По звијездама свом се не домишљам суду,
Премда мислим да сам зналац звјездословља —
Не да добру срећу кажем или худу,
Куге, неродице, ил нарав раздобља;
Нити могу коб часака кратких рећи,
Придајући сваком вјетар, гром и кишу,
Нит хоће ли кнезовима поћ по срећи,
Ичим што наслутим да небеса пишу.
Већ знање из твојих очију гонетам,
Читам у тим сталним звијездама умијеће:
Да ће истина с љепотом скупа цвјетат
Ако се од себе к потомству окрећеш.
Иначе ти навијештам да твоја смрт
Истину ће скончат и љепоту стрт.
