Сонет смрти
| Сонет смрти Писац: Растко Петровић |
Па и сред огромне сале што давно већ је знана
Седећи непомично вребам Истрајност наспрам Смрти
Ја се не сећам више откад ни колко има дана
Да су нам погледи тако унакрсно упрти
Једно ће од нас истрошено склопити своје очи,
И кроз њих се никада неће вратити већ у славу;
Тада ће онај што надживи упети се да крочи,
Па рукама хладним да застре побеђеноме главу.
И то је Смрт, и то је Сунце, и то све што у страсти
Знам да никада не подлежу, у таквом борбе часу;
И да бих први је срушио напором људске власти.
Ал још је љубим и дахом тим свој дах нисам мешао,
Са радошћу сам је гледао пред тицама што пасу,
Пре него онај небески крик и једном сам прешао.
Смрт и њега нашли су онда
Моћне му чељусти заривене јој у грло
Риђа крв отиче мешана,
Та његова крв из уста на млазеве
И њена из грла потоком
Врата крвљу беху подупрта,
У собу - Сунце - није имало приступа:
Где живљаше Вук уистину.
Као олујина, тако Сунце дивље навали кроз просторе;
Дотле дисах мир; залетех се страшно на прозоре
Кидах застор, затварах окна, трзах нагло пун беса;
Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса;
Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању;
О Сунца ме точак згњечи, и одваливши огањ точи
Жар своју - ја познах млаз што крвљу облива очи;
Као олујином, тако Сунцем затутњаше простори,
Од њега браних стан, но крвави су сад прозори.
Извор уреди
|