Sonet smrti
| Sonet smrti Pisac: Rastko Petrović |
Pa i sred ogromne sale što davno već je znana
Sedeći nepomično vrebam Istrajnost naspram Smrti
Ja se ne sećam više otkad ni kolko ima dana
Da su nam pogledi tako unakrsno uprti
Jedno će od nas istrošeno sklopiti svoje oči,
I kroz njih se nikada neće vratiti već u slavu;
Tada će onaj što nadživi upeti se da kroči,
Pa rukama hladnim da zastre pobeđenome glavu.
I to je Smrt, i to je Sunce, i to sve što u strasti
Znam da nikada ne podležu, u takvom borbe času;
I da bih prvi je srušio naporom ljudske vlasti.
Al još je ljubim i dahom tim svoj dah nisam mešao,
Sa radošću sam je gledao pred ticama što pasu,
Pre nego onaj nebeski krik i jednom sam prešao.
Smrt i njega našli su onda
Moćne mu čeljusti zarivene joj u grlo
Riđa krv otiče mešana,
Ta njegova krv iz usta na mlazeve
I njena iz grla potokom
Vrata krvlju behu poduprta,
U sobu - Sunce - nije imalo pristupa:
Gde življaše Vuk uistinu.
Kao olujina, tako Sunce divlje navali kroz prostore;
Dotle disah mir; zaleteh se strašno na prozore
Kidah zastor, zatvarah okna, trzah naglo pun besa;
Sa treskom okno odrubi ruke; videh žile, krv, živa mesa;
Ja videh sve to; kukah, urlah nebu, u patnji, očajanju;
O Sunca me točak zgnječi, i odvalivši oganj toči
Žar svoju - ja poznah mlaz što krvlju obliva oči;
Kao olujinom, tako Suncem zatutnjaše prostori,
Od njega branih stan, no krvavi su sad prozori.
Izvor uredi
|