Стево Лазаревић и цар Бајазит

0001 Цар Бајазит код водице паде,
0002 Код Марице и код Пољанице,
0003 Шатор пење ситну књигу пише
0004 И шаље ју Лазаревић’ Стеви:
0005 ”Гледај, море, шта ти књига каже,
0006 Што ти каже – да тебе не буде,
0007 Једна земља а два господара,
0008 У којој се чини доста квара,
0009 Не можемо оба царовати,
0010 Треба, Стево, сваком своје дати!
0011 У теб’ има шездест хиљад’ војске,
0012 То је мени као ситне крушке;
0013 У мене је шест стотин’ хиљада,
0014 Све по избор’ славни витезова –
0015 Оди, Стево, на воду Марицу,
0016 На Марицу и на Пољаницу,
0017 Да ти дружбу сабљама поделим,
0018 А и тебе живога ухватим,
0019 Као што је твој бабајка Лазо
0020 На Косову јадно погинуо,
0021 Погинуо, царство оставио
0022 Чије било и коме Бог дао!”
0023 Прими књигу Лазаревић Стево,
0024 Невесело њу је разгледао,
0025 Мисли Стево, мисли свакојаке,
0026 Што да чини сам он већ не знаде:
0027 ”Ако идем с Турком војевати,
0028 Неће срећа мени добра бити –
0029 У мене је шездесет хиљада,
0030 У Турака шест стотин’ хиљада,
0031 То је, јадан, десет на једнога,
0032 Биће срећа бабајке мојега!”
0033 Кад је Стево тако размишљао,
0034 Санак је њега у том ухваио;
0035 У санку се њему појавио,
0036 Појавио свети Арханђеле
0037 И њему је лепо бесједио:
0038 ”Не плаши се, Лазаревић’ Стево,
0039 Ништа зато што је Турак’ више
0040 Него твоје прехрабре дружине –
0041 Ти ћеш опет Турчина добити,
0042 Земљи својој славу оставити!
0043 Над Турком ће време јадно бити,
0044 Јер облак се хоће проломити,
0045 Из њега ће пасти млога киша,
0046 Млога киша са сњегом см’јешана,
0047 Турком ће се руке преледити
0048 Да не могу ни сабљу узети,
0049 Биће чудо од Бога милога,
0050 У пол лета, окол’ Петрова дна,
0051 А над твојом маленом дружином
0052 Сијати ће сунце са месецом!”
0053 Кад је Стево санак проспавао,
0054 Мило му је што у сну видио;
0055 Он узима танане дурбине,
0056 Пак он гледа кроз своје прозоре
0057 На Марицу и на Пољаницу
0058 И окол’ њих силну турску војску,
0059 Над којој се облак навукао,
0060 Силну кишу из себе просуо;
0061 А над својом маленом дружбином,
0062 Гледи Стево тананим дурбином,
0063 Сија сунце и њу охрабрава
0064 Да с’ избави јадног турског јарма.
0065 Брже Стево ситну пише књигу,
0066 Пак је шаље цару Бајазиту:
0067 ”Ајде, царе, на воду Марицу,
0068 На Марицу и на Пољаницу,
0069 Да сабљама царство поделимо,
0070 Унапредак у миру живимо!”
0071 Чита књигу царе Бајазите,
0072 Пак дозива све своје телале
0073 И њима је нагло заповедао,
0074 Заповедао, страшно говорио:
0075 ”Ето пише Лазаревић Стефан,
0076 Он нас зове на некакви мејдан,
0077 На Марицу и на Пољаницу,
0078 Да изгуби своју дружбиницу!
0079 Већ вичите по ордији мојој
0080 Нек’ се сваки јунак на бој справи,
0081 Да идемо на воду Марицу,
0082 На Марицу и на Пољаницу,
0083 Да погубим Лазаревић’ Стева
0084 И његову сву с њиме дружбину!”
0085 Виче телал по царевој војсци:
0086 ”Скоч’те, Турци, славни витезови,
0087 Пак пашите сабље аламанке
0088 И седлајте сви своје хатове
0089 Да се иде на воду Марицу,
0090 На Марицу и на Пољаницу,
0091 Тамо чека Лазаревић Стево,
0092 На мејдан нас он зазива мали!”
0093 Пада киша из ведра облака,
0094 Пада киша са снегом смешана
0095 И Турком се руке преледиле –
0096 Чуда божја, у Петрове данке.
0097 Куну Турци цара Бајазиту
0098 Што ји води на воду Марицу:
0099 ”О наш царе, жив те Бог убио,
0100 Какав те је сада мејдан наш’о
0101 На овоме злочестом времену,
0102 Да изгубиш своју силну војску –
0103 Та руке се нама преледише,
0104 Преледише од те млоге кише!”
0105 Време цара задржало било,
0106 И он на рок на мејдан не дош’о.
0107 Тада скочи Лазаревић Стево
0108 Са дружином он маленом славан,
0109 Пребродио водицу Марицу,
0110 Пак за њоме у Пољаницу,
0111 Ударио на силнога Турка
0112 Са својима шездест хиљад’ друга,
0113 Газе, секу гди гођ кога стигну;
0114 Беже Турци на воду Марицу,
0115 Ту се млоги Турци подавише
0116 И ћуприју од себ’ начинише.
0117 По њој броди Лазаревић Стево,
0118 Гледајући чудо учињено,
0119 Пак се стишта за једним Турчином,
0120 За Турчином, лепим свиленгаћом –
0121 То бијаше царе Бајазите,
0122 Али Стево наш то не знађаше.
0123 Затим скоро њега ухватио,
0124 Ухватио и руке му свезао,
0125 Пак га води к белому шатору,
0126 К свом зету Бранковићу Вуку:
0127 ”Ето, зете, Бранковићу Вуче,
0128 Ето, зете, доброг свиленгаће,
0129 Овај може изменити Јову,
0130 Мога Јову, милог мојег брата,
0131 Што ј’ у ропству код проклета цара,
0132 Бајазита, проклета му душа!”
0133 Оде Стево Турке прогањати,
0134 Своју земљу од њих очистити.
0135 Тад беседи царе Бајазите:
0136 ”Пријатељу, Бранковићу Вуче,
0137 Одреши ми моје беле руке
0138 Да б’ ми мало одлануле муке,
0139 Ах, ја јесам царе Бајазете,
0140 Од старина пријатељ твој, Вуче!
0141 Ево теби девет товар’ блага,
0142 Пусти мене до мојега двора –
0143 Ако хоћеш и дваест товара,
0144 Само дај ми добри пратиоца!”
0145 Тад проклети Вуче већ намисли
0146 Да учини ка’ и кнезу Лази,
0147 Пак он дреши руке од узлова
0148 Бајазиту, цару од Турака,
0149 И даје му мудре пратиоце
0150 Једренету граду да га прате,
0151 Оде царе граду своме белом.
0152 Дојде Стево к шатору зетову:
0153 ”Камо, зете, заробљени Турчин,
0154 Што намисли с њиме да учиним?”
0155 Ал’ проклети Вуче досети се,
0156 Своме шури Стеви извиња се:
0157 ”Шта ме питаш за роба твојега,
0158 Муселмана једног проклетога –
0159 Заче буну по шатор’ чинити,
0160 Со тим мене на јар подизати,
0161 Трго сабљу, одсеко му главу
0162 И баци га у Марицу воду!”
0163 То се све Стево за истину прими
0164 И онда се дому свом поврати.
0165 Кад је дош’о царе Бајазите
0166 У Цариград и дворове своје,
0167 Зове Јову, младога свог роба,
0168 Тугује му с’ на његова брата –
0169 Како га је Стево заробио,
0170 Заробио и руке му свезао,
0171 И како га Вуку предао беше
0172 Да га чува и мењат га ктеше,
0173 Не зна Стево ког је заробио,
0174 Бајазета да је уловио!
0175 Даље рече Бајазите царе:
0176 ”Јово, мој млађали сине,
0177 ктеде Стево мене променути,
0178 Тебе натраг од цара искати –
0179 Хвала Богу и мом пријатељу,
0180 Пријатеља, Бранковића Вуку,
0181 Он ми руке беле одрешио,
0182 Пратиоце до града ми дао!”
0183 Слуша Јово Бајазита цара,
0184 Слушајући у лицу се мења,
0185 Обе очи сузе му пролише,
0186 Но од цара мудро он то крише,
0187 Пак беседи Бајазиту цару:
0188 ”На милости, господине цару,
0189 Хвала Богу кад вас он сачувао
0190 И из ропства вас је избавио –
0191 То је Стево учинио милост
0192 Да ви њему не чините жалост,
0193 Послите му какове год даре,
0194 То ће њему мило бити, царе!”
0195 Тада рече Бајазите царе:
0196 ”Иди, Јово, мој мили посинче,
0197 Ти избирај какве хоћеш даре,
0198 Пак посли ји Стеви, брату твоме!”
0199 Оде Јово на куле високе,
0200 Пак он мисли мисле свакојаке
0201 Какве б’ даре брату свом послао,
0202 А и писмо њему написао
0203 Како га је Вуче преварио
0204 И за новце цара пропустио.
0205 Нађе Јово позлаћену стрелу,
0206 Те узима да ју пошље брату;
0207 Ту бија’у луци позлаћени,
0208 Не зна Јово шта ће чинит’ с њими.
0209 На једно се он већ домислио,
0210 Пак лукове и стрелу је узео,
0211 На лукови шајтов начињаше,
0212 У шајтове ситну књигу крише,
0213 У књиги је Стеви казивао
0214 Све по реду како што је било –
0215 Да је Стево цара заробио,
0216 А Вуче га за новце пустио.
0217 На лукови још горе напис’о:
0218 ”Добро гледај, мили брате Стево!”
0219 Кад је стрела донешена Стеви,
0220 Онда он би у великој слави,
0221 Сва господа код њега су били,
0222 За трапезом редом су седили.
0223 Узе стрелу Лазаревић Стево,
0224 Пак премеће он њу свакојако;
0225 Ма лукови натпис написани,
0226 Чита Стево, не зна што то значи.
0227 Даде стрелу од руке до руке,
0228 Опет дође у Стевине руке.
0229 Онда Стево шајтов отворио,
0230 Од чуда се лист папира наш’о.
0231 Чита књигу што му пише Јово,
0232 Чита књигу весма невесело,
0233 Пак ју даде господама редом.
0234 Сви читају, а блеђују лицем,
0235 Дође књига и до Бранковића,
0236 Проклетога Вука неверника.
0237 Кад је Вуче књигу прочитао,
0238 И за стола на ноге с’ дигао,
0239 Пак се куне клетвом свакојаком
0240 Да не буде он тим неверником;
0241 Кунећи се да невера није,
0242 Плећа даде и бегати стаде.
0243 Ал’ га Стево мудро прихитрио
0244 Буздованом у главу згодио;
0245 Ту се сконча Бранковића Вуче,
0246 Плату доби од своје невере.
0247 Кад то зачу мајка и сестрица
0248 Бранковића невернога Вука,
0249 Одма оне на процес дођоше,
0250 Љуто Стеву тада проклињаше.
0251 Али Стево разјарен већ био,
0252 Сабљу узе, обе б’ погубио,
0253 Да господа за мач не прихват’ше
0254 И њи обе пред њим извинише.
0255 Тад господа мајки и сестрици
0256 Казиваху шта би на Марици,
0257 А кад оне речи саслушаше,
0258 Свога Вука клети тад зачеше:
0259 ”О наш Вуче, жив те Бог убио,
0260 Што с’ тражио, мало си добио!”
0261 Кад пак зачу царе Бајазите
0262 Како с’ сконча пријатељу Вуче,
0263 Он намакну на своје чауше,
0264 Младог Јову они погубише,
0265 Заклаше га како јагње младо
0266 И пеку га, жив ји Бог убио,
0267 Пак справљају шарена сандука,
0268 У њег’ мећу Јову печенога,
0269 Пак још мећу лист папира - -
0270 Окол’ врата печеноме Јови,
0271 Име на њем’ његово запис’о:
0272 ”Јест заиста ово печен Јово,
0273 Кога шиље царе из Милости,
0274 Кога шиље Лазаревић Стеви!”