Стрепња (Милета Јакшић)

Стрепња  (1894)  Писац: Милета Јакшић

Чуј, тихо звони тичји глас
Над ружом славуј поје,
У глухо доба, тајни час
Он буди драго своје.

И дрхти чежњом јадни цвет
И ма да гине и воле,
Несан га мучи, умор клет
Па санка тренут моли.

Ал не зна славуј шта је труд
Боји се њеног санка,
Чим зора крене шумор свуд
Доћи ће час растанка —

Ја теби злато не дам сна
Док глухо доба траје,
Јер нема дању љубав ма’
И чежња брзо таје,

Ах, плане л’ само бели дан
Стрепим, — сред светског шума
Минуће љубав као сан
И сметнућеш ме с ума...

Извор

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 8, стр. 114-115.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.