Старина Новак и Јуда од Приморја



Старина Новак и Јуда од Приморја

Чету купи старина Новаче
У горици под јелом зеленом,
Малу чету, стотину Турака’,
Од стотине мање ни једнога,
Од стотине више ни једнога. 5
Кад је старац чету сакупио,
Сиеде старац под јелу зелену,
Па он пије вина руменога;
Ал‘ говори старина Новаче:
„Ој јунаци драга диецо моја! 10
„Лието прође а зима нам дође,
„По земљици трава посахнула,
„Са горице листак салетио;
„Погледајте један по другоме,
„Не видите да смо огољели? 15
„Је ли мајка родила јунака,
„Јуначким га називала гласом,
„Свиленим га опасала пасом?
„Би л‘ ко знао дворе неробљене,
„Неробљене. нит’ ватром паљене?“ 20
Сви јунаци ником поникоше
И у црну земљу погледаше,
Они гледе како трава расте;
Трава расте када киша паде,
Ка’но дојке у младе диевојке. 25
Не пониче турско момче младо,
Већ говори турско момче младо:
„Драги бабо старина Новаче!
„Мене мајка родила јунака,
„Јуначким ме називала гласом, 30
„Свиленим ме опасала пасом,
„Да ја знадем дворе неробљене,
„Неробљене, ни ватром паљене.
„У Приморју, у ’ног Јуде млада,
„Служио сам девет годин' дана’, 35
„Нис’ ми дали ручка ни ужине,
„Од вечере ни спомене нема;
„Он имаде три бијеле куле:
„Једна кула до неба ведрога,
„Друга кула до облака’ дошла, 40
„Трећа кула од тридесет хвати’;
„Која кула до неба ведрога,
„У оној је чоха немиерена;
„Која кула до облака’ дошла,
„У оној је свила и кадифа; 45
„А која је од тридесет хвати’,
„У оној су шкуди и дукати.
„А Јуда је ошо по Прираорју,
„По Приморју закупљиват’ робе;
„А Јудкиња добра и предобра, 50
„Ласно ћемо преварит’ ју младу:
„Пред кућом јој дрво јаворово,
„На дрво ћу с’ горе попињати,
„Закукати ка’но кукавица,
„А превраћат’ ка’но ластавица 55
„У по зиме кад јој није вриеме;
„Оћутит’ ће слушкињица млада,
„Пробудит’ ће Јудкињу госпоју.“
Кад је старац риечи разумио,
Он ухвати јарца деветака, 60
Деветака од девет година’,
Па он стаде жива дерат’ јарца,
Јарца дере а све јарац реве;
А говори старина Новаче:
„Ој јунаци драга диецо моја! 65
„Ко неможе ’ваке муке трпит’,
„Нек не иде у чету јуначку!“
У вечер их стотина омркло,
А у јутро тридест освануло,
Све јунака’, све голих Турака’, 70
Који нема ни отца ни мајке,
Нили брата нит' рођене секе,
А за љубу нигда и незнаде:
Пушка шарка и отац и мајка,
А десница братац и сестрица, 75
Бритка сабља овијерна љуба,
На сабљи му трострука канџија,
Кабаница кућа каменита,
Која стере и обућу даје,
Кому жао погинути није. 80
Па ођоше под Јудине дворе.
Кад су дошли под Јудине дворе,
Ништа неста Туре нежењено,
Па се пење горе на јавора,
А закука ка'но кукавица, 85
А превраћа ка'но ластавица
У сриед зиме кад јој није вриеме;
Ал’ оћути слушкињица млада,
Она буди Јудкињу госпоју;
„Ајд’устани Јудкињо госпојо! 90
„Дошао је Јуда из Приморја,
„Довео је три синџира робља'.“
Кад оћути Јудкиња госпоја,
Она скочи на ноге лагахне,
Босонога и још гологлава, 95
Головрата и још разпасана,
Па отвори на граду капију;
Кад за собом обазриела млада,
Ал’ авлија пуна арамија’,
Од Турака’ никог непознаје, 100
Већ познајо турско момче младо,
Служило је девет годин’ дана’.
Ал’ говори турско момче младо:
„Госпојице, Јудинице млада!
„Донеси нам од кулина’ кључе, 105
„Да носимо 'робу свакојаку.“
Ал’ говори Јудиница млада:
„Давор јесте Турци јаничари!
„Чедо с’ јучер с кључевим играло,
„Пак је чедо кључе погубило.“ 110
Ниш’ нестаде Туре нежењено,
Вцћ узима троструку канџију,
Па удара Јудиницу младу.
Кад је јадна млада угледала
Да ниј’ друкче, да дат’ кључе мора, 115
Она оде у горње чардаке,
Па донесе од кулина’ кљуће
И отвори на кулинам’ врата.
Кад стадоше плијенити Турци,
Из кулина’ благо износити, 120
Тад неоста паре ни крајцаре;
Заодјеше себе и коњице,
Подиелише благо с калпацима;
Чоху носе од јеле до јеле,
Док у гору опет замакоше. 125
Па одоше с Богом пиевајући,
Јудиница оста тугујући.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце уреди

Извор уреди

Виенац уздарја народнога о Андији Качић-Миошићу на столиетни дан преминутја, 1861. у Задру, стр. 10-11.