Старост Старине Новака
Јесте л' чули гору Романију
И у гори вука и ајдука?
Тамо има зелена планина
И у њојзи студена пећина,
То је кућа Старине Новака, 5
Великога српскога јунака.
Шњиме живе два његова сина,
Једно Грујо, друго Татомире
И брат његов дели Радивоје,
И још више шездесет ајдука, 10
Све јунака мрка и једнака,
Од зла оца и од горе мајке.
Једног дана усред љета било,
Изашли су пред пећину били,
Па играју игре на планини, 15
Ту скакаху скока јуначкога
И бацаху камена с рамена.
А Стари се Новак одвојио,
Па сам сједи без иједног друга,
На десну се ослонио руку, 20
А много се јунак удертио,
Јаран гледа ђе момци играју,
А Ново је много остарио,
Оставио игру и мегдане,
Па је њему жао на свијету. 25
А то виђе Бороје ајдуче
Па он јунак код Новака дође
И овако њему проговара:
„Арамбашо, Старина Новаче!
Што си се тако удертио? 30
Која ти је голема невоља?
Доста има руха и оружја,
Има блага и за црна врага
И још ову ваљану дружину.
Везиром си себе начинио, 35
Не признајеш ни цара ни ћесара,
Не бојиш се никога до Бога.
Па је мени данас најжалије
Што си ми се данас удертио!“
А Стари му Ново говорио: 40
„О мој друже, Бороје ајдуче!
Видиш, брате, е сам остарио,
Ја не могу на очи гледати,
Нити оштром сабљом ударити,
Ни на лаке ноге потрчати, 45
Зато сам се данас удертио.“
У ријечи у којој су били,
Дођоше му два горска ајдука,
Што чуваху на планини стражу
И овако говороше Нову: 50
„Арамбашо, наше чете главо!
Ево иду три стотин' Турака,
Они гоне три товара блага,
Пред њима је Пашић Сарајлија
Из лијепа шехер Сарајева, 55
И са ш њиме црни Арапине,
Пашићу је Богом побратиме.
Би требало да их дочекамо,
Но је јака сила у Турака,
На коњима под добрим оружјем, 60
Нас је мало бисмо изгинули.“
То зачу Новаковић Грујо
И његова уздана дружина,
Дотрчаше Староме Новаку
И овако њему говорили: 65
„Аман, Ново, да их дочекамо!“
А Стари је Ново говорио:
„Не лудујте, моја ђецо драга,
Јер можемо лако изгинути,
Од Турака да их Бог убије, 70
Но нек с врагом иду низ планину!“
Они моле ни им је залуду.
Наљути се Новаковић Грујо,
Па дружини `вако говорио:
„Ко ће са мном нека иде за мном! 75
За то баба послушати нећу,
Да би знао да ћу погинути.
У Старога ни уздања нема,
Ни уздања ни доброга знања,
Но нек сједи нека кућу чува.“ 80
Па полеће право низ планину,
А са њиме остала дружина.
Сам остаде Ново пред пећину,
Готове му сузе да ударе.
Кад ајдуци у гору дођоше, 85
На троје се они раздвојише,
На троје је све по двадесет стало,
Са првијема дели Татомире,
Он ће први да зађеде кавгу;
Са другијима дели Радивоје, 90
Да дочека Турке на крајеве;
А на треће Новаковић Грујо,
Ђе су оне многе распутнице,
Да му нико утећи не море.
У то силни ударише Турци, 95
Дочека их дели Татомире,
Убише се Турци и ајдуци;
Но их силом Турци освојише,
Што побише а што рашћераше,
Татомира жива уватише, 100
Свезаше му обадвије руке,
Па га гоне стрмо низ планину.
Дочека их дели Радивоје
На крајини у гори зеленој.
Побише Турци и ајдуци, 105
Но их Турци силом освојише,
Што побише а што рашћераше,
Радивоја жива уватише,
Бијеле му савезаше руке,
Па га гоне право низ планину. 110
Дочека их Новаковић Грујо,
Побише Турци и ајдуци,
Ема Турци силом освојише,
Што побише а што рашћераше,
А Грујицу жива уватише, 115
Свезаше му пребијеле руке,
Поћераше право низ планину.
Глас допаде Староме Новаку:
„Зло да ти је, горски харамбаша!
Дружина ти листом погибоше, 120
А ти сједиш да те Бог убије!“
Кад зачуо Старина Новаче,
Удари се руком по кољену:
„Вајси мени до Бога милога,
Што ме данас нађе изненада!“ 125
Па поскочи на ноге лагане,
Па изведе дебела дорина
И понесе убојно оружје,
А помену Бога милоснога
И још зове Богом посестриму, 130
Посестриму вилу нагоркињу,
Па појаха дебела дорина,
Па по трагу поћерао Турке.
Какав бјеше, Боже теби фала!
На њему је кожук међедина, 135
А на главу капа од три вука,
Подно ње су орлушине крила,
У руке му сабља старковка,
Преко крила тешка топузина,
Још гадаре с обадвије стране! 140
Иде Ново као вјетар горски.
Тако сахат један претурио,
Ни Турака нити од њих гласа,
Нити кога има од хајдука.
Кад на други сахат наступио, 145
Ту каоди мртве и рањене,
Побратиме, Турке и хајдуке.
Док на трећи сахат доходио,
Ту сустиже некол’ко Турака,
Они воде дели Татомира 150
И бију га бичем пакленијем.
Ш њима Ново затурио кавгу,
Па се бије на мејдан јуначки,
Од једнога по двојицу гради,
Сабљом бије, а доратом гази, 155
А пернијем буздованом туче.
Ту рашћера тај алај Турака,
На друму му нико не остаде,
До свезана сина Татомира,
Њему Ново везе прекинуо 160
И на њега ршум учинио:
„А сад, сине, рђа те убила!
Да би кога још затекли жива.“
Кад су мало понапријед били,
Ту су други алај достигнули, 165
Они воде дели Радивоја
И бију га бичем пакленијем.
Ново виче к'о да јелен риче,
Пролама се гора Романија:
„Станите, Турци, нијесте утекли!“ 170
Па са њима џењак затурио,
Поред њега дели Татомире.
Од Турака јаде учињеше,
Што побише а што рашћераше,
На друму им нико не остаде, 175
До везана дели Радивоја,
Њему Ново везе прекинуо
И на њега ршум учинио:
„Радивоје, црн ти образ био!
Сад напријед да би достигнули 180
И мојега Грују избавили,
Без њега ми живовања нема.“
Па напријед сва три полећеше,
Докле трећи алај достигоше,
Надно саме горе Романије 185
На погледу поља великога,
Ђе гоњаху Новаковић Груја,
Везанијех рука наопако.
С једне стране црни Арапине,
С друге стране Пашић Сарајлија, 190
Све га бију бичем пакленијим.
Кад то виђе Старина Новаче,
Он на Турке вику учинио:
„Станте, Турци, нијесте утекли!
Лако ви с ђецом перушати, 195
Но је мука Нова дочекати.“
Па у Турке јуриш учинише,
Ту се многа крвца пролијевала.
А што ћу ти дуљит' лакрдију,
Ту све Турке врагом учинише; 200
Још остао црни Арапине,
С побратимом Пашић Сарајлијом.
Кад виђаше што уради Ново,
Плећи даше а бјежати сташе.
А кад Ново до Грујице дође, 205
Те Грујици опростио руке,
Он напријед проћера дорина,
Па дозива Пашић – Сарајлију:
„Причекај ме, Туре, на мегдану!
Срамота је бјежат' са мејдана!“ 210
Кад то зачу Пашић Сарајлија,
Он поврати својега вранчина,
Па овако Турчин проговара:
„Оди ближе, Старина Новаче,
Да јуначки мегдан дијелимо.“ 215
Кад се ближе примакнуо Ново,
На оштре се сабље ударише,
Куд удари Старина Новаче,
На двије па поле пресјекао.
Но побјеже црни Арапине, 220
Кад се Ново на невољи нађе,
Те га с коњем достигнут' не море,
Он га гађа перним буздованом,
Враг догоди Арапа погоди,
Накатице међу лопатице. 225
Ту долеће Новаковић Грујо,
Те посјече црна Арапина
И узе му коња и оружје.
Отален се натраг повратише,
Сијекући уз планину Турке, 230
Узимљући коње и оружје
И рањене од горе ајдуке.
Кад су били у један пропланак,
Крвав јунак украј пута лежи,
На њега су многе ране љуте, 235
Но га Ново ништа не познаје,
Оно бјеше Бороје ајдуче,
Па Новаку тако говорио:
„Јеси ли се, Ново, наљутио,
Што нијесмо тебе послушали? 240
Ја те молим као старијега,
Исправиме ме из крви јуначке,
Тешки су ми јади дојадили”.
'Оће Ново, а да како неће,
Па га диже из те крви многе 245
И Ново му тако говорио:
„Мој Бороје, вазди вјерни друже!
Би л' ми мога ране пребољети,
Да те носим у моју пећину
И да зовем вилу посестриму, 250
Те да бере биље свакојако,
Како би ти ране оздравиле?“
Проговори рањени ајдуче:
„Не могу ти ране пребољети.
Никакво ми биље не помаже, 255
Но те молим, горски арамбаша,
Опрости ми наше друговање!“
То изусти, а душу испусти
И ту га је Ново укопао,
На лијево украј друма пута, 260
Насред равне горе Романије;
Па он оде гори и пећини
И дође му само десет друга.
Сједе Ново уз камен студени,
Па овако говорио сину: 265
„Видиш, сине, што си учинио
И дружину своју изгубио?“
То је било кад се учинило.
Нема кише без мрког облака,
Ни јунака без Старог Новака.270
