[Стојане, море, Стојане]
Стојане, море, Стојане,
зашто се, море, не жениш?
Да ли ти земан не дође,
или ти нема прилика?
„Земан ми дође и прође, 5
али ми нема прилика?
Редома одим по свету,
редома тражим прилику;
нигде ми нема прилика,
само ми има прилика 10
кроз бели Дунав, у Влашку,
и она си је прошена,
и за њу дошли сватове."
Па Стојан поче да плаче.
Стојану сестра говори: 15
„Брате, Стојане, Стојане,
ти иди па ђу украдни."
Стојан си сестру послуша,
обуче лепо одело,
напуни џепи дуката, 20
па спрема коња зеленка,
рујно га вино напоји,
па му потеже дизгини,
па на зеленка говори:
„Коњу ле, коњу зеленко, 25
поуздаш ли се у срце?
На тамо д’ имо двојица,
а отудека тројица?"
Ујану коња зеленка,
брзо преплива Дунава, 30
па право иде у двори,
и сватовима говори:
„Сватове, море, сватове,
изведете ми невесту,
да си ђу дарбу дарујем, 35
да, ја сам путник далечан,
не могу с коња да сјашим."
Изведоше му невесту,
да си ђу дарбу дарује.
Невеста стоји пред коња, 40
Стојан си брка у џепи,
те вади шаће дуката,
редома врља по двори.
Сви свати збиру дукати,
никој невесту не гледа, 45
како ђу Стојан дарува,
с једну ђу руку дарува,
с другу ђу метну на коња;
док свати да погледају,
преплива бела Дунава. 50
