Сонет - XXXIV
1917
| Сонет - XXXIV Писац: Милутин Бојић |
Oдлази од мене и тони у калу,
Иди путем којим душа мртва бива,
Путем где се младост тренутно ужива
И предаје лудом и порочном валу.
И кад једног дана твоју главу малу
Осетиш да јесен пепелом покрива,
Заплакаћеш горко болом срца жива
Што си чар лепоте сточила у шалу.
Тад ћемо се срести. Далеко, бескрајно
Биће наше душе тога боног часа.
Тад ћеш осетити како се таласа
У твом срцу љубав спржена очајно
И моје ћеш око које слава греје
Осетити како поносно се смеје.
Појмићеш, но доцкан, шта остаје трајно.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|