Starost Starine Novaka
Jeste l' čuli goru Romaniju
I u gori vuka i ajduka?
Tamo ima zelena planina
I u njojzi studena pećina,
To je kuća Starine Novaka, 5
Velikoga srpskoga junaka.
Šnjime žive dva njegova sina,
Jedno Grujo, drugo Tatomire
I brat njegov deli Radivoje,
I još više šezdeset ajduka, 10
Sve junaka mrka i jednaka,
Od zla oca i od gore majke.
Jednog dana usred ljeta bilo,
Izašli su pred pećinu bili,
Pa igraju igre na planini, 15
Tu skakahu skoka junačkoga
I bacahu kamena s ramena.
A Stari se Novak odvojio,
Pa sam sjedi bez ijednog druga,
Na desnu se oslonio ruku, 20
A mnogo se junak udertio,
Jaran gleda đe momci igraju,
A Novo je mnogo ostario,
Ostavio igru i megdane,
Pa je njemu žao na svijetu. 25
A to viđe Boroje ajduče
Pa on junak kod Novaka dođe
I ovako njemu progovara:
„Arambašo, Starina Novače!
Što si se tako udertio? 30
Koja ti je golema nevolja?
Dosta ima ruha i oružja,
Ima blaga i za crna vraga
I još ovu valjanu družinu.
Vezirom si sebe načinio, 35
Ne priznaješ ni cara ni ćesara,
Ne bojiš se nikoga do Boga.
Pa je meni danas najžalije
Što si mi se danas udertio!“
A Stari mu Novo govorio: 40
„O moj druže, Boroje ajduče!
Vidiš, brate, e sam ostario,
Ja ne mogu na oči gledati,
Niti oštrom sabljom udariti,
Ni na lake noge potrčati, 45
Zato sam se danas udertio.“
U riječi u kojoj su bili,
Dođoše mu dva gorska ajduka,
Što čuvahu na planini stražu
I ovako govoroše Novu: 50
„Arambašo, naše čete glavo!
Evo idu tri stotin' Turaka,
Oni gone tri tovara blaga,
Pred njima je Pašić Sarajlija
Iz lijepa šeher Sarajeva, 55
I sa š njime crni Arapine,
Pašiću je Bogom pobratime.
Bi trebalo da ih dočekamo,
No je jaka sila u Turaka,
Na konjima pod dobrim oružjem, 60
Nas je malo bismo izginuli.“
To začu Novaković Grujo
I njegova uzdana družina,
Dotrčaše Starome Novaku
I ovako njemu govorili: 65
„Aman, Novo, da ih dočekamo!“
A Stari je Novo govorio:
„Ne ludujte, moja đeco draga,
Jer možemo lako izginuti,
Od Turaka da ih Bog ubije, 70
No nek s vragom idu niz planinu!“
Oni mole ni im je zaludu.
Naljuti se Novaković Grujo,
Pa družini `vako govorio:
„Ko će sa mnom neka ide za mnom! 75
Za to baba poslušati neću,
Da bi znao da ću poginuti.
U Staroga ni uzdanja nema,
Ni uzdanja ni dobroga znanja,
No nek sjedi neka kuću čuva.“ 80
Pa poleće pravo niz planinu,
A sa njime ostala družina.
Sam ostade Novo pred pećinu,
Gotove mu suze da udare.
Kad ajduci u goru dođoše, 85
Na troje se oni razdvojiše,
Na troje je sve po dvadeset stalo,
Sa prvijema deli Tatomire,
On će prvi da zađede kavgu;
Sa drugijima deli Radivoje, 90
Da dočeka Turke na krajeve;
A na treće Novaković Grujo,
Đe su one mnoge rasputnice,
Da mu niko uteći ne more.
U to silni udariše Turci, 95
Dočeka ih deli Tatomire,
Ubiše se Turci i ajduci;
No ih silom Turci osvojiše,
Što pobiše a što rašćeraše,
Tatomira živa uvatiše, 100
Svezaše mu obadvije ruke,
Pa ga gone strmo niz planinu.
Dočeka ih deli Radivoje
Na krajini u gori zelenoj.
Pobiše Turci i ajduci, 105
No ih Turci silom osvojiše,
Što pobiše a što rašćeraše,
Radivoja živa uvatiše,
Bijele mu savezaše ruke,
Pa ga gone pravo niz planinu. 110
Dočeka ih Novaković Grujo,
Pobiše Turci i ajduci,
Ema Turci silom osvojiše,
Što pobiše a što rašćeraše,
A Grujicu živa uvatiše, 115
Svezaše mu prebijele ruke,
Poćeraše pravo niz planinu.
Glas dopade Starome Novaku:
„Zlo da ti je, gorski harambaša!
Družina ti listom pogiboše, 120
A ti sjediš da te Bog ubije!“
Kad začuo Starina Novače,
Udari se rukom po koljenu:
„Vajsi meni do Boga miloga,
Što me danas nađe iznenada!“ 125
Pa poskoči na noge lagane,
Pa izvede debela dorina
I ponese ubojno oružje,
A pomenu Boga milosnoga
I još zove Bogom posestrimu, 130
Posestrimu vilu nagorkinju,
Pa pojaha debela dorina,
Pa po tragu poćerao Turke.
Kakav bješe, Bože tebi fala!
Na njemu je kožuk međedina, 135
A na glavu kapa od tri vuka,
Podno nje su orlušine krila,
U ruke mu sablja starkovka,
Preko krila teška topuzina,
Još gadare s obadvije strane! 140
Ide Novo kao vjetar gorski.
Tako sahat jedan preturio,
Ni Turaka niti od njih glasa,
Niti koga ima od hajduka.
Kad na drugi sahat nastupio, 145
Tu kaodi mrtve i ranjene,
Pobratime, Turke i hajduke.
Dok na treći sahat dohodio,
Tu sustiže nekol’ko Turaka,
Oni vode deli Tatomira 150
I biju ga bičem paklenijem.
Š njima Novo zaturio kavgu,
Pa se bije na mejdan junački,
Od jednoga po dvojicu gradi,
Sabljom bije, a doratom gazi, 155
A pernijem buzdovanom tuče.
Tu rašćera taj alaj Turaka,
Na drumu mu niko ne ostade,
Do svezana sina Tatomira,
Njemu Novo veze prekinuo 160
I na njega ršum učinio:
„A sad, sine, rđa te ubila!
Da bi koga još zatekli živa.“
Kad su malo ponaprijed bili,
Tu su drugi alaj dostignuli, 165
Oni vode deli Radivoja
I biju ga bičem paklenijem.
Novo viče k'o da jelen riče,
Prolama se gora Romanija:
„Stanite, Turci, nijeste utekli!“ 170
Pa sa njima dženjak zaturio,
Pored njega deli Tatomire.
Od Turaka jade učinješe,
Što pobiše a što rašćeraše,
Na drumu im niko ne ostade, 175
Do vezana deli Radivoja,
Njemu Novo veze prekinuo
I na njega ršum učinio:
„Radivoje, crn ti obraz bio!
Sad naprijed da bi dostignuli 180
I mojega Gruju izbavili,
Bez njega mi živovanja nema.“
Pa naprijed sva tri polećeše,
Dokle treći alaj dostigoše,
Nadno same gore Romanije 185
Na pogledu polja velikoga,
Đe gonjahu Novaković Gruja,
Vezanijeh ruka naopako.
S jedne strane crni Arapine,
S druge strane Pašić Sarajlija, 190
Sve ga biju bičem paklenijim.
Kad to viđe Starina Novače,
On na Turke viku učinio:
„Stante, Turci, nijeste utekli!
Lako vi s đecom perušati, 195
No je muka Nova dočekati.“
Pa u Turke juriš učiniše,
Tu se mnoga krvca prolijevala.
A što ću ti duljit' lakrdiju,
Tu sve Turke vragom učiniše; 200
Još ostao crni Arapine,
S pobratimom Pašić Sarajlijom.
Kad viđaše što uradi Novo,
Pleći daše a bježati staše.
A kad Novo do Grujice dođe, 205
Te Grujici oprostio ruke,
On naprijed proćera dorina,
Pa doziva Pašić – Sarajliju:
„Pričekaj me, Ture, na megdanu!
Sramota je bježat' sa mejdana!“ 210
Kad to začu Pašić Sarajlija,
On povrati svojega vrančina,
Pa ovako Turčin progovara:
„Odi bliže, Starina Novače,
Da junački megdan dijelimo.“ 215
Kad se bliže primaknuo Novo,
Na oštre se sablje udariše,
Kud udari Starina Novače,
Na dvije pa pole presjekao.
No pobježe crni Arapine, 220
Kad se Novo na nevolji nađe,
Te ga s konjem dostignut' ne more,
On ga gađa pernim buzdovanom,
Vrag dogodi Arapa pogodi,
Nakatice među lopatice. 225
Tu doleće Novaković Grujo,
Te posječe crna Arapina
I uze mu konja i oružje.
Otalen se natrag povratiše,
Sijekući uz planinu Turke, 230
Uzimljući konje i oružje
I ranjene od gore ajduke.
Kad su bili u jedan proplanak,
Krvav junak ukraj puta leži,
Na njega su mnoge rane ljute, 235
No ga Novo ništa ne poznaje,
Ono bješe Boroje ajduče,
Pa Novaku tako govorio:
„Jesi li se, Novo, naljutio,
Što nijesmo tebe poslušali? 240
Ja te molim kao starijega,
Ispravime me iz krvi junačke,
Teški su mi jadi dojadili”.
'Oće Novo, a da kako neće,
Pa ga diže iz te krvi mnoge 245
I Novo mu tako govorio:
„Moj Boroje, vazdi vjerni druže!
Bi l' mi moga rane preboljeti,
Da te nosim u moju pećinu
I da zovem vilu posestrimu, 250
Te da bere bilje svakojako,
Kako bi ti rane ozdravile?“
Progovori ranjeni ajduče:
„Ne mogu ti rane preboljeti.
Nikakvo mi bilje ne pomaže, 255
No te molim, gorski arambaša,
Oprosti mi naše drugovanje!“
To izusti, a dušu ispusti
I tu ga je Novo ukopao,
Na lijevo ukraj druma puta, 260
Nasred ravne gore Romanije;
Pa on ode gori i pećini
I dođe mu samo deset druga.
Sjede Novo uz kamen studeni,
Pa ovako govorio sinu: 265
„Vidiš, sine, što si učinio
I družinu svoju izgubio?“
To je bilo kad se učinilo.
Nema kiše bez mrkog oblaka,
Ni junaka bez Starog Novaka.270
