Стара песма
| Стара песма Писац: Војислав Илић |
То је стара песма коју читам сада,
Мрачна нека туга у песми је тој;
Та ме песма сећа на времена млада,
Прошлост је у њој.
У њојзи је песник о истини певô,
О истини горкој: све је лаж и сан,
Дан љубави рајске, о којој сам сневô,
И слободе дан.
Ах, шта ли сам пута у тихој самоћи
С тајном тугом читô сваки њезин ред;
И замишљен ћутô по читаве ноћи,
Суморан и блед...
Чудна, мрачна песмо! Ко је тебе писô?
И у коме гробљу лежи отац твој?
Страшан је и тужан твој суморни смисô
Кô и живот мој.
Ти си душу моју отровала собом,
Ти си мени наде сахранила све,
Моје мисли ти си помирила с гробом,
Са животом... не.
1. фебруар 1888.
Извори уреди
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 77, 2.књига, Вук Караџић, Београд.
|