Спасавање Дебелић Новака (Приморска верзија)
0001 Гором јаше Дебелић Новаче,
0002 Гором јаше, гором попијева:
0003 »Не бојим се нигди никогаре,
0004 Још ни цара посрид Цариграда!«
0005 Мисли јунак Дебелић Новаче,
0006 Да га нигди нитко и не чује,
0007 Ал то чују цареве делије,
0008 Они иду цару казивати:
0009 »Ај, наш царе, ај наш господаре!
0010 Гором јаше Дебелић Новаче,
0011 Гором јаше, гором попијева:
0012 Не бојим се нигди никогаре,
0013 Још ни цара посрид Цариграда.«
0014 Царе својим слугам заповида:
0015 »Ај делије, вирне слуге моје!
0016 Засидите у гори зеленој,
0017 Ухитите Дебелић Новака,
0018 Тер га жива к мени допељајте!«
0019 Слуге цара липо послушаше,
0020 Засидоше у гори зеленој,
0021 Ухитише Дебелић Новака.
0022 Нит се брани Дебелић Новаче,
0023 Нит се брани нити им се моли;
0024 Већ га воде цару честитоме.
0025 Када га је царе угледао,
0026 Новаку је тихо говорио:
0027 »Бора теби, Дебелић Новаче,
0028 Је л’ истина, што Ијуди говоре,
0029 Да ти јашеш горицом зеленом,
0030 Гором јашеш, гором попијеваш:
0031 Не бојим се нигди никогаре
0032 Још ни цара посрид Цариграда?«
0033 Ал говори Дебелић Новаче:
0034 »Истина је, мој честити царе!«
0035 То се цару врло на жал дало,
0036 Па говори Дебелић Новаку:
0037 »Сад ми кажи, Дебелић Новаче,
0038 Којом ћу те смртјом уморити?«
0039 На то се је Новак насмијао,
0040 Говорио цару честитоме:
0041 »Што ме питаш, мој честити царе,
0042 Којом ћеш ме смртјом уморити:
0043 Вежи мени руке наопако,
0044 Биле ноге коњу спод трбуха,
0045 Шаљи с маном тридесет Турака,
0046 Да ме воде у то поље равно,
0047 А ти гледај из пенжера твога,
0048 Како ће ме погубити Турци.«
0049 Њега царе липо послушао,
0050 Веже њему руке наопако,
0051 Биле ноге коњу спод трбуха,
0052 Шаље ш њиме тридесет Турака,
0053 Да га воде у то поље равно.
0054 Царе гледа из пенжера свога,
0055 Како ће га погубити Турци.
0056 Кад су дошли насрид поља равна,
0057 Косне Новак косом јуначкиме,
0058 Пак је биле отпростио руке,
0059 И бритке се сабље дохватио,
0060 Пак посиче тридесет Турака.
0061 Царе гледа из пенжера свога,
0062 Па Новака дозивао липо:
0063 »Ходи к мени, Дебелић Новаче,
0064 Ходи к мени, кад си такав јунак:
0065 Дат ћу теби велико везирство,
0066 Још и моју кћерцу за љубовцу.«
0067 Ал говори Дебелић Новаче:
0068 »Не будали, мој честити царе,
0069 Волим јунак у гори зеленој,
0070 Нег у твому двору бијеломе.
0071 Што ће мени велико везирство,
0072 И што ће ми ота кћерца твоја,
0073 Кад у Турка никад вере нима.«
0074 Оде Новак у гору зелену,
0075 Царе оста жалећ на пенжеру.
