Сонет - XII
| Сонет - XII Писац: Милутин Бојић |
Чуј како је ноћас шум цветова речит,
Збори нам о Новом с пуно сласти мамне,
Препун неситости, препун чежње пламне.
Из свакога цвета хоћу по кап једну.
Кидајмо их! Али низ је њихов вечит.
Ређају се боје пресветле, претамне
И игре мириса слатке и помамне
Кидајмо их пре но издахнути хтедну.
Но све их је више, а стаза се шири,
Води ли нас гробљу, где се свесно мири
Безбрижна веселост и старачки сумор?
Мириси нас гуше, но циљу смо ближе.
С тајанственог брда поклопац се диже,
У дну пећине се блиста натпис: Умор.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|