Српске школе 1718–1739 2.1

СРПСКЕ ШКОЛЕ 1718–1739
Писац: Радослав Грујић

>>→

Увод. — Тек што је дознао митрополит београдски Мојсије Петровић, да је цар аустријски Карло VI. потписао 30. августа 1718. год. диплому, која га проглашује самосталним архиепископом у Србији, — одмах је, већ 1. септембра исте год., обратио се руском цару Петру Великоме за помоћ — у борби с римском пропагандом. Он наиме посла преко руског посланика на двору бечком, Аврама Веселовског, молбу руском двору, у којој слика невољу Српског Народа, услед силних ратова са Турцима, — који порушише и попалише многе цркве и манастире, разграбише и разнеше утвари и књиге црквене, тако, да је стога по многим местима и служба Божја морала престати. А нарочито се јада добри митрополит на велико незнање верских истина у његовом свештенству, те изражава страх од римских учитеља, који се већ размилише по Србији и лукавим начином маме у крило своје цркве неуки и простодушни Народ Српски и свештенство; — моли стога помоћ у новцу, — за подизање цркава, — у утварима и књигама црквеним, а нарочито моли, да му се пошљу два добра учитеља у Београд и одреди новчана помоћ, с којом би могли подићи школе и издржавати их.

Колико је митрополиту Мојсију, већ тада, стало било, да добије добре учитељске снаге и материјална средства за отварање и издржавање школа, биди се из ових речи, на завршетку те његове молбе: „а найпаче всего ȣсерднѣйше оть В. Ц. В. просимъ милостиваго отвѣта ради ȣчителей и школъ, а о протчемъ како Вамъ Всемогȣщій творецъ по сердцȣ возвѣститъ.“

На ово писмо није добио митрополит Мојсије од цара руског никаковога одговора, те Кулаковски држи, да то писмо није ни дошло до Петра Великога, који је тада силно заузет био државним пословима. Стога митрополит 20. октобра 1721. год. посла из Београда, по своме логотету (секретару) Владиславу Малаеску друго писмо у Русију и приложи му оно прво од 1. септембра 1718. године.

Интересантно и врло карактеристично је и ово друго писмо. У њему се Мојсије обраћа Петру I., као великом своме православном господару, те му честита, што се сретно свршио рат са Шведима. „И ако се противници истине свим силама труде, да угуше сваки наш осећај, и да не дође до нас никакова утешна вест,“ вели митрополит, „ипак су до нас дошле радосне вести о миру са Шведима.“ Затим се као извињава, ако је случајно закаснио, или можда преухитрио са овом честитком, јер вели, нити могу право да сазнаду, нити смеју лако да поверују сличним вестима, јер непријатељи Српскога Народа, на све могуће начине старају се, да их улове у своје мреже. Али они моле Бога, — ако се случајно та вест о коначној победи над Шведима није још обистинила, — да се што скорије збуде, те да се „ко общей радости православнѡго народа покоре подъ стоны ногъ Вашегѡ царскагѡ Величества“ сви непријатељи и противници. — „Єй, Господи Царю, бȣди, бȣди!“ — кличе иза тога, у том писму своме, митрополит Мојсије.

Но главни садржај, и овог другог писма, састоји се у сликању јадног просветног стања српског свештенства и народа, у приказивању опасности, која прети због тога православљу, и у молби, да се доскочи тој невољи тиме, што би се послала два искусна учитеља, за латински и словенски језик, што би се дала материјална средства за подизање и издржавање извесног броја уређених школа.

Писмо то пуно је речитости, са неколико лепих слика и присподоба: из њега провејава она искрена зебња честитога митрополита Мојсија за свој народ, који ненаоружан никаквим културно-просветним оружјем, дође у тесну политичку везу са знатно културнијим и просвећенијим западним католичким елементом. Ево како он апелује на милосрђе Петрово: „Бȣди дрȣгїи Мѡїсей и избави насъ ѿ Єгипта неученїя;... ..неищемъ богаства, токмѡ ѡ помощи к’ просвѣщенію, ученїю и орȣжїи доушъ нашихъ, к’ сȣпротивленїю, враговъ нашихъ; .....бȣди дрȣгїй Апостолъ Христовъ к’ намъ, просвѣти и насъ ѩкоже и люди своя, да не рекȣтъ врази наши гдѣ єсть Богъ ихъ и нѣстъ помагаяй.....“ А невоља је велика: „противници обманом (и ако још не јавно и силом), те лажном проповеђу развраћају народ: хвале се да ће у нашим крајевима подићи штампарију, да штампа књиге наше, па и школе да ће нам подићи на словенском језику; а додају: да оно што немамо, а потребно нам је, можемо од њих узети. Но расудите, Ваше Величанство, — наставља у тој молби Мојсије, — куд би то одвело наш јадни народ?! Сачувај нас Боже од такова пића! Кад бисмо их замолили, с радошћу би нас хтели прихватити и сместити у њихов лажни „пȣргаторїй“ — јер оружја немамо, да би им могли одговарати. Та тако смо већ у оскудици, у иоле спремним људима, да је тешко наћи човека, кога би могли за свештеника посветити, те тога ради, овде у Српској Земљи, има села и без свештеника. А ови, који владају над нама, шиљу тамо „фратре“ и веле нам: „Кад немате ви свештеника, нећемо ми оставити људе без свештеника,“ те су већ почели венчавати и крштавати наше. А свему је томе узрок оскудица у науци код нас. Не остављајте нас стога, него саслушајте и погледајте нашу опћу молбу!“

Поред овог писма самоме цару, однео је секретар Малаеско, од митрополита, посебно писмо и канцелару грофу Гаврилу Головкину. У том писму молио је митрополит моћног канцелара, да посредује код цара, да цар учини све, како би се помогло Српском Народу, да се избави из те оскудице у просвети, јер је велико зло од кога пати, особито сада, кад се налази „међу љутим зверовима и противницима православне вере“. Моли још, да се, поред два учитеља и одређене суме за годишње издржавање њихово, даду потребна средства и за издржавање сиромашних ученика и подизање школских зграда, као и ради отварања штампарије, јер многе цркве немају ни најпотребнијих и неопходних богослужбених књига. Уз то напомиње, да им је истина већ дозвољено подићи све то, али сами, оскудни у свему, не могу то учинити, те стога се и обраћају милостивом и моћном православном цару. Чули су — вели — о великом његовом старању о просвећењу Русије, те стога и прилазе њему с молбом, да погледа и на сиромашни православни Српски Народ, да га просвети за времена „док нису дошли горди и грабљиви вуци, да пограбе овце, јер оружја немамо, с којим би им могли на супрот стати“. А осим тога, што би цар тиме учинио добро дело Српском Народу — вели митрополит канцлеру — учинио би и практичну корист Русији: „да будеть добродѣятель царь державнѣйшій нынѣ, когда естъ время, яко да имать многую мзду отъ Бога, но еще да будемъ и мы достойные рабы во подобное время“.

Петар је из ових молби сватио тешку ситуацију митрополита и православног народа у аустријској Србији, те је већ 11. маја 1722 г. заповедио, да се Србима пошаљу два учитеља, а тако исто и црквене утвари и књиге. Заповеђено је било Св. Синоду, да потражи учитеље латинског и словенског језика у кијевским школама и да одабере, према списку, кога је Малаеско поднео — потребне црквене ствари и књиге за Србију.

Св. Синод је већ 19. јуна и. г. приступио послу и до краја 1723 г. беху већ све потребне ствари скупљене и предане митрополитову посланику логотету Владиславу. Али није тако лако ишло са избором учитеља. Коначна одредба о учитељима би учињена тек 2. јуна 1724 год.

Наиме Св. Синод је, тога ради, ступио прво у преписку са кијевским Варлаамом и 11. октобра 1722 г. наредио му, да нађе за Србе згодне учитеље међу студентима „Кіево-братскихъ“ школа и пошаље их у Москву. „Ти учитељи морају бити вешти у свима наукама од граматике до филозофије и богословља, те вични учитељском позиву.“ — На то је архиепископ и митрополит Варлаам одговорио 19. децембра и. г. да, по извештају ректора и префекта Кијевског колегијума, ниједан студенат кијевски нема воље ићи на тако далеки пут, а кад би их силом отпремили држи, да би то врло рђаво утецало на школу кијевску, јер су у њој махом људи слободни, те можда не би онда више хтели ту школу похађати.

Сад је ваљало, да Св. Синод сам потражи згодне учитеље међу студентима у Москви. — Некако баш у то доба вратише се у Русију, из Париза, три студента, који су још 1717. г. послати тамо „для окончанія наукъ.“ По наредби Петра Великог од 20 јануара 1723. г. имао је Св. Синод испитати спрему њихову, те им он даде да преведу дело блаженога Теодорита: „О промислу“. Уједно Синод одреди, да двојица од тих студената — Тарас Постников и Иван Каргопољски — имају поћи у Србију за учитеље; али са одашиљањем њиховим нешто се оклевало. Узрок томе оклевању можда је било и нерасположење њихово, да иду у тако далеку „турску“ земљу, јер они се учише у Паризу, у центруму западне културе онога доба; а можда и стога, што тада не беше још одређено колико и од куда ће се плаћати тим учитељима, што треба да иду у Србију; јер је колегиј иностраног министарства, на питање од 20. јуна 1723. год. одговорио, да он не може дати за то потребна средства. Питање то о плати учитеља решено је тек 5. фебруара 1724. год., кад је одређено, да ће се из државне благајне учитељима, који послани буду у Србију, годишње давати по 300 рубаља. Али, ни после тога поменута лица не беху одмах послата у Србију. Може бити, да су они, као људи, који су своје образовање стекли у центрумима умног живота Западне Европе, нарочито потребни били и у Русији?...

Тако је ствар in suspenso стајала до маја 1724. год., кад је посланик митрополитов Малаеско, који је ту још очекивао коначну одлуку, поднео најпосле сам Синоду молбу, да се за учитеље словенског и латинског језика пошаље у Србију синодални преводилац Максим Теренћевич Суворов, који пристаје да иде у Србију, а показао се Малаеску, „угоденъ по обичаю сербскаго народа“. Том приликом умолио је уједно Малаеско, да се оних других 300 рубаља, што би се плаћало другом учитељу латинско-словенског језика, одреде, као годишња плата, грчком учитељу, који је веома потребан Српском Народу, а може се наћи и у Србији.

Св. Синод усвоји предлог Малаесков и 2. јуна 1724. год. закључи, да се у Србију, за учитеља словенског и латинског језика, пошаље Суворов, а уједно се одреди и 300 рубаља за грчког учитеља, кога ће митрополит Мојсије по својој увиђавности најмити.

После овога, Малаеску, по његовој молби, буде дано 70 примерака словенске граматике Мелетија Смотрицког (у изд. Поликарпова 1721. год), 10 примерака Поликарповог „тројезичног“ речника (у изд. 1704. г.) и 400 прим. Букварова. — Кад је Малаеско примио то (у вредности од 150 рубаља), те добио и путни трошак, скупио и све остале добивене ствари, па преко Кијева поврати се у Србију.

Међутим је и Суворов одмах почео спремати се на пут. — Сви су изгледи, да је он збиља са великим одушевљењем одлучио се да пође међу Србе; те је за то и постарао се, да набави и собом понесе сва потребна средства за школску наставу. Он је о стању школа код Срба добро био информиран, од секретара митрополитовог Малаеска, те се стога и обратио Синоду, у септембру 1724. год., с понудом, да исти узме за своју синодалну библиотеку његове књиге на латинском, немачком и француском језику, па да му, место њих, у вредности од 50 рубаља, даде односан број „Славянороссійскихъ книгъ“ и ливена слова школске азбуке, — да би касније могао, када дође на одређено место, одштампати потребан број првих Букварова.

Синод није усвојио ову понуду, него му одговори 30. септембра и. г., да му се не може допустити, да понесе у Српску Земљу руска слова за штампање азбуке стога, што штампарије тамо морају имати нарочиту дозволу од тамошњих власти, а тајно је немогуће штампарију завести. Суворов је после тога продао поменуте своје књиге, на страним језицима, и за добивени новац купио потребне му руске књиге. Али ипак, тек после годину дана — у позну јесен 1725. год., пошто је добио плату и за 1726. год. и путни трошак, у износу од 200 рубаља — кренуо је Суворов, тај први реформатор српске школе, са породицом својом и млађим братом Петром, на пут у Србију.

Суворов је дошао у Карловце, крајем маја 1726. год., али није могао даље, јер се одмах ту разболео, — он и цела му породица, па му и мала ћерчица ту умрла; — уз то митрополит Мојсије није био у Београду, него у Бечу, где је радио о томе, да се изда царска потврда његова избора за београдско-карловачког митрополита, — па Суворов није знао сам шта да почне. Но кад се опоравио од болести ипак отвори у свом стану „словенску школу“, у коју се уписало само 7 ђака, који су већ знали по нешто читати, те их је учио „десятословію“, — док не дође митрополит из Беча, који му дозволи, да оде у Београд и тамо отвори редовну школу 2. фебруара 1727. године.

Тако је ето ударен темељ руско-словенској школи међу Србима, коју је Максим Суворов с братом Петром, према времену и приликама ондашњим, уредио и водио све до половине 1731-ве године; а после њих наставише рад у њој њихови ученици, који је раширише по целом Српском Народу тако, да јој се траг још и под крај XIX-тог века по где-где опажао.