Сокол
I
Дви су тице земљу подилиле,
Сури орле и сиви соколе:
Орлу дојде сва горица црна,
А соколу Лика и Крбава.
Мед собом се они погодили 5
Да ки кому прико меје пројде,
Да му русу одсијеку главн.
Мало ј' тога вриме постајало,
У гори је воде понестало,
Иде орле на Лику на воду; 10
З дуга га је сокол угледао,
Пак је ближе к њему дошетао,
И још му је јунак говорио:
„Ај, мој орле, моја тицо сура,
Што смо ми два нигда говорили 15
Да ки кому прико меје пројде,
Да му русу одсичемо главу!”
Махну сабљом сокол тица сива,
Махну сабљом, одсиче му главу.
II
Сокол сиди на Удбињи граду,
Тере гледа низ Крбаву равну.
Питале га Удбињке дивојке:
„Ај, соколе, наша тицо сива,
Ки ти ј' жутил ноге до колина 5
И бијела крила до рамена?”
Ал говори сокол тица сива:
„Служио сам добра господина,
Ки ми ј' жутил ноге до колина
И бијела крила до рамена; 10
Куда год би господин ходио,
Сакуда ме ј’ уза се водио;
На ку би ме тицу напустио,
Саку бин му живу уфатио;
Грих нанесе тицу зла[то]крилцу, 15
На њу ме је господин пустио,
И њу бин му био уфатио,
Али ми ју ј' шкура ноћ отела,
Шкура ноћца и тиха година,
Побиже ми у луге зелене!” 20
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
