Српске школе 1718–1739 2.2
| ←<< | СРПСКЕ ШКОЛЕ 1718–1739 Писац: Радослав Грујић |
>>→ |
(1718–1726 год.)
Школе; школске зграде; учитељи; учитељски помоћници; школски надзорници; ученици; метод и средства наставе у школи; резултати наставе
Школе. — Прва руско-словенска основна школа отворена је у Срем. Карловцима 1. октобра 1726. год. Наиме: чим се је Суворов опоравио од болести, изразио је неколико пута жељу, митрополитову намеснику у Карловцима, протосинђелу Василију Димитријевићу, да би радо у Београд прешао и тамо школу отворио. Василије известио је о тој жељи митрополита Мојсија, који се у то доба у Араду, а затим у Будиму налазио. И митрополит 1. октобра 1726. год. одговори протосинђелу, да би њему истина милије било, да Суворов остане у Карловцима, но кад му је жеља за Београдом, неће му воље кварити и већ је писао намеснику своме у Београду, владици далматинском Стевану Љубибратићу, да се споразуме са Суворовом и све што је потребно набави.
Но међутим 9. октобра и. год. пише и сам Максим митрополиту, како је са женом и целом породицом својом недавно био у Београду и том приликом прегледао стари двор митрополитов, али му се није свидео за живот подесан, те је одлучио, да се настани у маленој кући, у којој је пређе становала мати митрополитова. Он је, вели, наумио био, да се већ крајем септембра тамо пресели и 1. октобра свечано, са молабним у цркви пјенијем, удари темељ и почетак „сербославенскихъ школъ ученїю“, — да би те школе посвећене Покрову Пресв. Богородице увек остале непоколебљиве под заштитом Мајке Божје. Али, када је већ видео да митрополитова дозвола за пресељење у Београд никако не стиже, те да ће морати остати у Карловцима, тада је одлучио да у Карловцима школу отвори. Своју намеру рекао је проти карловачком Живану Црногорцу и протосинђелу Василију „ѩкѡ первоначалствȣющымъ въ Карловцѣ господамъ и вашегѡ преосвященства зѣлѡ вѣрнымъ и доброжелателнымъ министромъ“ и умолио их, да му нађу два-три дечка, с којима би 1. октобра могао отпочети школски рад. Ну они, оставши да размисле о томе, не одговорише му ништа до тога дана. И Суворов се иронично домишља, да они овај предлог његов „ѧкѡ презѣлнїи рачителїе ученїя, за непотребный вмѣнывше.....“
Најпосле, како подсмешљиво вели Максим: „словеснѣйшїй и искȣснѣйшїй отець“ протосинђел одговорио му је, на његово поновно питање, да он то не сме учинити без дозволе митрополитове. „Ѡле чудесе!“ — кличе Суворов, да се без воље претпостављенога не сме ни добро дело учинити.....
За тим Суворов наставља, извештавајући митрополита, како је онда потајно позвао проту у своју кућу и ту га умолио, да отпоји призивање св. Духа ради његове кћери, која ће од тога дана почети учити се. Прота га је тада замолио, да при том молапствију учествује и његов млађи син и Петар, брат црквенога сина, те да се и они почну учити заједно са кћерком Максимовом. Он је — вели — на то драговољно пристао, и сада се учи само протин, јер брат црквенога сина нема Буквара, с Тумачењем Десетословља. — Стога моли митрополита, да благослови његов започети рад и одреди какову згодну собу, у коју ће се ученици скупљати на науку, те да се за ту собу набаве и сви за школу потребни реквизити; а за време док се то не учини дозволио је Максим, да ученици долазе у његов стан, — но то неће бити дуго могуће, кад се број ученика повећа.
Тако је ето отпочет рад школски у Карловцима и ударен темељ руско-словенским школама у српском народу! — Митрополит Мојсије одобрио је овај поступак Суворовљев, и у писму своме од 22. октобра и. г., своме намеснику протосинђелу Василију, укорио је овог, што није учинио по вољи Суворовљевој, у погледу молапствија за призивање св. Духа на почетку школског рада; а уједно с похвалом истиче постпупак Суворовљев, што је новоосновану школу ставио под патронство Покрова Пресв. Богородице. Ну митрополит и сада није био још сасвим одлучан, дали да се тај започети школски рад настави у Карловцима, или да се учини по жељи Суворовљевој и за центар просветног рада већ сада изабере Београд. Стога он и вели у истом писму; али и ако бих ја радије имао да Суворов остане у Карловцима „паки не бȣдемо ємȣ за неповѡлно что положити“, јер у Карловцима неће бити могуће задовољити свим захтевима његовим „по достѡинствȣ;“ а „их’ милость (тако митрополит титулише Суворова!)“ у првом реду тражи посебну и подесну собу за ученике — што је врло тешко у Карловцима наћи. Исто тако тешко му је наћи човека да га послужује, коња за слугу, те кола и коње за шетњу — па још поред тога давати му, кадгод устреба, све потребно посуђе за кућу и школу. Зато — вели митрополит — ако би Суворов у Карловцима остао, нека се протосинђел, са представницима грађана карловачких, договори како да му се све што треба учини; а ако види да је ту немогуће све његове захтеве како треба испунити, „немойте что да мȣ сȣпротивно илити неповолно ȣчините,“ него нека се за неко време пресели у Београд, пошто ће се тамо много лакше моћи по вољи му учинити.....
Међутим је и Суворов 12. октобра и. г. писао митрополиту: како је дознао од протосинђела, да је жеља митрополитова да у Карловцима школу настави, а чуо је да и остали народни прваци исто то мисле и желе, па се стога покорава општој жељи и већ је известио владику Стевана Љубибратића, да у Београд за њега ништа не спрема.
Но Суворов не беше искрен човек, па и ако је овако писао митрополиту друкчије је мислио и непрестано настојао, да га у Београд преселе. Митрополит наиме пише из Пеште 8. новембра и. г., протосинђелу своме у Карловце, да му је и опет Суворов писао и пита га — где да се настани? Он му је — вели — одговорио, да му за сада не може наћи трећу собу, где би се ученици скупљали, а не може ни истерати породицу архимандритову из куће коју Суворов мисли, него нека се стрпи са оно другом собом и преко зиме остане у Карловцима, а када се поврати он из Пеште, настојаће да све у бољи ред доведе. У случају да Суворов остане у Карловцима наређује митрополит протосинђелу, да му све по жељи учини, као што је већ и пре писао; писао је — вели — и владици Стевану у Београд, да пошаље Суворову 10 Буквара, ако остане у Карловцима; а ако Суворов пресели се у Београд, тада нека се прота Живко постара где ће наћи стан и храну за свога сина, те нека га одведе тамо да се учи: исто то нека ураде и други господари који имају дораслу децу за науку.., — но о свему томе сазнаће протосинђел опширније од егзарха Максима Ратковића и архиђакона Андреја Атанасијевића.
После неколико дана пише митрополит поново протосинђелу и срдито додаје: „Что намъ паки пишете за господина Максима Суворова; ми єсмо доста за него писали и садь ѡсталямо немȣ на произволенїе; како и где ѡнь изволи, нека се вамести...“
Тако је ето протекла цела 1726. г., без икаквог стварног рада у новој отвореној школи у Карловцима, јер је до јануара 1727. г. накупило се само седморо деце, а и с њима је Суворов врло мало радио, јер је све време незадовољан био и непрестано тежио да се у Београд пресели. — Ово му је најпосле и пошло за руком, те преселивши се у Београд отвори 2. фебруара 1727. г. у митрополитовом дому школу, која је некако таворила до 8. септембра и. г. Тада би школски рад прекинут, а деца пуштена кући, ради бербе по виноградима.
У београдској школи радио је Суворов само 4 месеца, те је онда предао брату своме Петру, а он је половицом јуна и. г. отишао у Беч митрополиту и тамо остао све до 12 октобра и. г.
За све време боравка свога у Београду био је Максим непрестано на ратној нози, скоро са свима представницима народним и дворским калуђерима, те разуме се, да при таковим приликама није могло бити права и озбиљна рада у његовој школи.
У београдску школу скупило се у почетку до 50 ученика, који су већином знали читати, те их је Суворов са својим братом само вежбао у читању и руском изговарању, учећи их уједно десет Божјих Заповеди, с кратким тумачењем. Но ни ти ученици нису сви до краја остали; већина их је напустила школу Суворовљеву и разбегла се својим старим српско-словенским учитељима. Суворов је пред руским св. Синодом за ово правдао се тиме, што су тобоже стари српски учитељи, потпомогнути једним делом свештенства, подбуњивали родитеље дечје против њега говорећи: „Зашто да ваша деца уче код Москова десет Заповеди Божјих, што се у цркви не чита, кад и наше владике тога не знају; а ми ћемо их научити ономе, што се сваки дан у цркви чита, тј. слава тебје Боже наш, с трисветим и т. д.“ А међутим је баш он лично највише крив био, што су ученици напуштали његову школу и враћали се својим старим „мештерима“ и „даскалима“...
О немару и нехату Суворовљеву, за школу, сигурно је митрополит Мојсије добро информиран био, од својих доглавника из Београда, па је зато, — када је Суворов у Беч дошао и ту измамио од њега знатну суму новаца, — писмено опоменуо га на дужност његову у једном акту, којим му опрашта све дотадашње дугове и обавезује се у будуће давати 200 фор. годишње припомоћи, док плата и повишица из Русије не стигне. На крају тога акта, који је датиран у Бечу 1. октобра 1727. г. митрополит позива Суворова, да са тим задовољан буде, и да въ наȣченіи ȣчениковъ славенскомȣ и латинскомȣ язикȣ тщанїи ȣсрднѡ прилагаете и ѡ њих, либѡ какова чина пола и вазраста ȣченици били би, попеченїе да имате носити“...
Ту у Бечу, мора да је још и споразум учињен, да се Максим поново пресели у Карловце и тамо што боље уреди школу, пошто је и онако, у скоро, имао се у Београду разорити двор митрополитов — ради фортификације.
Максим је, на повратку своме из Беча, 13. октобра 1727 г. стигао у Пешту и одатле 14. октобра известио митрополита, да је походио зета и сестру његову и поручено испоручио. А 28. окт. пише му друго писмо из Београда, да је 25 и. м. сретно стигао и све домаће здраве нашао, осим жене, која му је 24 и. м. родила већ другу ћерку — Људмилу. Пошто му је жена слаба и не може из постеље мора је сам дворити, јер нема добре послуге, па стога моли митрополита да му не замери, што не може одмах, по жељи његовој преселити се у Карловце и тамо школу отпочети; али чим му жена оздрави одмах ће све домаће и школске ствари дати превести у Карловце, те ће се што боље буде могао постарати, да се што пре отпочне редован и правилан школски рад.
Међутим је митрополит Мојсије 18. октобра и. г. у Бечу саставио нарочити проглас на епископе и прваке народне, у коме им саопштава како мисли да уреди ниже и више: словенске, латинске и грчке школе у Београду, — а за сада им је само темељ ударио у Карловцима. у том прогласу позвао је он уједно све епископе, манастире, општине и родитеље, да одаберу најспособнију децу и што пре пошаљу их у Карловце. — И већ новембра месеца и. г. скупио се у Карловцима велики број одрасле деце, са свију страна простране Београдско-Карловачке Митрополије, очекујући Суворова да дође из Београда и отпочне школу; а Суворов је стигао у Карловце почетком децембра и 11–ог дана тога месеца 1727 г. поново је отворио руско-словенску основну школу, која сад више није престајала, него је продужила и развијала свој живот и после коначног одласка Суворовљева из Карловаца у Беч и натраг у Русију.
Тако ето поче у Карловцима систематски рад у школи, која — и поред многих слабих страна првог редовног учитеља, — ипак даде за неколико година Српском Народу приличан број доста спремних, за оно доба, учитељских снага. Ти нови учитељи отворише одмах нове школе руско-словенског правца, прво по свим већим местима у нашем народу, а за тим зађоше и у мања места и манастире, те и оданде постепено истиснуше старе вековне српско-словенске школе.
— Још у овом периоду, за бављења Суворовљева у карловачкој школи, знамо, да је брат Максимов — Петар Теренћевич — основао руско-словенску основну школу у Араду, око 1729 године; а ученик Суворовљев, јеромонах Василије, основа нешто касније, око 1733 г., такову школу у Ваљеву, — у резиденцији ваљевског епископа Доситеја Николића. У исто доба биће, да су други ученици Суворовљеви основали сличне школе по Београду, Пожаревцу, Мајданпеку и др. местима, јер из егзархијских извештаја од 1733—1736 године разабиремо, да су у тим местима у то доба, а неко време и пре тога, постајале већ руско-словенске школе, упоредо са српско-словенским, или саме на место ових.
Школске зграде. — И зграде у којима су смештене биле прве редовне руско-словенске школе нису биле ништа боље од оних зграда, у којима беху српско-словенске школе. Тако имамо неколико података, који нам донекле износе слику зграде главне Суворовљеве руске школе у Карловцима.
Кад се је Суворов крајем 1727. год. повратио у Карловце, да ту оснује редовну руску школу, поред његовог пређашњег стана, у који се и сада смести, дограђене беху две собе као школске просторије. И у те две собице беше смештено до 124 — већином одраслих ђака, а није било довољно клупа, да сви ученици при обучавању могу седети, те су многи за цело време обучавања престојали или по земљи седели. Тек под јесен 1728. год. Суворов се договори са својим ученицима, који скупише између себе извесну суму новаца, па од две собице начинише једну пространију, и дадоше начинити потребан број клупа и посебну катедру за учитеља, — те тако доби та просторија бар школски изглед. Рачун о издатку овом на поправак школе поднео је Суворов митрополиту 29. новембра и. год., и већ 4. децембра потврђује својом руком, да му је сав тај издатак, који је износио 80 фор. и 14½ нов., тачно подмирен. — По томе дакле нису истинити ни у овој ствари наводи Суворовљеви, у његовом извештају руском Св. Синоду, да му је митрополит тек много касније овај трошак подмирио.
О школским празницима 1728 год. купио је митрополит још једну кућу за Суворовљеву школу. Из писма митрополитова протосинђелу Василију, од 30. августа 1728 год., сазнајемо, да то беше кућа некога Јована, унука једног покојног архимандрита. Власник те куће — по жељи митрополитовој — пристао је да прода ту кућу и примио је за њу 150 фор., као што су варошки господари проценили. Митрополит је одредио, да се у тој кући држи „Мала школа“, у којој је већ од 1. октобра и. г. брат Максимов — Петар Суворов — почео учити децу читати и писати, према нарочитој погодби са митрополитом; а у првој згради остали су старији ученици, које је Максим обучавао већ у граматици.
Ова друга школска зграда морала је врло јадно изгледати, када је Максим, дознавши, да ће у тој кући бити „Мала школа“ замолио митрополита 25. септембра 1728 год., да даде кров те куће изменити и покрити даском, јер је врло низак и од трске, па се боји: „да въ долгонощїе мнѣ немогущу чувати, дѣти не запалятъ тростїе“. И митрополит је збиља одмах наредио да се обе школе поправе, те 24. окт. и. г. пише из Темишвара своме протосинђелу Василију и позива га, да га што пре извести шта је до сада учињено са поправљањем школских зграда.
Обе ове школске зграде налазиле су се у непосредној близини једна до друге, и то у воросовачком сокаку, нешто више од данашње карловачке гимназије, те им је двориште допирало до потока. Стога је Суворов, у поднеску свом од 25. септембра 1728. године, молио митрополита и ово: „дворъ весь отъ потока да заградится дасками: все бо старое огрожданїе обвалилося, и такожде къ потоку должно начинити не единъ нужникъ. Такожде между дворомъ и оградомъ преградити, да могу что посѣяти“. — Том приликом Суворов је још тражио, да му се даде школски послужитељ, који би школу чувао, дрва цепао, воду носио, школе загревао и остале потребе обављао, те да се за школу набаве дрва и буре за воду са железним обручима, левком и наливалом. А пошто има много школских потреба, за које није могуће сваки час досађивати митрополиту, нити његовим заменицима, то Суворов најпосле предлаже: да се установи школска благајна, под управом школског економа.
Митрополит је свом душом склон био напретку школском, па поводом овим, и ако је окупиран био премногим народним пословима, пише из Темишвара 15. октобра и. г. своме протосинђелу у Карловце, да се одмах постара за дрва и даде одвести 10 хвати Суворову, а 5 код новопоправљене школе десетословаца. Уз то му још налаже, да изврши већ пређе издану наредбу и најми човека, који ће обе школе („Єднȣ и дрȣгȣ странȣ“) послуживати, пећи ложити, просторије школске чистити и чувати, те и све остале потребне послове обављати. А што се тиче дрва нека се мало постарају и ученици, те који су имућнији и могу, нека довезу по једна или двоја кола; но у сиромашне нека нипошто не дира. — ма да је то само „мала работа“.
Из ових, а и других, података јасно се види, да се Суворов озбиљно старао о приличном уређењу школских зграда и просторија, као и за све остале материјалне школске потребе. Али је са уређењем врло тешко ишло, поред све живе жеље митрополитове да се школе у сваком погледу што боље уреде; јер баш у то доба водио је митрополит Мојсије, и представници народни с њиме, скоро очајну борбу са силом аустријских власти, које почеше не само крњити, него и уништавати српске народне привилегије. Та борба апсорбовала је тада у себе скоро сву пажњу и све силе митрополитове и народне, те је митрополит једва и доспео — када се који пут из Беча, на кратко време, међу своје повратио — да погледа, прегледа, упути и нареди, како да се уреде односне спољашње и унутрашње потребе школске. — Стога је можда, између осталог оправдана тужба Суворовљева руском Св. Синоду од 21. децембра 1729. г.: „...но отънелѣже въ Карловцѣ есмъ, кромѣ еже учити и школы устрояти, понужденъ я быти дворникъ двора школнаго, и дому–владыка школъ на всякїй день самъ затваряя и отваряоныяоныя;“ — у колико можда и опет није његов темпераменат био узрок, да до послуге није могао доћи.
Но једно заиста стоји, а то је, да је само један део Суворовљевих предлога, о уређењу школа остварен и изведен у овом периоду, — и ако је, као што видесмо, митрополит Мојсије врло радо примио сваки предлог Суворовљев и особито му склон био. Узрок томе беху, с једне стране, оне тешке прилике митрополитове и народне у опште, а с друге опет стране много је томе био крив и протосинђел, и намесник митрополитов, потоњи владика будимски, Василије Димитријевић. Он је био велики противник Суворовљеве школе, а канда и школа у опште, — као што ћемо касније видети, — те многим налозима митрополитовим није ни удовољио, или их је само немарно и површно испунио, тек да збаци одговорност с врата.
Учитељи. — До 1731. г., дакле до краја овог периода, беху руско-словенски учитељи, само два брата Суворова — Максим и Петар; а у њиховом школском раду помагаху их нарочити помоћници — најбољи њихови ученици Срби.
Браћа Суворови беху деца малог поседника, дворанина из Козлова, који је у Козлову имао своју кућу и земљиште са неколико кметова. — Максим је учио словенско-латинску школу у Москви и дошао до разреда поетике 1716 год. Тада би, — као преписивач Ивана Воејкова, студента филозофије, који је имао задатак да преведе неке речнике с немачкога, — послат у Праг, с префектом Московске Словено-Латинске Академије Теофилом Кроликом. У том својству остао је Максим, код Воејкова у Прагу, све до смрти овога 1720. г., а затим је сам наставио започето превађење и уједно „слушалъ и писалъ курсъ трилѣтней философіи съ колятералными лекціями“.
За време бављења Суворовљева у Прагу умро му је отац у Козлову, а касније кад је већ био у Карловцима умрла му је и мати, имање пропало, а кућа изгорела, те тако он и брат му остадоше без игде ичега.
Максим се је још у Прагу 1718 г. оженио једном Чехињом римокатоликињом, коју је превео на православље тек пред полазак свој међу Србе; а после смрти очеве морао се је старати и за свога млађег брата Петра, који се тада учио у словено-латинским московским школама „съ кормовымъ Єго императорскаго Величеста жалованіемъ“.
О Петру само толико знамо, да је и он дошао с братом у Карловце, те ту и у Београд помагао Максиму у школском раду. Касније, за школску годину 1728/9., најмио га је митрополит Мојсије за самосталног учитеља „десятословщиковъ и азбучниковъ — въ особливой храминѣ“. За тим је две године провео као учитељ новоосноване руско-словенске школе у Араду, код потоњег знаменитог митрополита Вићентија Јовановића, а 1732. год. повратио се у Русију.
— Новембра 1720 год. би Максим Суворов из Прага послат у Беч, изванредном руском посланику при царском двору, генерал-мајору Павлу Јагужинском, да доведе у ред његове посланичке рачуне; а јуна 1721. године поврати се у Петроград. — Ту је, пре свега, упућен, да преведене свеске неког немачког „Лексикона“, од покојнога Воејкова, преда Св. Синоду, а за тим да тамо потражи место себи. Свети Синод му 23. августа и. г. даде место у својој штампарији, у својству најглавнијег информатора и преводиоца, са платом од 300 рубаља на годину. Шта је ту Суворов преводио није нам познато, али нема сумње, да су њега сматрали за једног од најбољих преводилаца, јер га је Синод особито ценио. — Наиме: кад је Суворов 1722 г. силно оболео од главобоље и астме, а није имао чиме да се лечи, замолио је Св. Синод, да му дозволи користити се „државним медикаментима из Анатомије“. И Св. Синод не само да му је „за прилежные его труды“ дозволио лечити се у болници, на трошак државни, него је још нарочито наредио врсном лечнику Бидлу, да „во уврачеванїи его прилежить ему, яко потребному святѣйшаго Синода служителю, со усердїемъ.“
Нема сумње да је Максим врло добро знао немачки, те је зато, на молбу Канцеларије тајних државних послова, почетком децембра 1723 г. и послат био тамо „ради прегледа“ неких писама на немачком језику. Шиљући Максима Дворској Тајној Канцеларији моли је Св. Синод да Суворова одмах на своје место пошаље, чим тамо сврши нужне послове. — У опште, Суворов је вредио заиста као врло добра снага у преводничкој канцеларији, те је стога, — када је та канцеларија предана под непосредни надзор синодалном саветнику, архимандриту чудовског манастира, Теофилу Клорику, — само Суворов и још један преводилац, Константин Розенблут, који је учио школе у Паризу, имао по 300 рубаља плате на годину; док су остали, и ако су свршили школе на Западу, имали годишње само 50 рубаља и „15 яфтей хлѣба“, — што је чинило свега тек око 157 рубаља.
У опште, из свих података, који су нам на расположењу, излази јасно, да је Максим Суворов био спреман човек, а особито то, да је Св. Синоду, као преводилац, био од велике користи; а уз то, он је донекле већ био упознат са стањем и приликама живота аустријских Словена, — јер је провео неколико година у Прагу и Бечу, — те би заиста био врло згодна личност за реформатора српских школа, само да му је темпераменат био подеснији.
— Споменули смо већ, како је Суворов показао особиту вољу, да пође међу Србе и својски се лати поверена му посла; знамо за његове преговоре са Св. Синодом, да откупи од њега стране књиге и даде му школске књиге и ливена слова руске азбуке; па знамо и то, да му Св. Синод није удовољио тој жељи, те се морао сам довијати како ће прикупити што више потребних му средстава за оснивање и развијање редовних школа у Српском Народу.... Али, кад је дошао у Српски Народ, није се ни из далека у новим приликама знао наћи, него је необично брзо изгубио свако одушевљење за школски рад — да нам изгледа, као да никад и није имао правог одушевљења, него да су га само себични интереси — нада на угледан положај и обогаћење — довели за реформатора српских школа.
За цело време свога бављења међу Србима Суворов се је непрестано тужио руском Св. Синоду, да је у великој материјалној оскудици, и ако му је митрополит Мојсије дао стан, са две и три собе, те све животне намирнице, да се ни за шта није морао бринути; а уз то му још и у новцу сваке године по 200—400 форинти давао, — што је за оно доба значило много. Но Суворову све то није било доста, — његове су жеље много веће биле, те је доскора насртљивошћу својом скоро свима народним првацима, а нарочито митрополитовим дворским калуђерима, досадио тако, да већ не хтедоше ни митрополитове налоге испуњавати, кад се тицало Суворова. — Неколико одломака из писама Максимових и митрополитових, најбоље ће нам илустровати цело ово стање и најверније окарактерисати Суворова и његов рад.
— Већ нам је познато, да је Максим чим је дошао у Карловце разболео се. Лечник му је долазио из Петроварадина, а лекови су ношени из београдске и петроварадинске апотеке. Од 18—28. августа 1726 г. однесено је из прве лекова за 22 ф. 40 нов., а из друге 23 ф. и 38 н., и све је то платио митрополит без једне речи, као и лечника и поштанска кола, на којима се лечник довозио. А кад је касније Суворов позвао митрополита, да исплати и друге његове дугове, начињене за време болести и касније, овако му довикује: „аще возжелалъ єси имѣти сына, нȣжднѡ єсть да и прошенїя єгѡ не презираеши,“ па додаје: „знаменателно бȣди! Всякое начало єсть трȣдно, Благїй же конецъ єсть всякомȣ дѣлȣ вѣнецъ.“
12. октобра и. г писао је Максим митрополиту да ће по жељи његовој и народних првака остати у Карловцима, али зато моли, да му сви заједнички његове жеље испуне, кад он један ето жеље свију њих уважава! А његове жеље — вели — нису велике, нити захтевају велике издатке; он ће задовољан бити само да не буде лишен свагдање хране и осталих животних потреба (!). Особито се боји поста, кога су се наши преци онда боље него Руси држали, јер вели: „дȣха пророковъ Илїи и Моїсеа не имамъ, да чрезъ весь постъ неядшъ пребȣдȣ“; посна јела, осим рибе, не може да подноси, јер боба и пасуља од рођења свога никада јео није, а уз то је још и слаб, те би му организам за то време лако могао сасвим оронути и пропасти. Али није само та једина невоља, — и многе друге потребне ствари не може да набави, па ни оне које би иначе могао добити у Петроварадину или ком другом околном месту, јер нема коња и слуге, који би тамо одјахао и што му треба набавио. А ако он сам буде морао сву домаћу и школску потребу набављати, тада — вели — школска настава трпеће много уштрба и неће бити права успеха, јер немогуће је „двѣма Господинама работати и равно ихъ любити“. Зато жели, да сасвим скине са себе сву бригу домаћу и сав се преда учитељској служби. За тим још наставља, да онај, који га је измолио од рускога двора (Владислав Малаеско, секретар митрополитов), добро зна, како је он у Русији пуну кућу имао и све тамо оставио, па стога моли митрополита, да нареди својим дворанима, да му у свако доба, кад-год шта устреба, за себе или дом свој (па и покућство, посуђе и др.) одмах даду. Уједно нека се нађе и одреди један човек, који ће свако јутро његовој кући долазити, све потребно набављати, дрва цепати, воду доносити и остале сличне послове обављати. И најпосле још нарочито моли, да му се даду кочије и коњи, да може кад хоће са својом породицом извести се и провести.
И ако су ово били врло велики захтеви, — особито када се узме у обзир оскудно стање наших предака у оно доба — ипак је митрополит не само био склон томе, него је и озбиљно настојао, да се све по жељи Суворовљевој учини, јер му је напредак просвете у његову народу на срцу лежао. Стога је он одмах 22. окт. и. г. писао протосинђелу и намеснику своме у Карловцима, Василију Димитријевићу, да се са представницима народним договори како ће Максиму све „по дѡстоинству“ учинити, а нипошто „да мȣ что сȣпротивно илити неповѡлно ȣчините“.
— Митрополит је дакле био човек широких погледа, разумео је положај Суворовљев, као странца, па му је стога прогледао много што-шта кроз прсте, и није допуштао да му се ни најмање шта нажао учини. Али нису и сви његови доглавници тако обазриви били, — њих су бунила претерана потраживања Суворовљева, а његова прека нарав и заједљивост учинише, да је наскоро међу њим и скоро свима угледнијим народним људима дошло до оштрих сукоба...
— Већ до 1. марта 1727 г. извукао је Максим од митрополита Мојсија доста новаца, а тога дана иште наједанпут још 250 фор., с напоменом: „что бы ѩ не былъ всегдашнимъ прошакомъ;“ па додаје, да се митрополит не треба за тај новац да брине, јер ће му он све у своје време повратити. Но најгоре је и уједно најкарактеристичније је, што Суворов, на крају тога писма, за случај да му митрополит по жељи не учини, овако прети: „тогда могȣ инымъ пȣтемъ ходити. Аще ли вы мене ѿ устъ лвовъ и ѿ рогъ единорожъ избавити ѿречетеся, врачевство готово.“
Ради ових новаца постојала је целог месеца марта, тако рећи, непрекидна преписка између Суворова и митрополита. — Из те преписке јасно се види, да је Суворов, већ првих дана свога боравка у Београду, дошао са неким представницима народа у жесток конфликат и силно огорчен био на све, те изгледа као да је намеравао и сасвим напустити једва отворену школу и повратити се у Русију.
3. марта 1727 г. пише он из Београда митрополиту у Беч и вели, да је ради своје олакшице, — јер нема где да смести књиге, — више од 40 малих Букварова поделио ученицима бесплатно, те моли митрополита да те и друге књиге прекупи од њега, по цени њиховој, јер иначе мораће их ма коме продати, само да извуче ма један део онога новца, што је за њих дао, — и тиме бар колико-толико подмири потребе своје; а када прода књиге и прими плату из Русије, не ће толико с прошњом досађивати. Још вели: знаю бо что Вашемȣ Преосвященствȣ тяжкԝ, но и мнѣ оболщенному, и ѿ всегѡ обнаженному и страному не легкѡ. Иже иногда аще точію и тысящицȣ рȣблей имѣхъ лежащихъ, нынѣ же просити милостыни нȣжда настала. И во истинȣ, вся ми лѣть сȣть, но не вся на ползȣ: намѣренїе бо мое инымъ ѿкрыся. Разумному доволно“; а за тим моли, да се митрополит не срди на ова његова писма, и ако му је шта сумњиво, нека не мисли о томе много, јер када се састану у Бечу усмено ће му све растумачити, — но нека сад веч зна да му није намера вређати га и жалостити, али је силом принуђен на то.
У истом писму одговорио је Максим митрополиту и на његово писмо од 25. фебруара и. г., у коме је митрополит, поред осталог, захтевао, да Максим кад пође у Беч остави бар брата Петра да настави започети школски рад. Суворов вели, да ће Петра оставити, али нека митрополит нареди, да му из двора дају све што му буде потребно, јер он је већ доста свога новца потрошио, на храну и одело за Петра, док су обојица били у Карловцима. Ово вели нарочито моли стога, јер „вѣмъ, аще мнѣ не инъ, что же брату?“
На оба ова писма (од 1. и 3. марта) одговорио му је митрополит 11. марта. Писмо митрополитово није се у архиву сачувало, али о садржају његову донекле сазнајемо из писма Максимова од 18. марта. Суворов вели, да га је одговор митрополитов обрадовао и чисто му је лакше у болести његовој. Учиниће све што може, да од његових књига ни једна не пропадне (осим што мишеви и мољци буду искварили, јер нема згодног места да их склони). Брата Петра поставиће на место своје, кад пође у Беч, а претходно спремиће га за школски рад колико-год боље буде могао, јер „ѿ опечалѣнїя бо моегѡ сотворихъ ся немощенъ и тѣломъ и дȣхомъ.“ Захваљује митрополиту, што је наредио да му београдски намесник, владика Стеван Љубибратић, има исплатити замољених 250 фор., — али он сумња да ће тај новац добити, јер зна расположење владичино према њему, који нипошто неће хтети омогућити му, да се с митрополитом види. Но он вели, да ће у Беч доћи, ма и без тога, а повешће собом жену и ћерку до Будима, да не би без њега у Београду од туге пресвиснуле. — Даље још извињава се Суворов, што је својим писмом од 15. марта морао онако да ражалостити митрополита, но — вели — „ѩже писахъ, писахъ и нелгахъ. Вся бо сїя изобразити подвигнȣ мя нетерпимая сердца моегѡ горесть. Инако бо щаждȣ здравїе твоє якѡ моє, такѡ ми Бога! И сегѡ ради многшая оставивъ хощȣ понести ѩзвы моя на тѣлѣ моемъ и дȣсѣ, тебе ради точїю (и народной ползы“).) Моли за тим препоруку, за жену и кћер своју, на зета митрополитова у Будиму, и жели да митрополит још једном наложи намеснику своме, владици Стевану, да му изда одређену суму новца, јер на своје потраживање још није од њега добио одговора. А најпосле додаје, на завршетку овога писма: „...Храни сїя и иная словеса до времене... Азъ же до селѣ не вѣрихъ, ѩко єсть чистецъ или пȣргаторїй: но нынѣ искуствомъ вѣмъ, гдѣ онъ єсть. Ни єдинъ бо день безъ комедїи...“
Митрополит је Суворова због оваковог писања оштро укорио, у писму своме из Беча од 22. марта 1727 г. А Суворов му на то одговара 29. марта, са свим покајнички, и моли га, да му опрости те вели: „...Къ семȣ паки во уничтоженїе моихъ писемъ, найпаче ѿ 15. марта, послѣдȣя вашемȣ ко мнѣ ѿ 22. сегѡ писаномȣ, прилагаю послѣдȣющее“. Радује се повратку митрополитову и што ће онда по жељи намирен бити. Вели, да се је измирио са свима, које му је митрополит навео, чувши у цркви песму: „Воскресенїя день, и просвѣтимся торжествомъ, и дрȣгъ дрȣга обымемъ,“ те расудивши, да су сви људи по природи греху склони. И своје погрешке правда грешношћу природе човекове и околношћу, што је не познавајући људе, међу којима живи сваком духу веровао, те „может’ быти и погрѣшихъ... .. Сего ради со всѣми утверждаю амнистїю, ни коей за то контентацїя нехотя, и будȣ мене предати, аще не кляшторȣ, то обычаю молчаливомȣ картȣзїанскому“..
— Велика је штета што се није концепат горњег митрополитовог писма сачувао, јер су у њему сигурно изобличене биле важније мане и сплетке Суворовљеве, које би више светлости бациле на његов карактер и приказале га као човека у правој слици, јер његово правдање у овом писму јавно показује, да је писмом митрополитовим погођен и да је митрополит од својих потчињених, а можда и од др. народних првака, верне информације о Максиму добио.
Митрополит га је сигурно одговарао и од путовања у Беч, јер за то нема никакова разлога, а много би се штете нанело школи. Но он на то пркосно одговара, да му је, што се тиче питања: „Къ разоренїю и неразореннїю школъ“, дошао на памет 38-и стих у V-тој глави дела апостолских: И нынѣ глаголю вамъ ѿстȣпите ѿ человѣкъ сихъ, и ѡставите ихъ ѩкѡ аще бȣдетъ ѿ человѣкъ совѣтъ сей или дѣло сїе, разорится“. А узевши у обзир савет митрополитов „ѡ подвигѣ“ вели: „...ревность мою умыслихъ оставити спати, дондеже возбȣдится“. Свој пут у Беч правда неким својим важним пословима, а није му до комедије, као што то неки мисле; нарочито пак нужно би било да иде у Беч и ради народних и личних митрополитових послова, да код руског царског посланика поради, да се добије обећана из Русије плата за грчког учитеља, па помоћ за градњу катедралне цркве у Београду и т. д.; а требао би да — вели — већ и ради своје болести да иде, да тамо потражи искусне лекаре. — Но ипак он се покорава жељи митрополитовој, а он нека одреди како га свети дух научио буде. Напослетку још обећава, да ће све заповеди митрополитове извршити, у колико му здравље дозволи, а за сад моли да га причека: „И вся ти воздамъ по силѣ моей, дондеже уздравлюся и извергȣ плодъ здѣ во мнѣ зародившїйся — потом бȣдȣщая научатъ насъ.“
Из свега овога мени изгледа, да је неискрени Максим већ тада озбиљно намеравао сасвим напустити школски рад међу Србима, кога управо још не беше честито ни отпочео, па се превијао на све могуће начине да измами за пут потребних му 250 фор., под изговором да су му потребни ради исплате дуга и подмирења разних домаћих потреба.
И ако је Суворов, у поменутом писму, обећао митрополиту, да ће се са свима својим противницима у Београду што пре измирити, односно да се је већ измирио, није то учинио, него је и даље у завади живео, те га митрополит 19. априла и. г. мора поново да саветује и на упућује; а Суворов му на 29. априла, у врло кратком писму, одговара и обећава: „со всякимъ тщанїемъ, аще возмогȣ, попекȣся совѣтȣ вашемȣ послȣжити“ и тужи се, да му владика Стеван Љубибратић и опет није хтео издати одређену суму новаца, него је, као што рече, на 3—4 дана отишао у Карловце, па је обећао кад се врати, да ће му новац дати, — но он у то сумња...
Мора бити, да је владика Стеван добро провидео намере Суворовљеве, кад му није хтео исплатити оних 250 фор. наједанпут, те Суворов примивши само нешто новаца није могао сву породицу своју кренути на пут, него почетком јуна 1727 г. даде се сам на пут у Беч, где се је митрополит још налазио ради народних послова. — Ту је скоро четири месеца облетао око митрополита, те му сигурно и претио коначним напуштањем школског рада, док га најпосле није склонио, да му опрости знатну суму новаца, коју је до тада од њега тобоже у зајам узео, и док му није обећао, да ће му од сада годишње редовно унапред давати по 200 форината припомоћи, док тобоже плата и повишица не стигне из Русије. И митрополит Мојсије, у силној родољубивој тежњи за просветом народа свога, пристао је на све то, те актом својим од 1. октобра 1727 г. опрашта Максиму сав дотадашњи дуг, поклањајући му сав новац, који је до сада у зајам добио од владике Стевана Љубибратића, епископа темишварског Николе Димитријевића и ђакона Петра Ненадовића, али ту митрополит уједно позива Максима, да са тим задовољан буде и од сада се озбиљније лати школскога рада...
Митрополит Мојсије испуњавао је своје обећање свагда тачно, све до своје смрти, — шта више, чинио је Максиму много и преко тога обећања.
Из сачуваних признаница знамо, да је Суворов 14. јула 1727 г. добио у Бечу од Митрополита 50 фор., а већ 18. августа и. г. исто толико од митрополитова ђакона Петра Ненадовића. Из једног писма митрополитова, из Београда од 21. августа 1728 г. протосинђелу и намеснику карловачком Василију Димитријевићу, знамо поуздано, да је Суворов тога месеца примио и другу половину обећане му припомоћи од 200 фор. — За Суворова је свакако врло карактеристична напомена митрополитова протосинђелу, у томе писму, да Максиму не издаје новац без признаница; — мора да је добри митрополит стекао искуством врло лоше појмове о карактеру Суворовљеву!
По гласу других признаница Суворов, је већ 9. марта 1729. год. примио свих 200 фор., обећаних му на име припомоћи за ту годину; али му то није било доста, те је већ о Преображењу узео у зајам од архиђакона Андреја 100 фор., а мало кашње 29. августа и. г, позајмио је и од митрополита 100 фор. Тако ето за пола године 1729-те потроши Максим, само што знамо, — 400 фор., а то је за оно доба значило много, кад се сетимо да ни највиши чиновници наши онога доба нису имали више од 200—300 фор. годишње плате: а Максим је уз то добивао из двора митрополитова скоро све животне намирнице.
За ово потоње врло су карактеристична два писма митрополитова — своме намеснику протосинђелу Василију у Карловце. Прво је из Беча од 2. децембра 1727. г. У овом се између осталог вели: „...хоћемо наредити докле слишимо ...за дошаство господина Сȣворова. А что се боите, да како є ѡн (Суворов) вам споминѧл, да ћете мȣ ȣ кȣхиню потребна давати и скрбь носити, зато се нища не сȣмнайте: ничто више него ѡнолико како смѡ вам на прошлой пощи писали и послали на ѡно гледайте. Толико дрва и ѡно винца що смо рекли да мȣ се намѣсти ȣ време, ако нїе намещено и прочее що є по шпецификацїи заповѣдано, а ȣ дрȣгом нища ...а има свою госпођȣ нека мȣ ѡна биртшофтȣе. .“ Друго је писмо из Темишвара, од 24. октобра 1728. г. У њему митрополит између осталог, налаже протосинђелу, да ако где-год намери купуса, или сазна да га где има, нека одмах купи колико је потребно, за домаћу потребу, те нека и Суворову једну стотину, а и више, главица одели и пошаље, да их „потопи“ за себе, „да вам тȣ више не досађȣе готова кȣпȣса искати сваки данъ“; а исто тако нека му одвоји и пошаље и две вреће брашна... И најпосле ако су наручене кочије за Максима из Темишвара већ стигла нека их преда њему.
Дакле, скоро сваку жељу Суворовљеву трудио се је митрополит Мојсије да испуни, не би ли га само тиме што више обавезао, да се с правом љубављу и одушевљењем преда школском раду, а с тим и просвети Српског Народа.
Но све то није помогло — Суворов је увек без икакова одушевљења радио; он је у школи радио само толико колико је баш морао, а остало време проводио је у зађевицама и сплеткама, те је зато и у приватном животу долазио у разне сукобе. Тако знамо, да га је у ово доба секретар митрополитов Гаврило Јурајац преко неког свога кума опоменуо, да га се окане, јер ће иначе зло бити. Он рече: Госп. Сȣворова поздравите и реците, да нисам се надалъ, да женска неслога хоће стариа бити ѿ братске любови; а найпосле и како дођем избитићемо се, почто ме ономадне тако разютилъ...“ Радо се је мешао и у народне послове и држао страну најгорим људима, као што беше неки калуђер Василије Ђурић. Сачувала су се два писма Максимова, у којима се он с необичним жаром заузима за тог неваљалог јеромонаха, који је силне неприлике починио цркви и митрополиту. Он, без навађања икакових разлога, просто захтева, да митрополит одмах изда наредбу, да се тај калуђер из тамнице пусти, а он ће тај чин сматрати као признање митрополитово његових заслуга у школи; -- што наравно, ни добри митрополит Мојсије, није могао учинити.
Познато нам је већ, да је Суворову из руске државне благајне одређена била годишња плата, у износу од 300 рубаља, дакле, као што је имао и као преводилац код Св. Синода. Кад је пошао добио је, поред путног трошка, и плату за 1725 и 1726 год., но он вели, да је све то потрошио на путу, плаћајући силну царину и мито на руске књиге, које је понео собом у Србију. Стога када је 14. маја 1726. г. стигао у Беч, одмах је известио о томе Св. Синод и умолио га, да настоји да му се за времена пошаље плата за 1727. г. И он ју је збиља овога пута на време добио, но за платом од 1728., 29. и 30 год., чекао је све до половине 1731. г. Али, као што видесмо, није он то много осећао, нити је трпео какову оскудицу због тога, јер га је митрополит Мојсије обилно свачим помагао, поред тога што му је редовно 200 фор. годишње припомоћи давао, — као што чак и сам Максим признаје у писмима својим руском Св. Синоду. Ну Суворов је ипак приказивао своје материјално стање руском Св. Синоду у ужасној слици, бојећи се ваљда, да му Русија не би можда ускратила плату, ако сазна да је њему добро и без њене припомоћи, — као што му је заиста и било, под очинским старањем о њему митрополита Мојсија Петровића...
Карактеристично је, да се ни у једном писму — управљеном митрополиту Мојсију — Максим нигда потужио није на оскудицу, глад и голотињу, као што је то чинио у разним писмима својим Св. Синоду, а скоро у сваком жали се он на тежак положај свој и моли, да му бар обећану годишњу плату пошаљу. Међу овима особито је карактеристично оно од 8. августа 1731. г., у коме пише како је присиљен био продати своје књиге, само да може живети, те да је тога ради морао по нешто и од ученика купити — у име награде. Признаје да му је митрополит Мојсије редовно давао 200 фор. годишње, али — вели — силно га је тиштао дуг, кога је учинио одмах прве године, када су он и сви његови боловали, а ћерка му умрла; док ми међу тим позитивно знамо, као што смо напред и показали, да му је сав тај дуг митрополит Мојсије исплатио, па шта више касније опростио му и многе друге дугове, што их је починио, узајмљујући новац од придворних калуђера митрополитових. Нарочито је чудно, што пише у том истом писму: „Весь самъ, со всею фамилїею почти голъ (продати уже ничего), всю бо привезенную одежду износилъ; вящшȣю нюжду терпѣть впредъ подвергаюся всегда со всѣми моими здѣ пребывая, яко во арестѣ затворенъ и безпрестанно боленъ, во аптекѣ задолжился....“ а на другом опет месту, да је у Карловцима живот врло скуп, те да „свако жито и дрво, па шта више и обични бели купус довозе Дунавом са стране“.
Ради обећане му плате из Русије, обраћао се Суворов с молбом не само Св. Синоду, него и цару Петру II, а после смрти овога и Ани Јовановој. Али све те молбе прођоше без одговора, те тек једва, око половине 1731. г., доби одређену плату за последње три године. Митрополит Мојсије искрено се заузимао за Суворова, те је и сам писао у Русију и молио да Суворову пошаљу плату и подигну му је бар на 400 рубаља годишње: но и на те молбе не стиже никада одговор.
Када је митрополит Мојсије 27. јула 1730. год. заклопио очи за навек, изгубио је Максим и оно мало воље за школски рад, а уз то се и његови непријатељи, за упражњене архиепископске столице, јаче осилише и почеше му правити разноврсне сметње: он брзо занемари школу, коју сад управо водише сами његови бивши ученици, као учитељски помоћници, те обе школе његове скоро опустише, јер без икакове дисциплине и надзора остављени ученици разбегоше се својим кућама, или својим старим бившим учитељима.... А мало за тим уплете се Максим у интриге против новог митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића, те већ августа 1731. г. напусти српску школу и оде у Беч, да тражи повратак у Русију.
Кад је Суворов у Карловце дошао, умолио је митрополит Мојсије руског посланика на бечком двору Ланчинског, да наложи Суворову, да не казује ником и нигде како је руски цар послао, да буде учитељ Српском Народу и да га руска влада плаћа. Наиме, митрополит се бојао, да му се његово обраћање Русији за помоћ не упише код аустријских власти у грех, — што би могло довести до неугодних последица, како за њега лично, тако и за цркву и Народ Српски. И за живота Мојсијева Суворов се збиља тако држао, као да је лично од митрополита најмљен за учитеља српској деци. Но Суворову је то тешко било сносити, јер он се силно поносио тиме, што је од руског царског двора послат био међу Србе у просветној мисији: па зато, чим је умро његов добротвор митрополит Мојсије, измоли он дозволу од посланика Ланчинског, који беше римо-католик, да стави извесна питања, у својој ствари, сакупљеним народним првацима у Карловцима за избор новога митрополита.
И он збиља 2. марта 1731. г. поднесе народним представницима своју представку, позивајући их да му одговоре на ова четири питања: 1.) Да ли је 1721. г. обратио се митрополит Мојсије руском цару за помоћ, у учитељима и црквеним стварима, по своме секретару Владиславу Малаеску, са знањем свију знатнијих и угледнијих Срба, те да ли је у име ових и захвалио Св. Синоду 1727. г., што му је по молби учињено? 2.) Да ли је Србима мило, што је руски двор испунио поменуте жеље и молбе покојнога митрополита, и да ли су захвални за све то? 3.) Да ли су задовољни са његовим (Суворовљевим) слабо успелим радом „о устроенїи школъ и въ нихъ о учившихся?“ и 4.) Да ли је он коме шта дужан? — Ово последње питање, вели Суворов, поставио је за то, да би сазнавши (!) за дуг свој могао се постарати да га исплати: „да, поелику посланїй, не остану подъ долгомъ“ (!). ѣѣ
Суворов вели, у извештају своме Св. Синоду, да је ту представку поднео народним представницима не у официјелној седници саборској, него једном приликом, кад су приватно сакупљени били, те би по томе изгледало да је он са доста такта поступио, кад не бисмо знали и тенденцију ове његове представке. — Он је наиме коначно одлучио да сасвим напусти школски рад међу Србима и поврати се у Русију; али он је свестан био, да је од његовог рада Српски Народ врло мало користи имао, те да су народни прваци с њиме незадовољни и нипошто неће моћи од њих добити сведоџбу о томе, да је с успехом у школи радио и да их је задовољио, — а та му је сведоџба требала, као препорука у Русији, па је стога прибегао смицалици, која му је и пошла за руком. — Он је наиме написао и поднео поменуту представку, а усмено је са извесним народним првацима разговарао и попретио им, да ће им се свима грдно осветити, ако му повољно не одговоре на предложену представку, јер он има код себе преписе свију писама покојнога митрополита рускоме цару, те ће их предати аустријским властима и тако приказати као велеиздајнике. Стога су — вели новоизабрани митрополит Вићентије — народни прваци, да скину беду с народа, и издали му сведочанство, да су са њим задовољни и ако је: „вся всȣетѣ было в’ пет лѣта что ѡнь быль междȣ нам...,“ јер је „...потерал толикое врѣмя без полза“; а и он је њима издао уверење да је с њима потпуно задовољан био и да је сасвим намирен, — те је тако поклоњен му и дуг, што га је имао код служитељâ покојнога митрополита, јер је од њих по наредби митроп. Мојсија увек, кад му је требало, а то је код њега често бивало, добивао у зајам, под погодбом, да дуг поврати, кад плату из Русије добије.
На тај начин присиљени представници народни одговорили су му на прво питање, да они ништа нису знали о предузетим корацима покојнога митрополита Мојсија, код руског царског двора и о шиљању тамо секретара Владислава; митрополит им није о томе никада ништа казивао. Што се тиче другога питања изјавише, да су до душе чули, да је из Русије дошао учитељ, али нису знали „каковимъ образомъ и какъ и начто онъ дошелъ; равно какъ намъ неизвѣстно, каквыя дрȣгїя потребы отъ благочестиваго императора народу нашему послаты.“ С тога — веле — „небреженїе отъ нѣкихъ о школѣ и учителѣ было по нѣвдѣнїю нашему“; но сада, пошто им је ствар јасна постала, они сматрају молбу покојнога митрополита опћенародном и изјављују, да им је особито мило, што је царски руски двор испунио молбе митрополитове, па су му стога искрено захвални. На треће и четврто питање, која се тицаху лично Суварова, одговорили су посланици укратко, да његов рад и брига о школама и ученицима није баш тако слаба успеха, као што он вели; признају „небреженїе“ и „несмотрѣнїе нѣкихъ“, а тумаче то тиме, што нико није знао ко је, откуда је и како је дошао учитељ, те најпосле изјављују, да се Суворов за све време добро владао, да им је од користи и нико ништа против њега нема, па би желели да он и даље остане међу њима — у својству учитеља српске деце.
Под одговор овај потписало се десет епископа, са многим свештенством, и седам оберкапетана, са осталим војничким и грађанским представницима. Сви ови, поред потписа својих, ударише и печате своје, те акт има потпуно званичну форму онога доба. — Одговор тај носи датум 12. марта 1731. год.
Но ова ствар није могла остати тајном пред царским комесаром, на тадашњем сабору, грофом Локатели. Он је дознао за питања Суворовљева предана народним посланицима, можда баш иницијативом самога Суворова, па се распитао и у опште о карактеру бављења руског учитеља међу Србима. Стога он, сутрадан после инсталације новоизабраног митрополита Вићентија Јовановића, 21. марта и. г., позва Суворова к себи и подробно га је испитивао о стању школа и њихову издржавању, а на крају му обећа и „благодѣтельствовать“, као поданику „аллуртской потенцїи“. На ручку, код новог митрополита, а за тим и сутрадан полазећи, по казивању Суворовљеву, саветовао је гроф Локатели народним представницима, да се користе услугама Суворовљевим, те је шта више нагласио, да ће нови митрополит најбоље моћи угодити ћесару, ако буде потпомагао развитак школа и настојао да рашири просвету у народу своме. Али је Локатели, по казивању Суворовљеву, том приликом наредио и њему, да напише „о происхожденїи школьнаго поведенїя“ код Срба и њему што пре пошаље; — но он вели: „чинити сего не дерзалъ, яко не тоя команды сущїй“...
За ово потоње, као и друго казивање Суворовљево, да су народни представници, по одласку комесарову, позвали га у своју приватну скупштину и запитали, да ли хоће да остане код њих „при школахъ,“ а он да им је одговорио на то, да они за то треба да умоле царицу — уз услов да ће школу његову боље издржавати и на здравијем и подеснијем месту него што су Карловци, јер под пређашњим условима и у Карловци он више никако живети не може — нисам међу архивским подацима нашао никакове потврде, али је могуће да су га хтели задржати дотле, док не добију из Русије боље учитеље, за које је нови митрополит одмах писао новгородском архиепископу.
Суворов не прича о појединостима шта су му народни представници на то одговорили, те ће бити, да је већ том приликом дошло до неспоразума, а по свој прилици и до неповерења новога митрополита према Максиму, који је сада, гледајући како да се што пре извуче, свакако почео предлагати многе неизведљиве или бар тешко изведљиве захтеве. Он сам каже, да народни представници нису ништа о томе решили, него му је само митрополит Вићентије, полазећи 26. марта 1731. год. у Београд, наредио, да изабере и одреди згодне учитеље за школе у Београду. И Суворов је одредио једног „маїстра“ за азбучнике и десетословце, а другог за граматичаре; дочим је пређашњи учитељ латинског језика, неки ђакон, пошто су му сви ђаци разбегли се, одређен био, јер је по нешто знао грчки, да у Београду учи децу читати и писати грчки.
Око половине маја прошао је митрополит Вићентије Јовановић кроз Карловце, али није школе походио, него је само из Петроварадина наредио, да се поново отпочне предавање латинског језика у карловачким школама, — и тај посао би поверен неком „студенту“, као што вели Суворов. Нема сумње, да је овај „студент“ био један од оне двојице ђакона, о којима је Суворов 30. јула 1728. г., писао Св. Синоду да се уче у латинским школама у Рабу (Ђуру) „слушая ныиѣ пїитику съ риторикою“. — За тим је митрополит отишао у Беч, народним пословима, те је оданде препоручио своме придворном свештенству у Карловцима, да се старају о школама и надгледају их.
Све то, а особито та околност, што се митрополит и сам лично дописивао са учитељима нижих и средњих школа карловачких, над којима је Суворов тобоже управитељ био, а на њега се није нико ни мало обазирао, као да га и нема — утецало је на раздражљиви темпераменат Суворовљев врло непријатно, тим више што му у то доба помреше још двоје деце, те он и не дочекавши да наступе школски празници пресели се прво у Петроварадин, а затим, пошто је примио послату му за последње 3 године плату из Русије, пређе у Беч, тражећи сам, а и преко царског руског посланика, да га руска влада опозове, јер Србима је „сасвим ненужан и непотребан“, те би било „весьма безсовѣстно и грѣшно еще получати милость ея императорскаго Величества“.
Но и ако је Суворов сасвим напустио своју просветну мисију међу Србима, ипак није одмах сасвим прекинуо одношаје са митрополитом Вићентијем. У Бечу је он чешће бивао са митрополитом, док му овај није најпосле, путем царског руског посланика Ланчинског, одлучно забранио да му долази. Повод је томе дао сам Суворов. Митрополит Вићентије пише о томе, из Беча 5. августа 1732 г., владици будимском Василију Димитријевићу овако: ....„али ми господинȣ посланукȣ дати тое (писмо) не мощно; защо много времена како є овай безделникъ Сȣворовъ зде ȣплювке ваметалъ, да и до министерие разȣмело се. И не мало зло справяло се, мислећи министериа, да ꙗ іего довелъ ѿ ѡние страни. И такова нам кȣмȣнициравши ѿговорихомь и известихомь истинȣ и са себе и народа свалихомь бедȣ коꙗ нас могла постићи; и да є покойни живь зле за єго би било. По томь ми одговоривши да не знамо ни ми ни савь народь и клерь како єго покойни довель. На коꙗ намь сказаше, да ȣ напредь никакова састанка ни корешподенцїи не имамь ни са здешними ѿ ѡние стране, ни тамо. И ѿ того времени ни єдинога слова шнима не говяорихь, нити коего к’себе пȣстихь, него посла посланику весть, что намь запрещено, и онь да заповеди свомȣ секретарȣ и Суворовȣ, да коначно пресекȣт пȣт к’ нашемȣ квартирȣ. И тако поль леть ни са єдним не говоривь и састах се. А Сȣворов повсȣдȣ хȣлить и плюеть, како и прочи безделникь....“
Ово нерасположење митрополита Вићентија, према Суворову, датира се већ од првих дана митрополитовања његова: повод је томе дао заиста сам Суворов, а он је узрок што је то нерасположење и даље трајало, све до смрти митрополитове (1737 г.). Било је истина појединих момената, у којима је изгледало, да ће се ти одношаји изгладити, — то беше особито 1734 и 1735. године. Сам митрополит излазио је тада на сусрет Суворову, као што Суворов у писмима својим Св. Синоду признаје, а нарочито после свршене афере са агентом Јамбрековићем, каји је и сâм много допринео, својим лажним извештајима, да су се одношаји између митрополита и Суворова онако заоштрили. Но Суворов беше непомирљив и никако не хтеде престати са клеветањем и ружењем митрополита Вићентија, као што ћемо касније видети.
Чим је Суворов стигао у Беч (крајем августа 1731 год.) одмах је послао молбу Св. Синоду у Русију, да га опозову натраг, јер Србима више није нуждан. Ту молбу понављао је он непрестано, по неколико пута на годину, али се у Русији много не обазираху на то, него му и даље шиљаху плату, ма да он није већ давно никакав посао обављао, него тратио време бадава, или по каткад понешто помагао у канцеларији рускога посланика Ланчинског, који му беше врло склон, па га је сам препоручивао државном Сенату. Најпосле Св. Синод, крајем 1732 г., предложи Сенату, да Суворову повиси плату за прошле две године и пошаље му је, са путним трошком од 200 рубаља, да би се могао повратити у Русију, но Сенат не хтеде плату повисити, него је посла по старом начину и одреди само 100 рубаља за путни трошак, али му их не посла. За то Суворов и опет не крете се на пут, него отпоче поново с молбама, да му се што пре пошаље 200 рубаља, у име путног трошка, те га то задржа у Бечу, и по другим местима Аустро-Угарске Монархије, све до 1737 г.
Око половине 1733 г. изгледало је да ће се Суворов опет примити школскога рада међу нашим предцима. — У то доба беше оболео митрополит Вићентије, те противник његов бачки епископ Висарион Павловић позва Суворова писмима од 19 и 24 јуна 1733 год., да дође у Сегедин и отвори школе. — Но ова наклоност Висарионова према Суворову није потицала из уверења, да је Суворов способан и врстан учитељ, него више из тежње да задобије Максима за себе и употреби га у својој борби са митрополитом, јер је добро знао нерасположење његово према митрополиту, а сигурно је добро познавао и интригантски карактер Суворовљев, па му је за то требао. Стога је он и позвао Суворова прво у Будим, да му тобоже исплати дуг митрополитов за преостале његове књиге... — Висарион је у своје коло задобио и епископа вршачког Исаију Антоновића, па шта више и давнашњег непријатеља руских школа будимског владику Василија Димитријевића, и они изјавише се сагласни са епископом Висарионом, да Суворов треба да остане као учитељ међу Србима.
Међутим, по свој прилици, споразумно са Суворовим, обратише се Срби сегедински посланику Ланчинском с молбом, коју је потписао велики број угледнијих људи, да им даде Суворова за учитеља, под истим погодбама, као што је био „прежде или и досюду“. „Умолени будьте одъ насъ — писали су они Ланчинскоме — ради господина учителя Максима Суворова, который намъ пожалованъ был отъ царя Петра для школьной науки, черезъ которую познали мы и боялись Бога и царя, и да изведетъ насъ оть тьмы во свѣтъ, и єжели изжили мы въ слѣпотѣ время и вѣкъ наш, то да отверзутся очи дѣтемъ нашимъ.“ Ланчински је послао ту молбу у Петроград, приметивши, да око Сегедина има много села српских, а немају никакове згодне школе, у којој би децу своју могли васпитати, те ју је препоручио и стога, да би Суворов „вмѣсто праздного и бѣднаго житїя, могъ продолжать насажденныя у сербскаго народа науки...“. Али на све ово није Ланчински добио никакова одговора, те стога 2. фебруара 1734. г., у својој новој релацији, он се поново дотиче те ствари и извештава царицу Ану, да су сегедински сенатор Ињатије Ракић и „знатный сегединскїй житель, канцелярист прозвищемъ Павелъ Јоанновичъ“ лично дошли к њему у Беч и умолили га, да им се Суворов даде за учитеља у Сегедин. Тим поводом послао је уједно царском двору и молбу владике бачког Висариона, који је молио: „даровати господина учителя Максима Суворова и съ потребными къ єго состоянїю, къ тому же и книги, училищȣ потребныя, ими же весьма скудны єсмы“.
Руске дворске власти биле су врло немарне, те и сада не одговорише ништа, него тек 4. јула 1736 г. изађе указ, у коме је како вели Суворов „велѣно, по садержанїю высокославныя и вѣчно достойныя памяти Государя Императора Петра Великаго Самодержца Всероссїйскаго имянного указа опредѣленное мнѣ жалованье на прошлыя 1733, 1734, 1735 и на нынѣшней 1736 годы нынѣ отдать и впредь повсягодно отдавать“. — Ове последње речи тога указа као да нам говоре, да је руски двор усвојио молбу владике Висариона и наумио Суворова и даље плаћати, као учитеља Српскога Народа; но Суворов на то већ никако више није хтео пристати, те стога 1. јануара 1737 г. и пише Св. Синоду: „Миѣ здѣсь въ Вѣнѣ дѣлать нечего, въ Сербїи же порученное миѣ дѣлодавно отказано“, — а за тим одмах тражи да му се пошаље путни трошак, па да се чим пре врати уРусију....
И ако немамо ни једног директног податка, ипак ми из неких писама изгледа, да је Максим Суворов 1735/6 год. провео у Сегедину као учитељ, док је лето и јесен 1735 г. провео у Северину (у Хрватској) код бившег свога ђака владике Сим. Филиповића и у Варадинском Шанцу (Новом Саду), код владике бачког Висариона Павловића — На име, почетком новембра 1735 г. био је спахија арадски Михаило Ђак-Чарнојевић у Сегедину, па 3. децембра из Арада извештава он митрополита Вићентија Јовановића, шта је све путем чуо од народа по Бачкој, поводом догађаја, који је многе духове узбунио, што је митрополит владику бачког Висариона у својој карловачкој резиденцији затворио, — те му између осталог и ово пише: ...„Кад самъ хтео да поидемь из Сегедина, те самь бїо у биртцаȣзȣ на рȣчкȣ у нѣкогь Христїанина Грȣбе и тадаи стигао, на поль рȣчка учитель Максимь из Варадинскогъ Шанца со женою и онь никакви рѣчи многи изговара, о тои новины, да и Ваше Преѡсвященство по римскїи власть ищете арестовати епископа, а то наша црква не дае; їюдеискїи како сȣ Христа предавали римлянѡмь и говорили: намъ недостоить никого уморити, а предавали га, — и како риба велика малȣ рибȣ є. И Траȣнь генераль текма глѣда что в: пр: чините, а он ће дрȣгоячїе чинити и јощь много рѣчи. Ако би онако пред всякимъ говорїо не бы добро было, текма чини бȣнȣ; да би глѣдао свои посалъ, да се не мѣша, болѣ бы било... “ — Међу тим из писма Суворовљева Св. Синоду од 15. септембра 1736 г. види се, да је он био у Сегедину до 9. августа и. г., а из његовог писма од 1. јануара 1737. знамо, да је Св. Синоду 1. марта и 17. маја 1736 г. из Сегедина писао, те је према томе јасно, да је скоро целу школску годину 1735/6 у Сегедину провео, камо је дошао из Варадинског Шанца — после заробљења владике Висариона.
Но, као што већ споменусмо, покушао је и митрополит Вићентије да задобије Суворова за себе — сигурно с намером, да га тако умири и одврати од противника својих, а нарочито од владике Висариона, али није успео, јер Суворов по природи својој више беше склон људима Висарионова кова, те се за то овоме и приближио.
Повод покушају зближења дадоше Будимци замоливши митрополита Вићентија, да им даде Суворова за учитеља њихове деце. Митрополит им је одмах одговорио 21. децембра 1734 г. из Беча, да ће после Божићних празника преговарати о томе са Суворовим, те их саветује: „само ви гледаите како бы онъ с вами (и ви с ним) контентирали.“
И заиста, за време свога боравка у Бечу, од новембра 1734 г. до јуна 1735. г., почео је митрополит Вићентије водити преговоре са Суворовим. Ако је веровати извештајима Суворовљевим, он га је чешће звао к себи и изражавао жаљење, што је дошло међу њима до несугласица, сваљујући кривицу „на плевелосѣятеля дїавола“, на бившег агента српског у Бечу, злогласног Јосифа Јамбрековића и хусарског капетана Ивана Божића, који је из Русије долазио у Србију и Беч, те на нека духовна лица. Суворов је по признању митрополитову, 1731. г. отпуштен од службе, по споразуму са епископима, који су после сву кривицу свалили на њега једнога. Стога он моли Суворова, да му покаже начин како би се поправила она покварена ствар, јер се он боји, да ће се отпуштање из службе из Русије посланога им учитеља, у Русији можда сматрати као неблагодарност од стране Српскога Народа.
Али Суворов, који учитељски позив није никад ни волео, сад више није ни мислио о школском раду, те је само чекао згоду и путни трошак из Русије, па да се врати у Москву; ну ипак је овде привидно учинио се склон жељама митрополитовим и саветовао му, да о свему томе пише руском Св. Синоду, као „ближайшей моей командѣ“. — И митрополит је збиља 29. јануара 1735. г. написао писмо Св. Синоду, при чијем састављању, по речима Суворовљевим, учествовао је и владика бачки Висарион. Ту је пре свега истакнуто, како је због пропасти срспког царства „грѣхъ ради нашихъ“ у земљи српској пропало „ученїе и вся прочая художества“. За тим се спомиње како је од цара Петра Великог послат учитељ „славено-латинскаго языка“ и како је тај већ пре три године лишен места; а као узрок томе навађа се прво, што је у почетку „учениїе“, као нешто ново и необично, многима изгледало „трудно и странно“ и друго, што се нека духовна лица „правами“ не могоше сложити са Суворовим, те се отуд разви раздор. Тим су — вели се даље — користили се непријатељи „благовѣрїя нашего“ и почеше нас плашити незадовољством наших државних власти, које могу помислити, да митрополит има тајне одношаје „съ другою Имперіею“ и призива отуда људе к себи. Стога је он, будући да је тек изабран био за митрополита, побојавши се да навуче на себе и народ свој сумњу „владѣющихъ“, и отказао Суворову учитељску службу, – не стога дакле, што би он био неблагодаран Св. Синоду за послатог учитеља, него просто стога, што се бојао беде. Сад је међутим дело изашло на видело: сву ту смутњу учинио је „плевелосѣятель“, бивши српски агент, „проклятый“ Јамбрековић, који је већ лишен службе, па и затворен. Сад се је већ митрополит и измирио и са Суворовим, те како он тако и архијереји и народ желе, да им Суворов и даље буде учитељ. Стога он моли Св. Синод „даровать господина учителя для ученїя народу нашему, по образу перваго наряжденїя и опредѣленїя“, очевидно разумевајући под овим давање годишње плате и шиљање потребних књига.
Међутим је Суворов знао добро, да све ово није учињено ради њега, јер с његовим радом нису наши предци апсолутно никако могли бити задовољни, па је за то и писао 1. марта 1735. г. Св. Синоду, — извештавајући га о својој породичној невољи, о смрти свога сина (августа 1734 г.) и жене (почетком 1735. год.) — да Срби не желе њега и даље имати за свога учитеља, него се поменутим писмом само правдају, да би могли касније молити и добити разне друге милости: а митрополит тобоже хоће тиме да умири „волнящїйся о отсутствїй моемъ простолюдинный народъ, который всегда радъ былъ имѣтъ мене ради славенскаго языка“ — како се лукаво Суворов изражава.
Тако ето ни сада не би ништа од обнављања Суворовљевих школа, у каковом месту међу Србима Београдско-Карловачке Митрополије, јер је Суворов једва чекао прилику да се у Русију поврати, што и учини у марту 1737. г.
И ако је скоро 12 година провео међу Србима, његов рад није ни издалека био онакав какав беше рад каснијих руских учитеља Манојла Козачинског, Петра Падунавског и др., који само 4 године осташе међу нашим предцима, јер његов учитељски рад фактички није трајао више од 3 године (од 1728—30), па и за то време није радно с вољом и одушевљењем, него је и тада као и кашње и пре тога, — по речима митрополита Вићентија, које поткрепљују, као што смо видели и други веродостојни подаци — тратио златно време у беспослици и зађевицама, а извукао је за то време, поред своје плате из Русије, од Српског Народа више новаца, него скоро сви остали руски учитељи за Вићентија Јовановића. — Једина му је заслуга ипак, што је пробијен лед старих предрасуда и ударен почетак редовним нижим и средњим школама, у Српском Народу, — по системи православних руских школа.
Учитељски помоћници. — Суворов је одмах у почетку употребљавао у школи свога брата Петра, као помоћника; но када је Петар постао самосталним учитељем (1728/9), а нарочито онда, када је отишао владици Вићентију у Арад, да тамо оснује нову руско-словенску школу, изабрао је Максим између својих ученика неколицину, да му буду помоћници у учитељском раду. Међу тим помоћницима познат нам је нарочито ђакон Вићентије Стефановић, потоњи митрополит београдски. Он је, наиме, 29. августа 1733. г., као егзарах митрополита Вићентија Јовановића, по његову налогу, пописивао манастир Винчу, у округу београдском, те је код јерођакона Спиридона приметио: ...„учился код попа Стойка и нѣкое время код Сȣворова под наказнїемъ и ѡбȣченїемъ мене писавшаго сїе...“ То је могло бити око 1729—30 године, када је Суворов још прилично добро у школи радио, те отпочео учити старије ученике и латинском језику. Он је наиме тада, с дозволом митрополитовом , изабрао три ђакона за своје помоћнике, и то: „маїстра принцїпїевъ латинскихъ, маістра граматїки славенскїя и маїстра десятословщиковъ и азбучниковъ.“ — Ова два последња, сигурно беху из реда његових ученика.
После смрти митрополита Мојсија, управо ти помоћници Суворовљеви одржавали су рад у школи, који он беше сасвим напустио, те омогућише каснијим руским учитељима, да 1733/4 г. отпочну са граматиком и 1736/7 г. сврше реторику — дакле цео један циклус ондашње гимназије.
Школски надзорници. — Нема сумње, да је митрополит Мојсије, за надзорника Суворовљевих школа у Београду одредио био владику Стевана Љубибратића, а у Карловцима свога протосинђела и намесника Василија Димитријевића, — задржавши себи врховно право надзора. Но оба ова намесника митрополитова нису могла сложити се са напраситим и заједљивим Максимом, те су његове школе фактички без икакова надзора остале, јер је митрополит Мојсије, окупиран силним народним пословима, врло ретко када провео, — и то само по неколико дана, — у Карловцима и Београду, па је свега само два-три пут доспео да походи и прегледа школе.
Први пут био је митрополит Мојсије у школама Суворовљевим 27. јануара 1729 г. Он је тада дошао у пратњи четири епископа и далматинског архимандрита Леонтија, који је, враћајући се из Русије у Далмацију, свратио у Београд и Карловце, у походе митрополиту. По мишљењу Суворовљеву митрополиту се допала школа, те је био весео и хвалио учење, а њему су повлађивали и сви епископи , ма да је међу њима био и један „хȣлитель школъ“ — по изразу Суворовљеву — те је шта више баш тај предавао анатеми свакога онога, који „будетъ отселѣ попе єдино слово хулньное на ученїе произнести.“
Други пут посетио је митрополит школу 31. марта и. г. Повод му је за то дао случај, што су ученици неки почели напуштати школу, због познатог нам поступка новопостављеног владике будимског Василија Димитријевића, те што је у опште пала дисциплина међу њима. Он је редом питао сваког ученика, да види шта који зна, тражио је од њих да му писмено потврде, да желе учити се: обадравао их на рад, хвалио је боље и напредније ђаке и испитивао их о узроцима нереда и немира међу њима.
Најпосле познато нам је још, да је митрополит, кад је 25. августа 1729 г. опет дошао у Карловце, неколико пута позивао к себи ученике, који још не беху разишли се кућама на велике школске празнике, те је питао оне, који су свршили граматичку школу, да ли су способни да друге обучавају у граматици; чешће је разговарао с њима и о другим стварима, изјавивши им при поласку, да им сада стоји на вољу — хоће ли или неће даље учити се.
А после овога, тешко да је још кадгод доспео митрополит да прегледа школе, јер је одмах с јесени у Беч отишао, ради прешних народних послова, а кад се повратио из Беча наскоро је умро у Београду — 27. јула 1730. године.
Ученици. — У доба Суворовљевих полажаху њихове школе већином одраслија деца и зрели људи, који су већ прилично знали писати и читати — по дотадашњем српско-словенском начину. То се јасно види из прогласа митрополита Мојсија од 18. октобра 1727 г., у коме позива представнике народне и родитеље, да у Карловце пошаљу на науке децу, за коју знају „...да имѣють добрȣ главȣ и ѡстроȣмїе, а найпаче оусрдїе прилежно ка наȣченїю и котори знаютъ добре по нашемȣ читати.“ А да је заиста тако и урађено сведочи нам потоњи митрополит Вићентије Јовановић, у своме писму од 1731 г. новгородском архиепископу, — у коме се тужи на Суворова речима: „...в’ наȣченїе не само малыя дѣти, но чловѣци в’ цѣлом’ мȣжеском’ возрасти (дали смо му), да бы ȣчителю бол’ше без’ толикогѡ трȣда, нам’ скорѣ сладость и пол’за была, нѡ вся всȣетѣ было в’ пет’ лѣта что ѡнь быль междȣ нам’...“
Основна школа Буквараца, трајала је у прво време само 9 месеци, — од 1. октобра до 1. јула: док су ученици виших разреда, — који се већ убрајаху у средњу школу (граматика), — проводили у школи 10½ месеци, а наиме од 1. октобра до 15. августа (дакле — од Покрова до Успенија Пресв. Богородице). Но приступ у школу новим ђацима био је слободан током целе године, те се је то збиља често и практиковало. Карактеристично је за ово једно писмо митрополитово из Београда од 16. децембра 1728 г., протосинђелу Василију у Карловце, у коме се између осталог каже: „...и посилаемо тамо ѡво дїаконче Ефрема, смислило се да се хоће ȣчити, те га прикажите ȣчителю, ако ȣзможе что напредовати.“
Митрополит Мојсије беше врло обазрив и свагда је чувао ауторитет Суворовљев пред ђацима, те када су поједини ученици његови, који беху свештеничког сталежа, у извесном приликама обраћали се њему за допуст, он их је упућивао, да потраже дозволу од учитеља и тачно по његовој одредби поступе. Тако, у писму своме протосинђелу Василију, из Београда од 2. децембра 1728. год. даје дозволу ђакону Јосифу Стојановићу (потоњем владици костајничко-северинском), да може на кратко време до Будима отићи, пошто му је тамо отац умро, али му уједно налаже: „нека ȣзме лиценцїю и ѿ ȣчителꙗ, и нека мȣ терминь определи, и тако паки да поспеши прити“.
У први мах, у Карловцима и Београду, становали су сви ученици по приватним становима, где су их њихови родитељи и старатељи сместили али већ у новембру 1727 г. одређене су, у карловачком двору, нарочите просторије за становање неких ученик. То дакле беше први наш Семинар, — О њему нешто више сазнајемо из писма митрополитова протосинђелу Василију, из Беча 2. децембра 1727 г.