списима при њему нађеним."
КАПЕТАН: На здравље!.. (пауза) Шта сад мој господин-Жико?
ЖИКА: Немате куд, морате га спровести.
КАПЕТАН: Кога? Ђоку? Море ћу да га спроведем, везаног ако хоћеш: метнућу га у џак, као мачку, па ћу да га пошљем у Београд! Али шта ћу са списима? Видиш ли да господин министар има пик баш на ове списе!
ЖИКА: Знате шта, господине капетане? Ако хоћете мене да послушате... ?
КАПЕТАН: Говори, господин-Жико, бог из тебе проговорио!
ЖИКА: И да пресечете ову бруку што вам се ћерка грлила у канцеларији, и да спроведете Ђоку у Београд, и да се извините пред господином министром најбоље, идите ви тамо у собу па благословите прошевину, па онда заједно са ћерком и зетом Ђоком отпутујте ви лично у Београд, па тамо сами лично господину министру...
КАПЕТАН (гледа га и размишља): Ама, бога ти, мислиш ли да ће бити добро? (размишља и врти главом) Слушај, готово ћеш ти да имаш право. Сам га спроводим, понесем и ове списе и овај... дабоме, могу господину министру казати да је свето замесио господин Вића из љубоморе. Господину Вићи и онако не треба служба! (одлучи се) Право кажеш, господине Жико, тако ћу да урадим? (оде у собу)
XXIII
ЖИКА, МИЛАДИН
ЖИКА (оставши сам, хукне и седа на своју столицу, нађе однекуд ону крпу коју је раније држао око главе, пипа је, па кад види да је још влажна, метне је на чело, зато наслони главу на обе руке).
МИЛАДИН (извири иза рафа, пад кад види да је господин Жика сам, прилази обазриво и стаје пред његов сто): Па тај Јосиф из Трбушнице увраћао је тако код мене у дућан као човек...
ЖИКА (скочи разјарен и најпре га тресне оном крпом са главе, а затим заспе циглима, актима и свим што дочепа са стола).
Завеса