Sumnjivo lice/Čin drugi
Pisarska soba u srezu. U dnu vrata koja vode spolja, sleva (napred) vrata koja vode u praktikantsku sobu, a zdesna (u dubini) vrata koja vode u kapetanov stan. U uglu, iza ovih vrata, limena peć od koje čunak ide najpre pravo ka publici, uza zid, pa se nad stolom g. Žikinim previja u koleno i polazi levo te probija zid nad vratima praktikantske kancelarije. Desno od zadnjih vrata, kraj zida, stara drvena klupa i na njoj masa akata koja su s jedne i druge strane poduprta po jednom ciglom. Nad klupom slika kneza Milana Obrenovića, pod njom neka proklamacija i sa strane nekolike pisane naredbe izlepljene na zid. Dužinom levoga zida rafovi i u njima fascikule. Na svakoj veliko slovo "F" i razni brojevi. Ispred tih rafova sto i na njemu grdna knjižurina (registar) i delovodni protokol. Registar otvoren i uzvišen gornjom stranom na jednu cepanicu sa drvljanika. Po stolu još i gomila akata. To je sto g. Milisava pisara, a onaj desno, sasvim napred, sto je g. Žike pisara i na njemu je još veća gomila akata, pritisnuta komadima od cigle.
Kancelarija uopšte prljava. Po podu hartije, ljuske od jabuka itd. Na zidovima vise neke izbledele hartije, kaputi, metlice, i razni predmeti.
Pri otvaranju scene g. Milisav stoji na svome stolu, skidajući jednu fascikulu iz najgornjih redova. G. Žika sedi za svojim stolom, bez kragne, raskopčana prsluka, i drži hladnu krpu na glavi.
I
MILISAV, ŽIKA, JOSA
ŽIKA (ispija krčag vode, pa kad ga je ispio, dodaje ga Josi, koji stoji kraj stola): Na! Ima li koji da čeka?
JOSA: Ima
ŽIKA: Količina su?
JOSA: Ima ih, tako, pet-šest.
ŽIKA: Uh! Da bog sačuva, navikao se ovaj svet da se obesi vlasti o vrat, pa to ti je! Pušćaj!
JOSA (odlazi).
II
MILISAV, ŽIKA
MILISAV (koji je otvorio fascikulu, drešknu je polako): Mora da je bilo ovogodišnje vino?
ŽIKA: Zašto ovogodišnje?
MILISAV: Pa eto, već drugu si testiju vode ispio od jutros.
ŽIKA: Nije, dobro je vino bilo, nego mnogo, mnogo, brate.
III
MILADIN, PREĐAŠNjI
MILADIN (ulazi ponizno gužvajući šubaru u ruci).
ŽIKA (mrzovoljno): Šta je:
MILADIN: Došao sam, gospodine!
ŽIKA: Vidim da si došao. 'Ajd' kazuj, šta-hoćeš?
MILADIN: Pa ti znaš, gospodine Žiko
ŽIKA: Ne znam ja ništa.
MILADIN: Pa... došao sam za pravdu, gospodine!
ŽIKA: Došao za pravdu. Kao da sam ja pekar pa pečem pravdu. Ti misliš tako to, dođeš samo na tezgu pa: daj pravdu, a ja otvorim fioku pa: izvolite, molim lepo!
MILADIN: Pa ja velim... zakon.
ŽIKA: Ostavi ti zakon na miru, zakon je zakon, a ti si ti. Je li ti što rod zakon, možda kum, stric ili ujak?
MILADIN: Pa nije, gospodine!
ŽIKA: Pa što ga potežeš kao da ti je rođeni ujak?! Zakon nije napisan za tebe, nego za mene da znam koliko da ti odrežem. Je l' razumeš ?
MILADIN: Razumem! Al' velim...
ŽIKA: Je l' imaš ti kantar u dućanu?
MILADIN: Imam, gospodin-Žiko!
ŽIKA: E, vidiš, imam ga i ja. Zakon, to je moj kantar. Metnem na kantar tvoju molbu, jali tužbu, pa s druge strane metnem jedan paragraf. Ako je malo, ja metnem još jedan, ako je malo i to, ja metnem jednu olakšanu okolnost, pa ako nagne jezičak na drugu stranu, ja dodam jednu otežavnu okolnost. Ako opet neće da prevali na tvoju stranu, a ja, prijatelju si mi moj, udarim malo jezičak malim prstom, a kantar hop, pa prevali na tvoju stranu.
MILISAV (razvio za to vreme fascikulu i tražio po njoj nešto ljuteći se što ne može da nađe; uređuje opet fascikulu, vezuje je i penje se na sto pa je stavlja na svoje mesto, a skida drugu te nju razvija na stolu i traži).
MILADIN: Pa to, znaš, ja i mislim.
ŽIKA: Šta misliš?
MILADIN: Da udariš malim prstom.
ŽIKA: A, to bi ti hteo? Pa znam te onda, ptico, i zašto si došao. Hoćeš po drugi put da naplatiš od nekoga dug!
MILADIN: Nije, boga mi, nego prvi put.
ŽIKA: More, kako prvi put! Da je prvi put, ne bi tebi trebao moj mali prst.
MILADIN: Bog mi je svedok, gospodin-Žiko!
ŽIKA: Imaš li ti nekog sigurnijeg svedoka nego što je bog?
MILADIN: Nemam. Al' ja najviše na tebe računam, gospodin-Žiko. Rekoh, ako te kao čoveka zamolim...
ŽIKA: E, moj brate, ti misliš to tako, da me zamoliš. Je l' tako radiš ti u tvom dućanu? Dođe neko pa kaže: "Došao sam, gazda-Miladine, da te zamolim da mi daš oku kafe !" A ti mu daš, je li?
MILADIN: Pa ono je espap.
ŽIKA: A nauka nije espap, je li? Ko će da plati meni moje školovanje? Deset godina sam ja proveo u školi. Da sam na robiji toliko godina proveo, ja bih naučio kakav zanat. I to, nisam ja učio kao što današnja mladež uči - godinu dana, pa hajd' u stariji razred. Nego se ja, gospodine moj, nisam micao iz razreda po godinu-dve, pa i tri ako hoćeš, sve dok nisam ispekao nauku. A ti sad hoćeš tako?... 'Ajde, gospodin-Žiko, makni malim prstom!...
MILADIN: Ja velim, gospodin-Žiko, da ti učiniš tvoje a... ja već znam moje. Ima, znaš ona tvoja hartija kod mene...
ŽIKA: Uh, majku mu, i jest velika stvar. Dužan sam ti sto dinara, pa okupio svaki dan: ona hartija kod mene, ona hartija kod mene...
MILADIN: Nikad ti, gospodine Žiko, nisam pomenuo dosad.
ŽIKA: Nemoj nikad više u životu ni da pomeneš. (zvoni)
MILADIN: Neću, gospodin-Žiko!
ŽIKA: Deder govori, zašto si došao?
MILADIN: Pa evo šta je, neki Josif iz Trbušnice...
ŽIKA: Znam Josifa. (opet zvoni)
MILADIN: Pa taj Josif tako češće uvraćao do mene u dućan pa...
ŽIKA: Ona stoka Josa opet nije pred vratima! Slušaj, prijatelju, iziđi napolje na bunar pa mi ukvasi ovu krpu, pa posle natenane da te saslušam.
MILADIN: Hoću, gospodin-Žiko. (uzme krpu i pođe)
ŽIKA: Al' izvadi svežu vodu.
MILADIN: Hoću, gospodin-Žiko!
IV
ŽIKA, MILISAV
MILISAV (koji je rasuo svu fascikulu): E, ovo je strašno, ovo je već prevršilo svaku meru!
ŽIKA: Koje?
MILISAV: Pa, brate, ja ne znam kakva je ovo zemlja, kad u samoj policiji mogu da pokradu policijskog pisara!
ŽIKA: Ama, koga pokrali?
MILISAV: Ja držim, znaš, svoj veš ovde, u fascikuli, pa eto nema mi novih novcatih čarapa.
ŽIKA: A što u fascikuli?
MILISAV: Ovde mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali!
ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš kod kuće, kao sav ostali svet.
MILISAV: Ama kod kuće još gore, zato ga i ne držim tamo.
ŽIKA: Potkrada te gazdarica?
MILISAV: Ne potkrada, nego, znaš, ja i Tasa praktikant sedimo u istoj sobi.
ŽIKA: Pa hoće valjda da makne?
MILISAV: Neće, ali navuče pa kad isprlja opet ostavi, a ja plaćam pranje. A kad navuče nešto, ne skida po mesec dana. Eto i sad, dohvatio mi nove novcate gaće.
ŽIKA: Što mu ne skineš, pa nek ide go!
MILISAV: Ne mogu, nemam to srce! Vidim nema, pa mi ga žao!
ŽIKA: E, pa tako ti je to! Kad imaš srce... ne možeš da imaš gaće.
V
MILADIN, PREĐAŠNjI
MILADIN (donosi ukvašenu krpu): Evo, gospodin-Žiko! (da mu je, pa nastavlja) Pa taj Josif Trbušnice uvraća češće kod mene u dućan - kao čovek, dabome...
ŽIKA: Bre, baš si ti neka stoka, gazda-Miladine. Pa ti ovo nisi iscedio. Doneo si toliko vode kao da ću da se kupam. Izađi, molim te, napolje, pa iscedi tamo u avliji... 'Ajde, blago meni, pa posle da te saslušam natenane.
MILADIN: Hoću, gospodin-Žiko. (odlazi)
VI
ŽIKA, MILISAV
ŽIKA (zadubio se u akta): Nikako ne mogu da mu uhvatim ko je ovde pobacio? Ovi praktikanti još ne umeju ljudski da saslušaju. Iz ovoga, brate, izlazi, da Ljubica Pantić dostavlja Gaju Jankovića da je nasilno pobacio.
MILISAV (popeo se na sto te ostavlja fascikulu na svoje mesto): Da ne bude Kaja Janković?
ŽIKA (zagleda): Boga mi, tako će i biti... tako je, Kaja Janković. Jeste! Ali, brate, ovo K i ne liči na slovo nego na đeram, ili na veslo, ili na opštinski fenjer... Đavo će ga znati na što liči. A neka sitna slova ko dramlije.
MILISAV: I igraju valjda?
ŽIKA: Pa igraju, dabome. Čitava ona gazda-Mitrova dvokatnica pa mi igra od jutros, te neće slova.
MILISAV: Dokle ste pili?
ŽIKA: Do šest jutros. I toliko sam se puta zakleo da ne pijem vruću rakiju na vino, pa ne možeš. Što ti je život, majku mu, čovek nije kadar ni zakletvu da održi, a kamoli što drugo! (iz praktikantske sobe izleti lenjir, zatim upijač i čuje se otud graja) Hej, šta je to tamo! Oni se praktikanti opet tuku! Idi, tako ti boga, Milisave, pa im ti malo vojnički podvikni!
VII
TASA, PREĐAŠNjI
TASA (utrči i skuplja bačene stvari): Molim ti, gospodine Žiko, da mi oprostiš!
ŽIKA: Ama, šta da ti oprostim, kako da ti oprostim! Je l' ovo državna kancelarija ili nije, i treba li ovde da vlada red ili ne treba? Na vašarište, pa se rvite, a ne ovde! Ko se to gađao državnim stvarima?
TASA: Ja, gospodine Žiko!
ŽIKA: Bre, matori magarac, pa...
TASA: Ja te molim, gospodin-Žiko, da mi oprostiš, ali ovo se više ne može izdržati. Pre tri dana su mi metli iglu u stolicu, pa sam ripnuo tri aršina uvis; prekjuče su mi namazali šešir mastilom iznutra, pa sam se sav umrljao - eto, još se nisam isprao kao čovek. Juče su mi opet metli na stolicu četiri đačka jeksera za crtanje, okrenuli vrškove na gore, a ja seo i opet se iskrvavio. Ne, boga mi, gospodin-Žiko, ovo se ne trpi više! Ja mogu slobodno reći da krvavo zarađujem svoj hleb.
ŽIKA: Ništa to nije! Sipaj u lavor hladne vode, sedi malo pa će da prođe. Praktikant si, brate, pa moraš i da trpiš. Misliš ti ja, kad sam bio praktikant, da nisam patio? Još kako! Sedao sam ja i na plavi plajvaz, ali mi je podmetnuo sekretar, pa mi je bilo milo iako me svrbilo deset i više dana.
TASA: Pa ne marim ja, kad se ti našališ sa mnom, gospodin-Žiko! Eto, pre, kad si mi registrom razbio glavu, ja sam se iskidao od smeja. Ali ne trpim one, mlađi su od mene.
ŽIKA: Šta ćeš, brate, nema kancelarije u kojoj to ne biva. Kako bi drukče prošlo vreme? Dođeš ujutru u osam pa do podne, pa onda u tri po podne pa do šest, ne izbijaš iz kancelarije. Pa kako drukčije da se ubije vreme ako se stariji sa mlađima i drug sa drugom ne pošali? Ali zato, brate, ne moraš da se gađaš državnim stvarima.
TASA: A danas, gospodin-Žiko, ukvasili oblande pa naređali po stolici, a ja seo pa se sav ulepio. Evo da vidiš ako ne veruješ! (nagne se prema gospodin-Žiki i digne peševe od kaputa te mu se vidi zadnjica, sva ulepljena crvenim kancelarijskim oblandama)
ŽIKA (plane, skoči sa stolice i gađa ga aktima koja su mu se zatekla na stoluj: Pokaži ti to svojoj ženi, magarče matori!
TASA: Izvini, gospodin-Žiko, molim te? (skuplja sa poda akta kojima ga je Žika gađao i zagleda ih) Gle, pa evo ih akta Perićeve intabulacije. Otkad ih tražim, čoveku prošao rok za žalbu zbog toga što se izgubila akta.
ŽIKA: A ti drugi put, ako hoćeš da kome ne prođe rok za žalbu, nemoj da mećeš akta na moj sto. Ne meći mi na sto ništa što ima roka, razumeš? Ne volim rokove, upamti to! 'Ajde marš!
TASA (odlazi sa skupljenim aktima).
VIII
MILADIN, PREĐAŠNjI
ŽIKA (počne da radi pa tresne akta): Neka ide do đavola i ova Kaja! Šta me se tiču tuđa deca! I onako mi pršte glava!
MILADIN (unosi isceđenu krpu): Evo, gospodin-Žiko!
ŽIKA: Bre, pa ti kao da si išao da iscediš krpu u Atlanski okean. Već sam i zaboravio za tebe. Daj ovamo! (uzima krpu i obavija je sebi oko glave)
MILADIN (nastavlja kazivanje): Pa taj Josif, iz Trbušnice, uvraća tako češće kod mene u dućan...
IX
KAPETAN JEROTIJE, PREĐAŠNjI
JEROTIJE (ulazi spolja pod kapom): Je l' nije tu gospodin Vića?
MILISAV: Nije!
JEROTIJE: Dabome da nije, kad uvrtio sebi u glavu da nađe saučesnike. Šta će mu saučesnici, da ga pita čovek? Traži se lice i traže se spisi, a ne... (spazi Miladina) Je l' ovaj gazda Miladin ima neka važna posla kod tebe, gospodin-Žiko?
ŽIKA: Nema, može i da pričeka. (Miladinu) Izađi ti gazda-Miladine pa kad ode gospodin kapetan, dođi da nastavimo.
MILADIN: Razumem, gospodin-Žiko! (ode)
H
PREĐAŠNjI, BEZ MILADINA
JEROTIJE (Milisavu): A jesu li ti u fioci spisi što su nađeni kod onoga?
MILISAV: Ovde su.
JEROTIJE: Dobro ih čuvaj, otvori četvore oči. A je l' ti tu poverljivi protokol?
MILISAV: Jeste, gospodine kapetane.
JEROTIJE: Deder, izvadi ga! (Milisav vadi iz fioke jedan protokol) Zavedi! (Milisav umoči pero i očekuje) "Kapetan ovoga sreza, Gospodina Ministra unutrašnjih dela izveštava depešom, da je u svome srezu pronašao i pritvorio lice koje je poverljivom depešom od 7. ovog meseca traženo. Spisi nađeni pri njemu oduzeti su i zajedno sa dotičnim licem biće pod strogom stražom sprovedeni u Beograd. Sveza pov. U. broj 4742." Jesi zapisao?
MILISAV: Jesam.
JEROTIJE: Koji ti je broj?
MILISAV: Pov. 117.
ŽIKA: Ama, zar vi još niste telegrafisali gospodinu ministru?
JEROTIJE: Pa nisam, dabome, kad onaj gospodin Vića okupio, čekajte da vidimo ima li i saučesnika, pa onda da javite. I evo, čitava dva sata prošlo kako je u apsi, čitava dva sata kako smo spasli državu, a ja o tome ne izveštavam ministra. Idem ovaj čas na telegraf, poneo sam šifre pa ću tamo napisati. Moram lično jer ovaj naš novi telegrafista, kad je trezan, kuca kao singerova mašina, a kad provede noć sa gospodinom Žikom, pa vidi šifrovanu depešu, a on pljune kao da si mu, bože me prosti, ne znam šta pogano pokazao. I onda, razume se, mesto šest otkuca devet, mesto četiri sedam i napravi uopšte takvu zbrku da je ne možeš do smrti razrešiti. Vratiću se ja. (pođe, pa se kod vrata seti i vrati se) A jes', boga mi: recite gospodin Vići, čim dođe, neka izvede onoga iz apse i neka otpočne saslušavanje. Nek svrši, dok ja dođem, ono: kako se zoveš, odakle si, jesi li osuđivan i tako te stvari. Posle ću ja već nastaviti...
MILISAV: Kako, zar nećete vi to lično, gospodine kapetane?
JEROTIJE: Ama hoću, samo opet, neka on počne.
ŽIKA: A što, možemo vas i pričekati.
JEROTIJE: Možete me i pričekati, al' bolje je neka počne. Znaš te nihiliste, vrlo su vešti da sakriju bombu. Pretreseš ga do gole kože - nema ništa, izvedeš ga na saslušanje i učtivo ga zapitaš: kako se zoveš, a on, u odgovor na to pitanje, bombu pa - buuu!... Ode i kapetan i sve sresko osoblje u vazduh. A neko tek mora ostati da nastavi istragu i da izvesti gospodina ministra o događaju. Zato, znaš, počnite vi, pa ako vidim da onaj ništa ne baca, eto mene!
ŽIKA: A mi... onako!... (pokazuje gestom prevrtanje po vazduhu)
JEROTIJE: Može biti neće baciti ništa, ali bolje je biti obazriv! A ovaj... ne zaboravite reći gospodin-Vići da pozove i dva građanina kao prisutnike, jer stvar je krivična, pa se ne može bez dva prisutna građanina isleđivati. Tako mu recite i neka počne odmah, neka ne čeka mene, ja moram da pošljem depešu. (ode)
XI
ŽIKA, MILISAV
ŽIKA: Bre, ala se prepao kapetan.
MILISAV: A tek da si ga vidio jutros.
ŽIKA: Kad jutros?
MILISAV: Pa kad smo napali "Evropu."
ŽIKA: E? A kako je bilo, boga ti? I ne pričaš mi?
MILISAV: Kako? Badava mu ja napravim najlepši plan - što kažu i sam bi mi Bizmark čestitao - kad se ne izvede sve kako je naređeno. Eto, sam kapetan, nije ni došao na lice mesta. Kobajagi zagovorio se uz put.
ŽIKA: A jeste li svi odjedanput upali u sobu?
MILISAV: Jok! Prvo, kapetan nije ni stigao na lice mesta...
XII
MILADIN, PREĐAŠNjI
MILADIN (uvlači se lagano u kancelariju).
ŽIKA (i ne obraćajući pažnju na Miladina): A Vića?
MILISAV: I ja i gospodin Vića stigli smo u isto vreme.
MILADIN (koji je prišao stolu Žikinom}: Ovaj..., gospodin-Žiko, otišao je gospodin kapetan.
ŽIKA: Znam da je otišao, pa šta?
MILADIN: Pa to, znaš, gospodin-Žiko, kako ti rekoh, taj Josif iz Trbušnice uvraćao je tako kao čovek u moj dućan, pa...
ŽIKA: E, jesi čuo, baš si ti nekakav neučtiv čovek! Vidiš da se dva činovnika razgovaraju, a ti tvoga Josifa iz Trbušnice. Kako to, oca mu, ne pomisliš malo: ovi činovnici padoše s nogu radeći, pravo je da odmore i da kao ljudi progovore reč-dve.
MILADIN: Pa ja...
ŽIKA: Šta "pa" ti? Čekaj, brate! Neće taj tvoj Josif da se istopi za dan-dva, niti će Trbušnica da se raseli. Čekaj! Gde si čekao dosad, čekaj još koji dan.
MILADIN: Pa ja velim...
ŽIKA: Ama nema šta ti da veliš, nego izađi napolje dok svršimo razgovor, pa ću da te zovem posle, te natenane da te saslušam.
MILADIN: Velim, znaš, već tri meseca zbog toga dolazim.
ŽIKA: Pa tri meseca, nego! A šta bi ti hteo, da svršiš valjda stvar za tri dana. Dete jedno od kile mesa pa ga čekaš devet meseci, a ti bi hteo da ti tvoga grmalja iz Trbušnice dam za tri dana. Ti misliš pravda - to je tako, uzbere se kao zrela kruška. Pravda, to je strpljenje, upamti to, pa nemoj da nasrćeš na pravdu kao june, nego čekaj brate!
MILADIN: Pa ja čekam već...
ŽIKA: E, da čekaš još. Da umreš, bre, pa da dođeš pred rajska vrata, pa bi ti onaj tamo morao kazati: čekaj... ako je samo tamo na nebu uređena administracija i ako ima nekog reda... 'Ajd', izađi napolje dok svršimo razgovor, pa ću te ja zvati.
MILADIN: Dobro! (odlazi)
XIII
ŽIKA, MILISAV, JOSA
ŽIKA: Pa onda? (zvoni)
MILISAV: Ja i gospodin Vića uđemo sami.
JOSA (javlja se na vratima).
ŽIKA: Ne pušćaj više nikog!
JOSA (povlači se).
MILISAV: Steglo nam se srce, znaš već kako je, i jednako šapćemo i dogovaramo se. Ja predlažem da ponesemo jedan džak pa da ujedanput upadnemo u sobu i da mu nabijemo džak na glavu. Gospodin Vića predlaže da napunimo šake alevom paprikom, da upadnemo u sobu pa da mu saspemo alevu papriku u oči. Taman se mi tako dogovaramo, a dođe sobarica pa kaže: "More, ne bojte se, pitom čovek kao jagnje. Jutros sam ga, veli pomilovala za podvaljak, pa mek kao rukavica i miriše sav na parfim!" Al', opet, mi kao vrtimo glavom, jer može čovek imati kožu meku kao rukavica, i mirisati na parfim, pa opet da ima revolver u džepu. Onda nama kaže sobarica: "Ja ću da kidišem na njega!" Ima, znaš, hrabrih sobarica, pa smeju tako da kidišu na čoveka. Kucne ona na vrata, a otud odgovara onaj kao golub: "Slobodno!" Nama zaigra srce...
ŽIKA:... I siđe u pantalone!
MILISAV: Siđe bome! Nije da kažeš da me je strah al'... opet znaš, nisam rad da poginem. Ja sam, vidiš, kadar da nasrnem golim grudima na čitav bataljon neprijatelja - ali kad ima gde da se zaklonim da ne može da me pogodi. Nije što je mene strah da me on pogodi, nego samo zato što nisam rad da poginem!
ŽIKA: Pa koje prvi ušao?
MILISAV: Sobarica.
ŽIKA: A onaj?
XIV VIĆA, PREĐAŠNjI
MILISAV: Ah, eto gospodin-Viće, pa nek ti on kaže.
VIĆA: Šta to?
MILISAV: Pričam gospodin-Žiki kako se kapetan jutros prepao.
VIĆA: Kukavica! Eto, molim vas, ljudi, pala mu u ruke jedna krupna stvar, mogli bi najmanje petnaest njih da pohapsimo, a on ne sme. A gde je on, boga vam?
ŽIKA: Otišao da pošlje depešu ministru.
VIĆA: Pa što, brate, nije čekao ja da mu je konceptiram? Ko zna šta će on sve napisati?
MILISAV: Nije, more, toliko zbog depeše, otišao je da se ukloni dok mi izvršimo saslušanje nad onim.
VIĆA: Kako, zar neće on prisustvovati?
ŽIKA: Neće. Veli, može onaj imati bombu, pa - bum! A on, što kaže gospodin Milisav, ne bi rad bio da pogine. Nego je kazao da počneš ti isleđenje i bez njega.
VIĆA: Vala i ne treba mi, i volim sam da rukovodim celu stvar. Daj mi, boga ti, gospodine Milisave, one spise nađene kod optuženog.
MILISAV (dajući mu): A, kaže kapetan, treba i dva građanina, prisutnika...
VIĆA: Jes', bome. Šta velite, koga da uzmemo?
ŽIKA: Jednog imam ovde, a drugoga... jes' boga mi, imam i drugoga, juče sam uhapsio Spasu mehandžiju.
VIĆA: Pa zar iz apse?
ŽIKA: A što, brate, ako je i u apsi, on je opet građanin. A nije da kažeš da je za neki zločin, nego proturao lažne dinare. Nije ih on kovao, nego samo proturao, a to, brate, i ja, kad mi se nađe u džepu, gledam da proguram. Pa i sam, gospodin kapetan, kad naiđe na olovni groš, odvoji, veli: ovo je dobro za tas kad idem u crkvu.
VIĆA: 'Ajd', daj mi te tvoje građane!
ŽIKA (zvoni).
JOSA (na vratima).
ŽIKA: Nek uđe gazda Miladin i kaži apsandžiji da mi dovede Spasu mehandžiju.
JOSA (povuče se).
VIĆA (Milisavu): Hoćeš ti, boga ti, gospodin-Milisave, da vodiš zapisnik? Poverljivo je, i posle taj zapisnik ide ministru.
MILISAV: Ja ću, razume se!
XV
PREĐAŠNjI, MILADIN, ZATIM SPASA
MILADIN (ulazi, prilazi gospodin-Žiki i počinje svoje kazivanje): Pa taj Josif iz Trbušnice uvraća tako češće kao čovek u moj dućan...
ŽIKA (ščepa divit): Čuješ, ako mi još jedanput pomeneš tog Josifa iz Trbušnice, ja ću te divitom u glavu!
MILADIN: Pa ja kao mislim...
ŽIKA: Ama, šta imaš da misliš? Pozvao sam te ovde da budeš građanin, a kad si građanin, onda nema šta da misliš!
VIĆA: Boga ti, gospodin-Žiko, da mi ustupiš tvoje mesto.
ŽIKA: Hoću! (diže se) Evo, sedi!
SPASA (ulazi).
ŽIKA: A, eto ga, to je taj građanin iz apse.
SPASA: Ni zašta, boga mi, gospodin-Žiko, ni zašta.
ŽIKA: Znam, de, verujem ja tebi, a ono što si proturao lažne dinare, to je onako, više šale radi.
SPASA: U brzini, gospodin-Žiko, znaš kako je, u brzini!
ŽIKA: Pa jes', što kažeš, u brzini. U brzini ga primiš, u brzini ga i daš!
SPASA: Jes'!
ŽIKA: Znam, de! Nego, ne valja mu samo što smo ti u fioci našli sto i nekoliko lažnih dinara.
SPASA: Pa nabralo se. Od dana na dan pa se nabralo. Dođe mušterija, traži oku vina...
ŽIKA: A ti njemu oku rđavog vina, a on tebi rđav dinar.
SPASA: Jes', gospodin-Žiko, tako je kako ti kažeš.
ŽIKA: Ništa, ništa, za ovaj put će da te prođe. Treba mi, znaš, ovde jedan građanin koji nije osuđivan, a kako je u ovoj varoši teško naći građanina koji nije osuđivan, to još ako i tebe osudim... 'Ajde, neka ti prođe zasad, samo da promeniš vino, ono vino ti ne valja.
SPASA: Promeniću, gospodin-Žiko, Izvol'te prekosutra, drugo vino ću otvoriti.
ŽIKA: E sad, hajde tamo kod gospodin-Viće.
VIĆA (koji je dotle razgledao akta): Je l' vi znate zašto ste ovde?
MILADIN, SPASA (u jedan glas): Ne znamo, gospodin-Vićo!
VIĆA: Imam da saslušam jednog vrlo velikog političkog krivca, pa po zakonu treba da su prisutna dva građanina. (zvoni Josi koji se pojavi) Donesi iz praktikantske sobe dve stolice. (Josa ode u praktikantsku sobu)
SPASA: Ako, da postojimo, gospodin-Vićo!
VIĆA: Ne biva, nije to za malo. Ima tu sat i više posla. (Josa je doneo i namestio stolice)
MILADIN (sedajući rikne i ripne, prihvatajući se rukom za zadnjicu).
ŽIKA: Šta je more?
MILADIN: Nabodo se, gospodine, uh, grdno se nabodo'!
ŽIKA: Ako, de, ako! Pa dabome, kad ona stoka Josa uzme Tasinu stolicu. (zagleda stolicu i uzima nešto) Gle, molim te, metli mu iglu.
MILADIN: Uh, zasvrbe me, do srca me zasvrbe!
ŽIKA: Eh, pa i ti! Nije ti valjda s te strane oko. Šala, brate. Znaš kako je: činovnici se šale između sebe, a ti opet... Sedi, sedi sad slobodno!
MILADIN (seda s nepoverenjem).
VIĆA: Jesi l' previo tabak, gospodine Milisave? Napiši mu tamo "rađeno" i upiši imena prisutnika. (zvoni, Josi koji se javlja na vratima) Dovedi mi onoga gospodina iz apse.
JOSA: Koga?
VIĆA: Onoga de, jutrošnjega. Kao da su ti pune apsane gospode, pa ne znaš koga?
JOSA: A jes'! (ode)
VIĆA (Milisavu): Jesi li napisao zaglavlje?
MILISAV: Jesam!
VIĆA: Upisao si i ove?
MILISAV: Jesam!
VIĆA (građanima): Slušajte vi, bre! Da ne pričate po čaršiji što ovde čujete i vidite, jer je ovo državna tajna. Jednu reč ako lanete, isprebijaću vas kao mačke, u ime države.
MILADIN, SPASA (jednoglasno): Jok! Kako? Molim te!
VIĆA: Upamtite samo što vam kažem!
XVI
ĐOKA, PREĐAŠNjI
VIĆA (pri ulasku Đokinom opšti pokret, Vića se iskašljuje i počinje strogo): Priđi bliže!
ĐOKA (mlad, ulizan, udešen, prilazi preplašeno): Molim lepo!
VIĆA: Kako ti je ime i prezime?
ĐOKA: Đorđe Ristić.
VIĆA: Odakle si rodom?
ĐOKA: Iz Pančeva.
VIĆA: Pišeš li, gospodine Milisave?
MILISAV: Pišem, pišem!
VIĆA: Kakvo ti je zanimanje?
ĐOKA: Apotekarski pomoćnik.
VIĆA (bajagi u tome nazire nešto): Aha, dakle, apotekarski pomoćnik? Zapiši mu tako, gospodine Milisave, kako on kaže, pa ćemo videti već. (Đoki) A koliko ti je godina?
ĐOKA: Dvadeset i šest.
VIĆA: Piši! Jesi li bio koji put osuđivan?...
ĐOKA: Nisam.
VIĆA: Čekaj, ne prekidaj! Jesi li bilokojiput osuđivan i zašto ?
ĐOKA: Nisam!
VIĆA: (Milisavu): Zapiši, gospodine Milisave! (Đoki) A znaš li zašto si uhapšen?
ĐOKA: Ne znam!
VIĆA: A možeš li ti meni kazati, zašto si uopšte i kojim poslom došao u ovu varoš?
ĐOKA: Ne mogu... to je tajna!
VIĆA (značajno): Tajna? Aha, tu smo! Tako te hoću! Piši, gospodine Milisave: "Upitan zašto je došao u ovosresku varoš, izjavljuje da je došao po izvesnim tajnim poslovima o kojima vlasti ne smeju znati."
ĐOKA: Nisam to kazao!
VIĆA: Nego kako si kazao? (građanima) Jeli tako kazao?
SPASA, MILADIN (jednoglasno): Tako je gospodin-Vićo!
ĐOKA: Molim vas, ja sam kazao da je to moja tajna.
VIĆA: Pa tvoja, dabome da je tvoja! Ali sad kad smo te ulovili, sad je naša. Piši ti samo gospodine Milisave, kako sam ti kazao.
XVII
KAPETAN, PREĐAŠNjI
KAPETAN (ulazi obazrivo, trgne se kad se sretne sa Đokinim pogledom, pa kad vidi da nema nikakve opasnosti, upadne i ustremi se pravo na Đoku, zastane spazivši ga i posmatra ga): Je l' to taj? A? To si ti, je li, golube moj? Dakle, ti si? A izabrao si ovuda, kroz moj srez, a? E, moj sinko, mali si ti da meni promakneš! Drugačiji pa sa mnom nisu izlazili nakraj, te ti ćeš! Jesi li počeo, gospodin-Vićo?
VIĆA: Jesam!
KAPETAN: Je l' kazao ime, prezime, godine?
VIĆA: Jeste!
KAPETAN (spazivši Miladina i Spasu): A šta će ovi ovde?
MILADIN I SPASA (jednovremeno): Građani, gospodine!
KAPETAN: More, znam ja da su oni građani, nego šta će ovde?
VIĆA: Pa mora, prisutnici.
ŽIKA: Sami ste vi naredili.
KAPETAN (seti se): A jest, bome! A jesi l' ti, gospodine Vićo, kazao ovim građanima da drže jezik za zube?
VIĆA: Rekao sam im!
KAPETAN (građanima): Obesiću vas za jezik, razumete li, ako čujem da ovu državnu tajnu krčmite u čaršiji! (opet gleda Đoku) Dakle ti si to, golube moj, a? (Vići) Priznaje li?
VIĆA: Priznaje!
ĐOKA: Ne priznajem ja ništa!
KAPETAN: Ćut'! Reč da nisi kazao. Gle ti njega! Priznaješ, nego šta! A ako ne priznaješ, ti ćeš priznati, jer ja sam već telegrafisao ministru da si priznao. Ne možeš ti valjda sad menjati navode vlasti. (vadi iz džepa depešu i daje je Vići) Pročitaj mu, gospodine Vićo, kako sam telegrafirao gospodinu ministru da bi se mogao u svojim iskazima držati toga! (Đoki) A ti slušaj, pa tako od reči do reči da mi kažeš na saslušanju!
VIĆA (čita): "Gospodinu Ministru unutrašnjih dela. Beograd. Uloživši nečuven trud i požrtvovanje, uspeo sam uhvatiti lice o kome govori vaš telegram pov. Broj 4742. Prilikom hvatanja izložio sam lično život opasnosti, jer je zlikovac nasrnuo na mene i, tek posle borbe, uspeo sam svladati ga..." (buni se) Ama, gospodine kapetane...
KAPETAN: Pa šta je, brate, ko je bio centar? 'Ajd', koje bio centar?
VIĆA: Znam, al' niste ni bili na licu mesta.
KAPETAN: To nema nikakve veze sa krivicom, bio ja na licu mesta ili ne bio. Glavno je, vlast je bila na licu mesta.
ĐOKA: Al' ja se nisam branio.
KAPETAN: A ti što nisi, brajko! Ko ti je kriv, što se nisi branio! Čitaj, čitaj samo dalje!...
VIĆA (čita): "Iz priznanja okrivljenog izlazi da je on nihilista, u vezi sa najvećim inozemskim revolucionarima... "
ĐOKA: Ja nisam zlikovac, ja nisam ni zašta kriv, ja protestujem!...
KAPETAN: Ćut', kad ti kažem! Gle ti njega, on misli zvao ga neko ovde da govori!
VIĆA (čita) "... pa da mu je namera bila kako dinastiju, tako i celu državu baciti u vazduh. Iz spisa nađenih pri njemu vide se jasno te njegove namere... Molim za dalja uputstva."
KAPETAN (Đoki): Eto, jesi čuo? Pa sad ne možeš ti drukče govoriti no što sam ja već javio ministru! (Milisavu) Jesi l' ta zapisao, gospodin-Milisave, da je priznao sve?
VIĆA: Nisam ga još sve pitao.
KAPETAN: Jesi l' ga pitao šta je po zanimanju?
VIĆA: Apotekarski pomoćnik.
KAPETAN (razočaran): Šta? Apotekarski pomoćnik?
VIĆA: Pa tako on kaže.
KAPETAN: Pa dabome da on tako kaže. On može reći i da je pevac u Crkvi svetoga Marka - al' smo zato mi tu da cenimo njegov iskaz... Apotekarski pomoćnik. Otkud apotekarski pomoćnik može biti revolucionar?! Piši ta njemu, gospodine Milisave, mašinski šloser, ili bivši oficir, ili, ako hoćeš, bivši ruski oficir, ili, ako hoćeš, bivši španski mornar. (Đoki) To si ti, brajko, pogrešio: nego priznaj ljudski i pošteno da si bar mašinski šloser, ako nećeš da priznaš da si bivši ruski oficir ili španski mornar?
ĐOKA: Ja sam apotekarski pomoćnik.
ŽIKA: Pa što, gospodine kapetane, može i to.
KAPETAN: Pa ono, jes' što kažeš, gospodin-Žiko, ti apotekari mešaju otrove, špirituse, bengalske vatre i druge opasne stvari. Al', brate, ne liči mi nekako: apotekarski pomoćnik pa revolucionar. Baš mi nekako ne liči! (Đoki) Pa dobro, 'ajde neka si apotekarski pomoćnik, al' ti priznaješ da si nosio antidinastičke spise?
ĐOKA: Ne priznajem!
KAPETAN: Kako ne priznaješ? A šta je ovo? (Vići) Gde su hartije nađene kod njega?
VIĆA (daje mu) Evo!
KAPETAN: A šta je ovo, a?
ĐOKA: To su moje hartije, uzeli su mi ih iz džepa.
KAPETAN: Tvoje hartije, dabome da su tvoje hartije! Al' to je ono! Ovo te kolje, moj brajko, bolje ti je priznaj sve pošteno.
ĐOKA: Ja ne znam šta da priznam.
KAPETAN: Ako ne znaš, ja ću te već naučiti šta ćeš priznati. (Vići) Jesi l' pregledao ove hartije, gospodine Vićo?
VIĆA: Nisam, gospodine kapetane.
KAPETAN: E, 'ajde, to prvo da svršimo. (dreši paketić koji je vezan kanapom)
ĐOKA: Ja to ne dozvoljavam, to su moje sasvim privatne stvari.
KAPETAN: Gle, gle, privatne stvari. A što hoćeš da baciš državu u vazduh, je l' i to tvoja privatna stvar? Sve ovo mora da se pročita.
ĐOKA: Ali, molim vas...
KAPETAN (ne slušajući ga): Piši ti, gospodine Milisave. (Diktira) "Zatim se prešlo na čitanje spisa i hartija nađenih kod optuženoga u..." (Vići) Gde je držao ovo?
VIĆA: U unutrašnjem džepu od kaputa.
KAPETAN (nastavlja diktiranje): "... nađenih kod optuženoga u naročitom unutrašnjem džepu od kaputa." Jesi l' zapisao? Deder, gospodine Vićo, po redu. (daje mu hartije)
ĐOKA: Ali ja vas lepo molim, gospodine kapetane!
KAPETAN: Nemaš ti mene, brajko, šta da moliš; ni ti mene, ni ja tebe. Zar tebi nije jasno to da si ti u rukama vlasti, a kad je neko u rukama vlasti, on ima da ćuti. Razumeš? Čitaj, gospodine Vićo!
VIĆA (otvorio je prvi listić hartije): Ovo je neki račun, šta li?
KAPETAN: Čitaj ti samo!
ĐOKA: Ali, zaboga!...
KAPETAN (Đoki): Pst! (Vići) Čitaj!
VIĆA (čita): "Veš dat baba-Sari na pranje."
ĐOKA: Eto, vidite!
KAPETAN (Vići): Ama, čitaj kad ti kažem! Ko zna šta se tu krije, jer ti revolucionari imaju tako neke šifre, pa jedno pišu a ono mu drugo znači. Gospodin-Žiko, molim te obrati i ti pažnju.
VIĆA (čita): "Dvanaest marama za nos".
KAPETAN: Hm! Hm! "Dvanaest marama za nos." Kobajagi! (Đoki) 'Ajde, reci ti nama pošteno, šta si time hteo reći?
ĐOKA: To što piše.
KAPETAN: Čitaj, gospodin-Vićo, dalje!
VIĆA: "Šest košulja, tri peškira, četiri para gaća."
KAPETAN: Hm! Hm! "Šest košulja, tri peškira, četiri para gaća." Zar mu to ne dođe gospodin-Žiko, kao neki raspored vojnih jedinica? A?
VIĆA: "Dve jeterke."
KAPETAN: Dve jeterke, a! I to mi kao nešto sumnjivo dođe. Dve jeterke. (Đoki) Deder ti, mladiću, reci iskreno, šta si mislio pod tim "dve jeterke"?
ĐOKA: To što piše!
KAPETAN: Slušaj, mladiću, da ti dam jedan sasvim roditeljski savet. Tebi, vidiš, za ovu tvoju krivicu ne gine kuršum u čelo, pa priznavao ti ili ne priznavao. E, pa onda, što ne bi lepo sve priznao, jer kad bi priznao, ti bi imao jednu olakšavnu okolnost za sebe. Ne kažem da bi ti ta olakšavna okolnost pomogla da te ne vežu za kolac, al' opet, odužuješ se nekako svojoj savesti. I kad te vežu za kolac, ti možeš mirne duše sam sebi reći: "Ginem, al' imam jednu olakšavnu okolnost!" Veruj mi i poslušaj me, ja ti ovo govorim kao roditelj, radi tvoje budućnosti, jer ti si još mlad čovek, pa treba da misliš na svoju budućnost.
ĐOKA: Ama, šta vi govorite, gospodine? Kakav kolac, kakav kuršum, nisam ja ništa kriv!
KAPETAN: Dobro, sinko, ja sam pokušao lepim da te privolim, no kad ne pristaješ, kajaćeš se, al' će dockan biti. (Vići) Čitaj dalje!
VIĆA: Nema više na ovoj hartiji. Sad ima ovaj notes.
KAPETAN: Ima li šta u njemu?
VIĆA (zagleda u notes): Prva strana prazna, samo jedan datum napisan. Na drugoj strani neka pesma.
KAPETAN: Aha, pesma! Oružje, krv, revolucija, sloboda... To, to, čitaj, boga ti, Vićo!
ĐOKA: Ja bih vas molio!
KAPETAN: Je l' hoćeš da priznaš?
ĐOKA: Ama, nemam šta da priznam.
KAPETAN: Čitaj!
VIĆA (čita): "Svaki, dušo moja, snosi ljubav razno, Al' men' je bez tebe uvek srce prazno!"
KAPETAN: Cvrc! Pa to, bre, nešto kao iz lire! (Đoki) Imaš li ti, brate, što opasnije? Ovo nije ništa! (Vići) Ima li još?
VIĆA: Ima? (čita) "Ja te volim, dušo, Žarom srca svoga, Ti si meni zvezda Srca mlađanoga!"
KAPETAN: Svirajte mi, tamburaši, jedan, dva! Je l' tako, gospodin-Žiko?
ŽIKA: Pa liči pomalo.
KAPETAN (Đoki): Sram te bilo, i ti si mi revolucionar! Dvanaest marama za nos, peškiri, gaće. Kamo ti puške, bombe, a ne "četiri para gaća". Pa onda, mesto da si napisao kakvu ljudsku proklamaciju da je policiji čisto milo da ti metne bukagije na noge, a ti "Dušo moja, žića mlađanoga, jedan, dva!"... Ima ti još što, gospodine Vićo?
VIĆA: Ima na ovoj strani neki zapis.
KAPETAN: Čitaj!
VIĆA (čita): Protivu zatvora.
KAPETAN: Kako reče?
VIĆA: "Protivu zatvora."
KAPETAN: Aha, aha, tu može još da bude nešto. Naslov je sasvim politički: "Protivu zatvora". Jer ti novi ljudi su zato da se ukine vojska, da se ukine činovništvo, da se ukinu zatvori. Što se tiče vojske, ne razumem se u vojničkim stvarima, ali što se tiče činovništva, kako može da se ukine, pitam ja vas? Ti si zato da se ukine, al' ja, brate, nisam, jer imam trideset i dve godine ukazne službe. Počekaj još osam godina, da napunim godine za punu penziju, pa ukidaj posle. A hoćeš da se ukinu zatvori? Pa dobro, pitam ja tebe (Đoki): gde bih ja tebe od jutros uhapsio da su ukinuti zatvori? 'Ajd', reci mi, gde bih te držao u apsi? (Vići) Deder da ga čujemo, šta kaže protivu zatvora?
VIĆA (čita): "U jednu čašu vruće vode metni jednu kašiku gorke soli, rastvori to, ispij i šetaj malo zatim."
KAPETAN (razočaran): Pa ovo je ono... zbog stomaka...
VIĆA (čita): "Naj podesnije je sredstvo ricinus, koji se može uzeti u pivu, mleku ili..."
KAPETAN: Jest, to je za ono. To ti, gospodin-Žiko, da prepišeš. Ti patiš od tih stvari. (Vići) Pa je l' to sve?
VIĆA (razgledao je notes): Nema ovde u notesu ništa više.
KAPETAN: Ama, baš ništa? Jesi l' dobro pregledao?
VIĆA: Nema.
KAPETAN: Ima li još kakve hartije?
VIĆA: Ima jedno pismo.
ĐOKA (skoči besno): To ne dozvoljavam! (hoće da ščepa pismo)
KAPETAN: De! (pobegne iza Milisavljevog stola, svi ostali poskoče preplašeno)
ĐOKA: Pre ću poginuti no što ću to dozvoliti!
KAPETAN: Aha! Aha! Tu smo! Nagazili smo na žulj! (dočepa zvonce i zvoni) Tu smo, dakle, golube, pipnuli smo tamo gde boli! (pojavi se Josa na vrata) Ima li još koga tu?
JOSA: Aleksa!
KAPETAN: Zovi ga, dođite obojica!
JOSA (mane glavom te ulazi i Aleksa).
KAPETAN: Držite ovoga!
ĐOKA: Ali, gospodine kapetane!
KAPETAN: Držite ga, kad vam kažem! (tek kad ga uhvate, kapetan se oslobodi i priđe mu) Držite ga čvrsto, taj preti! Zapiši, gospodine Milisave, da je hteo nasrnuti na mene! Vidiš li, gospodine Vićo, da sam tačno izvestio gospodina ministra da sam s opasnošću života vršio istragu! Ali ne marim, ne marim, gospodo, ni svoj život da dam kad treba poslužiti državi! Deder, čitaj, boga ti, gospodine Vićo, jer izgleda da sad tek nailazi ono što je glavno. (Đoki) Je l' tako? To pismo te boli, je li? E onda čitaj, gospodine Vićo, znaš kako mi je uživanje tuđa pisma da čitam. Samo molim te, slovo po slovo, svaku reč da čujemo.
VIĆA (čita): "Dušo moja".
KAPETAN (razočaran): Opet "dušo moja!" (Đoki) Ama, ti si bre neka šušumiga!
ĐOKA: Molim vas, ja ne dozvoljavam da me vređate!
KAPETAN: E, boga ti! Pazi, molim te, šta mi nakaziva! Da te ne vređam, je li? A ti što vređaš državu, to ništa, je li? Čitaj, boga ti, gospodine Vićo!
ĐOKA: Ja vas preklinjem, gospodine kapetane, da ne dozvolite čitanje toga pisma. Ako već mora biti, pročitajte ga vi sami!
KAPETAN: A, ne! Ovako, javno! Nemam ja s tobom ništa pa da nasamo čitam tvoja pisma. Ovako javno, svi da čuju. Ne slušaj ga, gospodine Vićo, nego čitaj! Slušajte!
VIĆA (čita): "Da bi ti bilo sve jasno, moram ti izneti celu situaciju ovamo kod nas... "
KAPETAN (zadovoljan): Tako, brate, jedva jedanput nešto revolucionarno. Situacija, dakle, a? Deder da čujemo tu situaciju? Slušajte svi pažljivo da nijednu reč ne ispustimo!
VIĆA (čita): "Moj otac, iako je sreski kapetan, starovremski je čovek ili, ako hoćeš iskreno da ti kažem, glup je i ograničen. On je pre bio poštar, pa je tamo nešto zabrljao te su ga najurili iz službe, pa je docnije prešao u policiju... "
KAPETAN (najpre je sa radoznalošću, zatim sa zaprepašćenjem slušao početak pisma, prelazeći ispitujućim pogledom sve redom; najzad mu se na licu izražava jasno saznanje i on očajno drekne): Čekaj! (zbuni se, ne zna šta će) Ovaj, kako da kažem!... Čekaj, molim te! Ko piše to pismo?
VIĆA (zagledao je kraj pisma zlobno): Piše ga vaša ćerka, gospodine kapetane!
KAPETAN: Šta kažeš? To ne može biti, otkud moja ćerka može biti tako pismena?
VIĆA: Eto, vidite potpis, ako ne verujete. (daje mu pismo)
KAPETAN (zagleda potpis): "Marica!"... (poražen, slomljen, hukće i šeta uzbuđeno, najzad zastane pred Vićom i više poverljivo) A ovaj... Šta bi ti rekao, gospodin-Vićo na koga se kao odnosi ovo što ona piše?
VIĆA: Pa na vas, izgleda.
KAPETAN: I ja bih tako rekao. Odmah sam poznao sebe. (građanima) Ne slušajte vi bre svašta! Niste vi pozvani ovde da sve čujete! (metne pismo u džep) Ovo se pismo, gospodine Vićo, neće čitati!
VIĆA: Mora, gospodine kapetane.
KAPETAN: Ovo se pismo neće čitati! Gde piše da se moraju čitati pisma koja piše moja ćerka?
VIĆA: To je dokumenat nađen u džepu kod okrivljenoga, a ovo je istraga. A pošto ja vodim istragu, to hoću da se držim zakonskih propisa.
KAPETAN: Ti da se držiš zakonskih propisa. E, blago zakonu ako se i ti prihvatiš za njega!
VIĆA (zlobno): Iz ovoga se pisma vidi da gospođica voli nekog i zato se prema čestitim domaćim sinovima onako ponaša. Pa kad je tako, onda bar neka pukne bruka!
KAPETAN: Je l' to tebe boli?
VIĆA: To je moja stvar šta mene boli, ja samo tražim da se čita pismo radi potpunosti istrage!
KAPETAN: Jok! Ovde se neće čitati. Čitaćemo ga posle ja i ti, kad ostanemo sami.
VIĆA (ščepa kapu): Onda, gospodine kapetane, ja odoh! (pođe)
KAPETAN: Kuda, more?
VIĆA: Napuštam dužnost i idem na telegraf ma podnesem gospodinu ministru telegrafski ostavku i da kažem zašto je podnosim.
KAPETAN: Pa ne moraš, brate, ministru da kažeš, možeš i meni.
VIĆA: Dovde mi je već došlo. Ja se mučim i hvatam ovoga razbojnika, a vi telegrafirate "s opasnošću života uhvatio sam ga". Ja gutam to i trpim, jer imam druga obećanja, a ono - evo, gospođica piše ljubavna pisma. Pa sad ne date još ni da se čita, iako to mora da bude.
KAPETAN: Čekaj, de! Čekaj malo! (građanima) Ama, jesam li ja vama kazao da ne slušate! Pazi, nemojte vi da mi platite za sve! (Žiki) Je l' mora, gospodin-Žiko, da se čita pismo?
ŽIKA: Pa ono, mora!
ĐOKA: Bolje, nemojte čitati dalje.
KAPETAN: Ti da ćutiš, jesi l' čuo. (Milisavu) Je l' i ti, gospodine Milisave, veliš da se mora čitati?
MILISAV: Pa jes'!
KAPETAN: Dobro! Sedi, gospodine Vićo, pa nastavi posao. A pismo čitaj ti, gospodin-Žiko (daje mu) Baš da ga ne uživa gospodin Vića. (građanima) A vi nemojte slušati, jer će da vas izede đavo!
ŽIKA: Je l' iz početka?
KAPETAN: Ama kako iz početka? Što smo čuli, čuli smo! Čitaj odande gde smo stali...
ŽIKA: "A docnije prešao u policiju."
KAPETAN: Odatle jes'!
ŽIKA (čita): "Pa on i majka navalili da pođem ovde za jednog sreskog pisara, jednog pretposlednjeg klipana koji liči na petla, a n inače je nitkov i lopov prvoklasni, te ceo srez pišti od njega... "
VIĆA (plane i skoči): Molim, ja ne dozvoljavam da se čita to pismo.
KAPETAN: Ehe!
VIĆA: Ja neću to da trpim, ja ne dozvoljavam!
KAPETAN: E, vidiš li, sinko goli, na šta izađe stvar? Zaokupio tu: dokumenat, zakon, istraga, a ono eno šta ispade! Ama čim tebi pade na pamet zakon, gospodine Vićo, znao sam ja da će tu nešto naopako izaći.
VIĆA: To je sramota, da jedna gospođica, ćerka našeg starešine...
KAPETAN (nastavlja): Izgrdi tog istog starešinu.
VIĆA: To je drugo.
KAPETAN: Zašto drugo?
VIĆA: Ono je vaša, familijarna stvar. Ali je ovo uvreda u zvaničnoj dužnosti. Ja ću podneti tužbu za nanetu mi uvredu.
KAPETAN: Sasvim. Podnesi je meni!
VIĆA: Znam ja kome ću podneti! (iz kapetanove privatne sobe čuje se tresak, kao kad se razbijaju sudovi. Vrata se naglo otvaraju i otud lete u kancelariju: tanjiri, šerpenje i saksije sa cvećem. Svi zaprepašćeni skaču sa svojih mesta. Otvaraju se vrata od praktikantske sobe, te svi praktikanti nagrnu na vrata)
KAPETAN (skoči prestravljen): Šta je to, more?
XVIII
ANĐA, ZATIM MARICA I PREĐAŠNjI
ANĐA (pojavi se usplahirena na vratima): Čoveče! Ako si muž, ako si otac i ako si vlast, a ti pomaži!
KAPETAN: Ama, kakav je to lom?
ANĐA: Porazbija ti ćerka sve po kući!
KAPETAN: Gle razbojnika! Zar malo što nam svima okači repove, nego sad još i kuću razbija! Gde je ona?
MARICA (dolazi i prilazi pravo ocu): Evo me! (spazi Đoku, pa mu poleti) Đoko, slatki Đoko!
KAPETAN (iznenađen): Šta-a-a-a? Đoka?!!
ANĐA (takođe iznenađena): To... Đoka?!!
MARICA: Jeste, jeste, to je Đoka.
KAPETAN (miriše Đoku): Bog i duša, ovo je! Miriše na promincle.
ANĐA (još nikako ne može da dođe k sebi): Ama, onaj Đoka?
KAPETAN: Pa onaj, de što se buniš!
MARICA: Jeste, onaj Đoka. Ja sam ti kazala, majka, da će on doći i, evo, došao je. Išla. sam i u kafanu, tražila sam ga.
KAPETAN: Ko išao?
MARICA: Ja!
KAPETAN: Pa šta imaš ti da ideš, kad nisi određena da ga hvataš?
MARICA: Tako, išla sam i čula da je uhapšen.
KAPETAN: E, dobro, čula si i sad si ga videla, a sad, 'ajd tamo u sobu, da mi nastavimo svoj posao.
MARICA: Ne, ja neću da se odvojim od njega. Ja ću ga ovde, pred celim svetom, zagrliti, pa ne možete da me odvojite. (zagrli čvrsto Đoku)
VIĆA (drekne): Molim ja protestujem! Ova je kancelarija, ovo je zvanični izviđaj, ovo je državno nadleštvo; i ja protestujem da se u državnom nadleštvu privatna lica grle i ljube.
KAPETAN: Ama, čekaj, de. pa ti! Šta si zaurlao?
VIĆA: Molim da se zapiše u protokol istrage da se ovde, u kancelariji, privatna lica ljube i grle pred očima vlasti!
KAPETAN: Ama, pusti mene prvo da prečistim račune!
VIĆA (besan): Ja protestujem u ime državnog morala i ja, u ime države, izjavljujem da ovo ne mogu da gledam svojim očima. Ja nisam dužan u zvaničnoj dužnosti da gledam ljubljenje i grljenje u državnom nadleštvu i izjavljujem da smatram to kao uvredu u zvaničnoj dužnosti. Izvol'te vi sami nastaviti istragu! (ščepa kapu i naglo ode)
XIX
PREĐAŠNjI, BEZ VIĆE
KAPETAN: Pa jes', tako je, ima pravo čovek. To je uvreda u zvaničnoj dužnosti. (spazi praktikante) A šta ste se vi, bre, tu iskupili, kao da je ovo menažerija? (ščepa divite, lenjire i sve što mu dođe do ruku i gađa ih, te se oni povlače i zatvaraju vraga) Pa i vi, razbojnici! Napravili se junaci na jednog apotekarskog pomoćnika, a da je hajduk, vi bi leđa uza zid. Napolje! (bije pandure nogom u zadnjicu i izbacuje ih tako. Ovom prilikom i jedan od građana, Spasa, nađe se tu nekako te i on izleti udaren nogom. Drugi Građanin, Miladin, čim je kapetan pobesnio i počeo ziparati, sakrio se napred, iza rafa za fascikule i tu se šćućurio i ne dišući, te ostaje na sceni sve do kraja)
ANĐA (pokušavajući da mu kaže nešto): Jerotije!
KAPETAN: Ćut'!
MARICA: Oče!
KAPETAN. Ćut!
ĐOKA: Gospodine kapetane!...
KAPETAN: Ćuti, Đoko, jer sad ću te noktima zadaviti! Sve si mi ti ovo, onako apotekarski, zamešao i posolio!
ĐOKA: Hteo sam samo...
KAPETAN: Ćut'! (Anđi) Skloni mi ispred očiju i jedno i drugo, skloni mi ih, molim te, jer mi se smrklo.
ANĐA (uhvati Đoku i Maricu i odvodiihu svoju sobu).
XX
KAPETAN, ŽIKA, MILISAV
KAPETAN (Žiki i Milisavu): Videste li, ljudi, šta bi ovo? I gospodin ministar sad čita moju depešu: "nasrnuo na moj život" a on ovde, usred kancelarije, nasrnuo na moju ćerku.
ŽIKA: Ovaj...
KAPETAN: Znam šta hoćeš da kažeš: nasrnula ona na njega. Al' to je svejedno. Pući će bruka po čaršiji; onaj Vića će razglasiti na sve strane.
ŽIKA: Jest, naljutio se mnogo!
KAPETAN: A šta misliš, kuda je otišao on?
ŽIKA: Pa... valjda na telegraf.
KAPETAN: Na telegraf? Šta će tamo?
ŽIKA: Pa valjda da telegrafira ministru.
KAPETAN: Ministru? Kakvom ministru. pobogu brate! Šta ima on da telegrafira ministru? Gospodin-Milisave, potrči, boga ti, za njim i reci mu neka se ne šali da mi muti vodu. Dosta mi je zamutio ovaj Đoka, pa sad još i on! (Milisav se diže i uzima kapu) A čuj, gospodine Milisave. Ako te počem neće da posluša, a ti kaži telegrafisti da ne sme nijednu depešu, pa ma ko mu je podneo, otkucati dok ja ne pregledam.
ŽIKA: Pa to je cenzura.
KAPETAN: Nego! Kad je u pitanju država i dinastija, zavešću i cenzuru i torturu i sekvesturu i pozituru, i udariću svakome dvadeset pet po turu. Ne biva drukče! 'Ajde boga ti, gospodine Milisave!
MILISAV (ode).
XXI
KAPETAN, ŽIKA
KAPETAN (sedne umoran na stolicu i hukće): Pa šta sad, gospodin-Žiko, pobogu brate, šta me savetuješ sad da činim? Kud ću i šta ću s ovim Đokom?
ŽIKA: Ja bih kao rekao...
KAPETAN: Govori!
ŽIKA: Pa, vi ste stari policajac, znate već kako se u takvim prilikama radi.
KAPETAN: Ama i da znam, ne pada mi sad ništa na pamet. Nego govori, ako znaš.
ŽIKA: Pa mislim Đoku da pustite da pobegne, a gospodinu ministru da telegrafirate: "Pored sveg strogog nadzora, ono sumnjivo lice noćas pobeglo iz zatvora... "
KAPETAN (razmišlja): Hm!.. Pobeglo... Dobro, može Đoka i pobeći, ali spisi, antidinastički spisi? Ne mogu ja kazati gospodinu ministru: "Pobegao Đoka i odneo antidinastičke spise." Je l' da ne mogu? I onda će gospodin ministar odgovoriti meni: "Dobro, pobegao, pobegao, al' pošalji spise." A šta da mu pošljem, gospodine Žiko, je l' onaj lek od zatvora i ovo pismo u kome smo namolovani ja i gospodin Vića? Je l'... 'ajde reci!
XXII
JOSA, PREĐAŠNjI
JOSA (promoli glavu kroz vrata ne smejući da uđe): Depeša.
KAPETAN (skoči kao oparen): Depeša? Daj ovamo! (ščepa mu, Josa se povlači, nervozno otvara i čita potpis) Ministar!... Uh, presekoše mi se noge. (klone u stolicu) Ja ne smem da je čitam. Čitaj ti, gospodin-Žiko! (daje mu)
ŽIKA (čita): "Lice o kome je reč u vašem! telegramu od sedamnaestog ovog meseca, uhvaćeno je u Srezu ivanjičkom..."
KAPETAN: Eh, na zdravlje!
ŽIKA (nastavlja čitanje): "Lice koje ste vi uhvatili, verovatno je jedno od takvih, stoga ga sprovedite u Beograd pod strogom stražom, zajedno sa svima spisima pri njemu nađenim."
KAPETAN: Na zdravlje!.. (pauza) Šta sad moj gospodin-Žiko?
ŽIKA: Nemate kud, morate ga sprovesti.
KAPETAN: Koga? Đoku? More ću da ga sprovedem, vezanog ako hoćeš: metnuću ga u džak, kao mačku, pa ću da ga pošljem u Beograd! Ali šta ću sa spisima? Vidiš li da gospodin ministar ima pik baš na ove spise!
ŽIKA: Znate šta, gospodine kapetane? Ako hoćete mene da poslušate... ?
KAPETAN: Govori, gospodin-Žiko, bog iz tebe progovorio!
ŽIKA: I da presečete ovu bruku što vam se ćerka grlila u kancelariji, i da sprovedete Đoku u Beograd, i da se izvinite pred gospodinom ministrom najbolje, idite vi tamo u sobu pa blagoslovite proševinu, pa onda zajedno sa ćerkom i zetom Đokom otputujte vi lično u Beograd, pa tamo sami lično gospodinu ministru...
KAPETAN (gleda ga i razmišlja): Ama, boga ti, misliš li da će biti dobro? (razmišlja i vrti glavom) Slušaj, gotovo ćeš ti da imaš pravo. Sam ga sprovodim, ponesem i ove spise i ovaj... dabome, mogu gospodinu ministru kazati da je sveto zamesio gospodin Vića iz ljubomore. Gospodinu Vići i onako ne treba služba! (odluči se) Pravo kažeš, gospodine Žiko, tako ću da uradim? (ode u sobu)
XXIII
ŽIKA, MILADIN
ŽIKA (ostavši sam, hukne i seda na svoju stolicu, nađe odnekud onu krpu koju je ranije držao oko glave, pipa je, pa kad vidi da je još vlažna, metne je na čelo, zato nasloni glavu na obe ruke).
MILADIN (izviri iza rafa, pad kad vidi da je gospodin Žika sam, prilazi obazrivo i staje pred njegov sto): Pa taj Josif iz Trbušnice uvraćao je tako kod mene u dućan kao čovek...
ŽIKA (skoči razjaren i najpre ga tresne onom krpom sa glave, a zatim zaspe ciglima, aktima i svim što dočepa sa stola).
Zavesa