5
Смрт цара Шћепана и цара Уроша
Боже мили, на свему ти фала,
Што је земљу притиснула тама
У Призрену српском Цариграду,
Прифатила жупу и планину,
Спушћала се од неба до тала
А у тами посанула трава.
Боже мили, на свему ти фала,
Чему л’ она тама одговара,
Чему тама, а чему ли трава?
Што је тама Призрен уфатила,
То болује српски цар Шћепане.
Што у трави поса'нула трава,
То ће земља цара изгубити.
И без цара народ останути.
Цар болова за седам неђеља,
А кад бјеше на Васкрсеније,
Бијаше се цару разабрало;
Код њега се народ искупио,
То свакоме врло мило било,
Мисли народ цар ће пребољети,
Ал’ се цару пред смрт разабрало.
Погледује царе око себе.
Код њега су сви земље главари,
Сви кнежеви и банови редом.
Три су краља и два патријара
И четири велике владике
И све слуге цара честитога.
Војводе су цару уз кољено,
Јер војволе царе миловаше,
Тим признаје да му царство бране.
Проговара славни цар Шћепане:
»Слушајте ме, моја ђецо драга,
»Вама царе пребољети неће.«
Сваком царе благослова даје:
»Јер ћу, ђецо, брзо умријети,
»Моје ће се т’јело посветити.
»Носите ме у Дечане цркву,
»Сама ће вам звона ударити
»И саме се цркве отворити.
»Када моје т’јело понесете,
»Саме ће се воде раступити
»И сама се земља изравнати.«
Па овако царе сјетоваше:
»Ђецо моја, проклети не били,
»На самрти цара послушајте
»Биће ваше довијека царство.
»Немојте се међу се свађатц,
»Немојте ми кавги заметати.
»Сада немам грчкијех везира
»Ни грчкијех нити бугарскијех
»Да вам свађу међу царство дају,
»А ја немам од срца евлада
»Сјем Уроша сина јединога,
»Моје иде на Уроша царство,
»Држите ми царство и Уроша
»И гледајте земљи сиротињу.
»А да бисте свађу затурили,
»Душмани ће једва дочекати
»И ви ћете царство изгубити.« >
Још овако царе говораше:
»Нека знате наручићу царство
»На војводу Краљевића Марка
»И Милоша, првога до Марка;
»Нек’ војводе причувају царство,
»Јер су момци од себе јунаци,
»А памети могу царовати,
»Јер су момци код царева били
»И велике књиге изучили;
»Учили су у земљи Русији,
»Марко знаде све седам језика,
»А Обилић дванаест језика.
»Још се боји Милоша и Марка
»Што је Шана и што је Медине,
»Што је Грчке и што је Бугарске.
»На њих даћу све цареве знаке,
»На Милоша ручите фермане
»А на Марка староцариградске:
»Ђе царује круна Немањића,
»Да ми Марко Цариграда чува,
»А Обилић да по земљи ’ода,
»Да ми земље од зулума чува,
»Да не иду земље у комаде
»Да с’ не диже народ под оружје.«
Колико је цару жао било
Да му Срби не изгубе царство,
Нит’ казује земље ни градове
Нит’ казује докле му је царство,
Веће славни царе сјетоваше
Пошље њега да не буде кавге:
»Јер да бисте заметнули кавгу,
»Царске ће се земље одметнути
»Дигнуће се под осијек царство,
»Сваки за се царевати поћи,
»Па ће Срби изгубити царство.«
А што царе војводама даје
Да придрже Урошево царство,
Знаде царе да издати неће
А краљеви цареваће за се.
Вас се народ цару поклокио,
Сви рекоше цара послушати.
Још им рече српски цар Шћепане:
»Држите се рода Немањића,
»Биће српско до вијека царство.«
То изусти, лаку душу пусти.
Боже мили, на свему ти фала,
Зазвонише велике звонаре,
Бијеле се отворише цркве,
А зазивље народ око цара.
Жали народ цара великога
Ког не бјеше земља дочекала,
Међу се су ријеч говорили:
»Ето тама што нам одговара,
»Изгуби нам земља господара!«
Лијепо су цара сахранили
Како царски ваља и требује
И како им царе наредио.
Пође Милош чуват’ царевину
А Краљевић цареву столицу.
Сви хоћаху цара послушати
Да у царству не замећу кавгу,
Да Уроша царем називају;
А проклета три Мрљавчевића,
Сва тројица завадише царство.
Краљ Вукашин ратовати пође,
Јера мисли и говори краље
Да на њега пада царовање,
Завади се са својијем сином,
А са сином Краљевићем Марком,
Шћаше Марку осијећи главу
Да царује умјесто Уроша;
А Марку је врло мучно било,
Зло се бити, с бабом ратовати,
А још горе царство оставити.
У себи се промислио Марко:
Грехота је крвцу прољевати,
Пошље цара свађу учинити
И заклетву царску погазити.
Истом се је царе преставио,
Иступи се од Призрена Марко,
А да знаде, посјек’о би баба;
Краљ Вукашин у царству завлада,
Од Милоша одузе фермане;
А Милош се цару затјецао
Да ће чуват’ довијека царство,
И тако је Милош учинио,
Чува Милош српску царевину
Од самрти срцског цар Шћепана
До Косова, до пошљедњег дана,
И учува цареве државе;
Зато народ завбље Милоша,
Те му славно име спомињају.
Ал’ освађе учуват’ не море,
Јер му краље одузе фермане.
Фермани су земљи калаузи.
Краљ завади царевину славну,
Па се поче земља одметати
И диже се народ под оружје,
Одмеће се под осијек царство,
Пође сваки за се царовати,
Све онако како царе каза.
Осили се Вукашине краљу,
Зулум ради у честитом царству,
Па поскида и срму и злато,
А обуче у чоху јунаке;
Ко носаше од чохе хаљине,
Обуче се у бијело сукно.
Коју земљу под руку окрену,
Ту процвиље народ сиротиња,
А које се земље одметнуше,
Ратоваху ком невоља бјеше,
Коме није, ни абера нема.
Састаде се господа ришћанска
У Дечану код бијеле цркве
Па процвиље сиротиња љута
Уз кољено царице Росанде.
Неће народ да краље царује
Веће хоће царева Уроша.
Поче земља с краљем ратовати,
Бановине и све књажевине,
Да зацаре нејаког Уроша.
Народ суди, господа не суди,
Па Уроша царем учинише,
Обукоше круну Немањића.
Дијете је лудо и нејако,
Нема њему нег’ дванес’ година,
Боже мили, на свему ти фала,
Када засја круна Немањића
На Урошу код бијеле цркве.
Колико се народ веселио,
Рони народ сузе низ образе
Од весеља цара гледајући:
»Благо нама у честитом царству
»Кад нам Урош царовати пође!«
Вас му народ честитује царство,
Поклања се цару великоме.
Поглавари цару приступише,
Лијепо се њему поклонише
И који се одметиули били,
Честитом се цару завјерише
Да ће земљу пушћити под руку
А Урошу сину царевоме,
На заклетву српског цар Шћепана.
То Урошу врло мило било
Па одлаже и срцем и душом
Да за народ и свој живот даје.
Тако Урош царовати пође.
Гле проклетог Вукашина краља,
Кад се српско умирило царство,
Поглавари на станицам били,
Иде краље српском Цариграду,
Удвара се цару и царици
Да Урошу уз кољено хода,
Заклиње се царици Росанди
Да Уроша учи царовању,
А све гледа Вукашине краље
Како ли ће до’акат’ Урошу —
У краља су ручити фермани, — .
Па говори царици Росанди:
»Спреми са мном дијете Уроша
»Да му кажем докле му је царство.«
Како краље тако говораше
Док почеше излазит’ прилике,
Затвори се на истоку сунце
За три дана три бијела сата,
Не би ли се народ осјетио,
Не би л’ народ цара очувао.
Не зна народ окле жеже муња,
Од кога ће цара очувати.
Кад четврто јутро освануло,
Опет иду по небу прилике,
Па излазе крстате звијезде,
У звијездам’ крвави барјаци,
Не би ли се народ осјетио
Не би л’ народ цара очувао.
Ал’ се народ јаду осјетио
Да ће земља цара изгубити
А не знају окле гине царство.
Кад је седмо јутро освануло,
Изађоше по небу прилике,
Изађоше крвави облаци,
По облацим’ крвави барјаци
И крвава роса пропадаше,
Не би ли се народ осјетио
Да очува цара великога.
Ал’ се народ осјетит’ не море
Окле ће им царе погинути.
А гле краља, да га Бог убије,
Он измами у царице сина
Да казује цареве државе.
Па се Урош опремати пође
А слуге му спремају Голуба,
А Голуба српског цар Шћепана.
Лијепо га опремају слуге,
Ударише цареву оправу,
Сво је седло од сувога злата,
Четири су јабуке од злата,
Двије бјаху до гриве Голубу,
У њима су два камена драга
Па се сјаје к’о да грије сунце,
Двије бјаху коњу на сапима
И ту бјаху два драга камена,
Шевак даје на четири стране
Усред ноћи као усред дана.
Куда слуге наведу Голуба,
Сјаје му се злато и камење
Усред ноћи к’о да грије сунце.
Прекрише га златком абаијом
Што терзије шиле на године
И ђевојке на године везле,
На све стране разводиле гране,
Па се сјаје златна абаија,
По њој бисер и драго камење.
Абаија пала до кољена,
Из крајева златне ките висе
До копита царева Голуба.
Плоче су му од срме бијеле,
Ударају плоче о камење,
Срма звечи, а камење јечи;
Зауздаше уздом окићеном,
По њој златне ките са бисером,
Уз вилице плетене кајасе,
Уз кајасе руски маријаши
Од чистога русинскога злата.
На узди је кита пет стотина,
Златне ките пале по Голубу.
На прсима селембета златна
Из њиха су златне тетреике,
Блистају се по коњу Голубу
К’о да лете ситни лепирићи.
Насред прса два драга камена
Што ваљају два града царева,
Су тим Голуб види путовати
И у ноћи као усред дана.
Воде коња испод куле слуге
А царица Уроша опрема,
Не облачи одијело царско,
Јер дијете лудо и нејако.
Донесоше цареве хаљине:
Што је цару до кољена било
За ђететом два аршина с’ вуче,
Облачи се у златне хаљине,
Не види се из сувога злата.
Што гођ бјеше у царице слуга
Царици се смјерно поклонише
И овако њојзи говорише:
»О царице, ако Бога знадеш
»Куда спремаш цара великога?
»Ја видиш ли, ако Бога знадеш,
»Ђе излазе по небу прилике?«
Баш царици није мило било
Да јој Урош гледа царевину,
Ал’ је моли дијете Уроше,
Драго му је да прегледа царство,
Да му није у земљи зулума.
Кад виђела царица Росанда,
Скида њему круну Немањића,
Да Уроша народ не познаје
И овако сина сјетоваше:
»Добро пази и чувај се, сине,
»Када пођеш с краљем путовати.
»Што гођ има на страни душмана,
»Свак ће твоме завиђати царству.
»Није лако путовати, сине,
»Путовати земљи господарим!«
Пође Урош из царева двора,
Све се сјају срчали чардаци
Од чистога на Урошу злата.
Дванес’ слуга под кулом бијаше
Што држаху коња Урошева.
Састаде се призренска господа
Све пратити цара великога.
То народу мило не бијаше
Што му царе Призрен остављаше.
Ја кад Урош сједе на Голуба,
На Голуба коња високога,
Слуге су га на коња хитиле,
Мало га се из седла виђаше.
Ја кад Голуб виђе господара,
А на себи цара великога,
Хајван бјеше али знадијаше
Да он цара на себи носаше,
Стаде цика царева Голуба,
Јера давно није излазио
Ни носио цара господара.
То народу мило не бијаше
Е процвиље парип под Урошем,
Јер то добри не бијаху знаци.
Отале је Урош одлазио,
Са милом се мајком раставио.
Куда прође призренском чаршијом,
Редом царе народ благосиља,
Вас се народ цару поклањаше.
Отале су полазили били,
У широко поље загазише,
Краљ Вукашин цару уз кољено,
Око цара слуге неколике.
Фатише се високе планине,
А гле краља, да га Бог убије,
Он не иде куд царици каже,
Већ он иде смакнути Уроша,
Заведе га у планине љуте
Куда јунак проћи не могаше,
Оклена се вратит’ не могаше,
Куда коњи ходит’ не могаху.
Све три јадне изостале слуге,
Процвиљеше у зелену грању,
А краљ граби у горе планиие,
Оба су им коња виловита.
Када виђе Вукашине краље
Да ће слуге до Призрена саћи,
Поврати се па исјече слуге,
Ал’ не виђе царевић Уроше.
Дође краље до Уроша близу,
Али Урош љуто ожеднио,
Па погледа очим око себе,
Хоће л’ виђет’ своје слуге в’јерне.
Шћеше царе да за воду пита,
Али нема слуге ни једнога,
Грдно му је жеђа додијала
Па се јадан Урош промислио
Да одјаше коња високога
Па да нађе врело у горици,
Ал’ не знаде што ће и како ће,
Како би се на коња хитио,
На висока царева Голуба,
Па од краља воду замолио.
Ал’ је тако од Бога суђено
Да изгубе Срби царовање.
Мисли краље би л’ га погубио,
Јер се боји велике грехоте,
А кад Урош воду заискао,
Овако му краље одговара:
»Сједи, море, царевић Уроше,
»Ни баба ти нијесам слушао!«
Па потеже перна буздована,
Само га је једном ударио,
Из златна га седла избацио,
Са црном га земљом саставио.
Урош паде за зелену јелу,
Како паде, Богу душу даде.
Како га је краље ударио,
На Голубу седло накривио.
И Голуба уфатити шћаше,
Ал’ се Голуб јаду осјетио,
Стаде цика царева Голуба,
Чивтом даде па бјежати стаде, —
А планина густа страовита, —
Све прескаче јеле и оморе,
Пушћала се четири дизгина
И четири од злата јулара,
На Голубу седло накривљено,
Вуку му се четири колана
И четири краја од јулара
Па побјеже ка Призрену граду.
Када виђе Вукашине краље
Да ће парип хабер донијети
И да ће се земља осјетити,
Он побјеже Скадру бијеломе.
Боже мили на свему ти фала,
Ја кад Голуб до Призрена сађе,
Цвили Голуб љуто јадовито,
Јер он жали цара господара.
Узбуни се призренска чаршија
А процвшве народ по чаршији.
Голуб носи седло накривљено,
Вуку му се четири колана
И четири краја од јулара.
О седлу је сабља Урошева.
Хабер дође царици Росанди,
А народ се јаду осјетио
Што су ишле по небу прилике.
Кад виђела царица Росанда,
Процвиљела као гуја љута
Па дозива по конаку слуге:
»Прифатите царева Голуба
»Брзо да сте у планину пусту
»Куд је краље одвео Уроша
»И питајте проклетога краља
»Шта је мени од Уроша било.«
Хабер оде на четири стране
Сва се диже призренска чаршија
И господа од четири стране.
Ко гођ дочу да су јади били,
Дигоше се тражити Уроша.
Свијет тражи на четири стране
А царици ситна књига дође
Од проклетог Вукашина краља
Вако њојзи у књизи говори:
»О госпојо, царице Росанда,
»Кад се јунак доброј срећи нада,
»Потрефи се чему се не нада.
»Кад ја с царом путовати пођох,
»Трефише нас у гори хајдуци,
»Све три су нам погубили слуге,
»А не знадох шта је с цара било,
»И ја ево рањен побјегао,
»Не могу се с мјеста помакнути.«
Кад виђела царица Росанда,
Вога ми се јаду осјетила
Да је краље цара погубио,
Ал’ шта ће му, да га Бог убије!
Веће тражи царева Уроша,
Тражише га за петнаест дана
И нађоше исјечене слуге,
Али цара наћи не могоше,
Па са краљем Срби заратише
И опет се завадило царство,
Јер је земља цара изгубила.
Тргоше се краљи и бољари
Ко ће мјесто цара царовати,
Ал’ то народ ни слушати неће
Већ се диже земљи под оружје,
Народ суди, краљеви не суде,
Па се пишу по земљи фермани,
Не пишу се црним мурећефом
Већ се пишу крвави фермани
А шаљу се царици Росанди:
Тражи народ ко ће царевати.
Љуто цвили царица Росанда,
Спрема књиге на све бановине,
Па све редом земље поглаваре,
Да се скупе у Дечане цркви
И да чине вијећу међу се
На кога ће осудити царетво.
Тако мало пролазило вр’јеме,
Покупи се царевина славна
Од свих страна, са свијех земаља,
Код Дечана, код цареве цркве;
Што гођ бјеше рода Немањића,
Састала се бутум породица,
Међу њима Немањић Лазаре
Кога бјеше царе оженио
Од великог Југа богатога
А Милицом Богдзновом шћерком,
Ту господа вијећу чинила
Ко ће носит’ круну Немањћа;
Одредише краља великога
Који бјеше рода Немањића,
Али народ пристанути неће
Већ овако народ проговара:
»Виђели смо и краљево царство,
»Са царем је у посвађи био,
»Ми хоћемо рода Немањића
»Кога нам је и цар миловао.
»Донесите српску круну златну
»Немањића цара великога,
»Баците је небу и облаку
»На ког пане круна Немањића,
»Нека буде на њему и царство!«
Тако народ бјеше учинио,
Па бацају круну Немањића
У висине небу и облаку.
Ал’ да видиш чуда великога,
Круна паде на ког се не нада,
На сироту Немањића Лазу.
Ал’ господа к’о да не виђаше.
Народ пође честитати царство.
Том се свако није свједочио,
Опет иде круна у облаке,
Опет круна пада на Лазара,
Три пута је у небо бацали,
Сва три пута пада на Лазара.
Вас се народ томе свједочио
И почеше честитати царство:
»Цар Лазаре, честито ти царство!«
Оста славна круна Немањића
На Лазару рода Немањића.
Прозваше га славнијем Лазаром.
Тако царе царовати пође,
Намјести се у своме Крушевцу.
А цар Лазар добра срца бјеше,
Одређује и живот и душу
За свој народ и своје јунаке,
Зато цара народ заволио.
Колико јим добра поставио,
Све се земље повратише царске,
Све с обуче у срму и злато.
Ко носаше сукнене хаљине,
Обуче се у скерлет кадифу.
Вас се народ поче веселити:
Чије данас боље цароеање
Већ Србина Немањића Лазе,
Што је добра, тог свега имаде.
Ђе гођ бјеше боље ђеисије,
То бијаше у његову царству;
Ђе гођ бјеше бољијех парипа,
То бијаше у његову царству;
Што гођ бјеше по избор јунака,
То бијаше у његову царству.
Тако Срби продужише царство.
Ал’ да видиш чуда великога,
Вас се Призрен у јад обукао,
Том се народ ишчудит’ не море
Што бијаше на хиљаде стадо,
Издадоше високе планине,
Па се стадо ’ранити не море.
Што бијаше жупа и пољана,
Издадоше вином и шеницом.
Зацвиљеше у пољу тежаци,
По планини млађани чобани,
Пописка им у планини стадо.
Ја кад пуста зима долазила,
Уфатила велике планине,
Заледила воду и језера,
Ниђе воде ни зелене траве.
Стоји писка младијех чобана,
Пред њима је Перо чобанине
Па овако говорити пође:
»Еј чобани, моја браћо драга,
»Земља нам је цара изгубила,
»Зулумћари зулум учинише.
»Сад нам зулум и од Бога сама,
»Сасу нам се на камаре стадо.
»Протурите велике овнове
»На којим су звона и чактари,
»Да идемо низ планину пусту,
»Да бјежимо мору дебеломе,
»Да прођемо кроз призренске жупе
»Не бисмо ли стадо одржали.«
Тад чобани најавише стадо.
Низ планину снијег на сметове
О Јовању дану бијеломе,
Планине се у леду облиле
А земља се снијегом засула.
Неће пусто низ планину стадо,
Јер се стадо није научило.
Стоји писка младијех чобана,
А залази Перо чобанине
Па искупља изокола стадо.
Кад се њему даде погледати,
Усред леда за зеленом јелом
Процвјетао стручак босиока
А по гори мирис ударио.
Ал’ се Перо чуду зачудио
Откуд мирис у горици пустој
Да је трава, траве не имаде,
Да је гора, нема јој бехара,
Откуд цв’јеће у леду студену?
Па се момак ближе примакнуо
И од леда цвијет отргнуо,
Па га меће себи на челенку
И појави низ планину стадо.
Сиђе стадо низ призренске жупе
Па кроз Призрен најавише овце.
Боже мили, на свему ти фала,
Изишло је мало и велико,
Сеир чини стадо и чобана,
Сва господа на демир пенџеру
И царица на чардаку своме,
Гледа стадо па сузе прољева.
Док ето ти Пере чобанина,
За челенком стручак босиока;
То се редом господа чудила.
Кад царица очима виђела,
Врло јој се срцу допануо,
За цвијетом госпа уздахнула,
Брже слуге пред чобане спрема:
»Упитајте млада чобанина
»Хоће л’ цвијет бити на откупе!
»Ил’ зов’те га мени у чардаке
»Да га питам откуд му цвијеће!«
А још цвијет чудо мирисаше,
Сва мириши призренска чаршија,
Брже госпу слуге послушаше,
Пред царицом момка доведоше.
Перо јој се смјерно поклонио
И царици приступио руци.
Пита њега царица Росанда:
»О чобане, к’о рођени сине,
»Хоће л’ бити цвијет на откупе?
»И кажи ми ђе си устргнуо,
»Ишћи сине, што је теби драго!«
Све јој чобан по истини каже.
Кад то чула царица Росанда,
Велику се јаду досјетила,
Проли сузе низ бијело лице,
Ту је краље цара погубио,
Тог цвијета у планини нема
Ни у љето о светом Илији, '
Камо л’ сада о Јовању дану
Усред леда, студена снијега.
»Знаш, чобане, ако Бога знадеш,
»Ђе си овај цвијет отргнуо?«
»Знадем, госпо, живота ми мога!«
»Е аферим, млађани чобане!
»Госпа ћете сретним оставити,
»Даће теби господство у руке.
»Од нашега цара великога
»Ако нађем свог сина Уроша.«
Па царица ’абер учинила
На владике и на патријаре,
На првенце и на поглаваре,
На војводе и на своје слуге,
Да се народ у планину спрема,
Да потражи светога Уроша.
Пође народ у Шару планину,
Пред народом Перо чобанине.
Ја кад народ у планину зађе,
Када пође гора мирисати!
Кад се ближе примакнули били,
Дође чобан до зелене јеле,
Боже мили, на свему ти фала,
Ђе је момак цвијет отргнуо,
Други онђе цвијет процватио.
Вас се народ редом окупио
И гледаше чуда великога,
Па од земље снијег помакнули:
Ц’јело свето на земљици т’јело
Од Уроша цара великога.
Кад је народ очима видио,
То је сваком врло мило било,
К’о да цара живога виђеше.
Све по земљи народ попадао,
Приступише чисту свету т’јелу,
Цјеливаше свето срнско т’јело,
Примише га на господске руке,
Па се народ награг повратио.
’Абер оде до Призрена града
Да су нашли цара посвећена,
На муштулук народ полетио,
А царици Урошевој мајци.
Сузе рони царица Росанда
И дарива жуте маџарије
Ко год њојзи на муштулук дође.
У та доба народ долазио,
Од радости народ проплакао.
Како плаче народ на земљици,
То је тешко, до Бога се чује,
Вијају се по небу облаци,
Дијеле се на четири стране;
Разбише се на небу облаци
Виш’ Призрена ђе столица бјеше,
Те се ведро небо указало.
Донесоше светога Уроша
У Дечане славну манастиру,
Те му златан ћивот саковаше,
У Дечане поставише цркву.
То народу врло мило бјеше
Што су славна цара са’ранили,
Нека знаде ђе је и како је,
Ђе почива славно свето т’јело.
Што бијаху два цара на земљи
Који бјеху живот одредили
Ради земље и ради народа,
Да им народ у слави ужива,
То цар Урош и царе Лазаре,
Ал’ обадва цара погибоше,
Цар Уроше у својему царству,
А цар Лазар у пољу Косову.
Свете зв’језде у пошљедње вр’јеме,
Цар Уроше и царе Лазаре,
Обадва се цара посветила;
То су српски поглавари били
Што су славан спомен оставили
Пошље себе и својега царства,
Па их народ и пјева и прича.
И тако ће и даље остати
Докле тече људи и свијета
И док траје српскога кољена.
То је било кад су царовали,
А ми сада да их спомињемо.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
