Смрт кнеза Доброслава/7
ПОЈАВА VII
Пређашњи, ДОБРОСЛАВ се појављује; Коса му је у нереду, очи круто у земљу упрте, руке прекрштене на прсима. Дошав пред цркву диже главу, БОГДАН и ДОЈМО вире иза олтара.)
ДОБРОСЛАВ:
Опет црква са проклетим гробом;
Како дођох амо?.. Мрско ми је
Ово мјесто, а ипак ме к њему
Ув'јек воде неосјетно ноге.
БОГДАН:
Погледај га, у људскога створа
(полако) Видје л' икад мрачнијега лица?
ДОБРОСЛАВ:
Да сам духа слаба мислио бих
Доводи ме грижа, али људи
К'о ја што сам тому не подлеже.
Па имам ли грижи и узрока?
Што учиних, морадох учинит':
Част нам више него живот вр'једи,
А он мени част је окаљао;
Пак ако је и платио главом,
Јоште међу нама
Није рачун са свим изједначен.
Свак би био на мојему мјесту
Поступио к'о ја што поступи.
Иди дакле, о туробна мисли
Што ме мучиш, крив је сам; ја н'јесам.
БОГДАН:
Можеш ли га разумјети?
ДОЈМО:
Ништа.
ДОБРОСЛАВ:
Али Томко!... Он је невин, невин.
Од мучења хоћах да г' избавим,
Ну клети ми старина не даде
Нек и пану на његову душу
Све праведне тог човјека клетве.
Мислио је да ћ' од њега штогод
Измамити точком! луди старче!
Ја сам знао све то уредити.
БОГДАН:
Гледај како ђаволски се см'јеши!
Не пламти ли на лицу му злочин!
ДОБРОСЛАВ:
Гдје је сада тај ужасни мртвац,
(гура врата) ком прича свијет заплашени?
И преда ме што тај не излази?
Ако тражи кога, то, Бога ми!
Има мене јединог да тражи.
БОГДАН:
Чујеш, чујеш?
(Дојмо меће му руку на уста.)
ДОБРОСЛАВ:
Па ево ме, дођох.
Нудер устај, зете Милијенко,
Нек те у гроб још један пут свалим,
Да никада више не устанеш.
(Богдан уздахне гњевно да се уза сву цркву чује.)
ДОЈМО (полако):
Задржи се, човјече слаби.
ДоброслАв:
Не, не пречух; дојста је у цркви
Гњеван уздах сада зајекнуо!
Сав се јежим. Шта! не лажу људи?
Зар живота и у гробу има?...
Па нека га; нудер устај, устај,
Ја нијесам жена да побјегнем,
Ево м' овдје, устај, Милијенко,
Ти не можеш тако грозан бити
Какав ми се у сновима јављаш.
(Сјенка излази из гроба.)
Ха ужасно! Је л' истина ово?
На плочи се грдан исправио!
Бл'једим уснам миче кан' да збори!
Гле! на мене пружа прст! под б'јелим
Огртачем мач јаросно тражи!...
Борбу хоћеш? буди; грозу што је
Побудила природа у мени
Ја сузбијам, на борбу сам готов.
Одабери најстрашнију, какву
Људска памет још смислила није;
И ту волим, волим и под земљу
Да заједно са собом м' одвучеш,
Но да т' гледам сваку ноћ уз одар ¬
Гдјено точиш црну крв из ране,
На образ је мени шаком бацаш,
И вичеш ми: пиј је, пиј, убицо!
СЈЕНКА:
Тасте, тасте, крв се крвљу плаћа.
(Ишчезава.)
ДОБРОСЛАВ:
Бјеж'мо одовуд; мртвима из уста
Страх пробија свесавладни; бјеж'мо.
(Уклања се. Дојмо и Богдан излазе из цркве.)
ДОЈМО:
Шта си хтио, сл'јепче, да учиниш?
БОГДАН:
Проклетник ми овај пут измаче;
Али доста што се је открио,
Те извјесно могу рећи кнезу:
Сина ти је убио Доброслав.
ДОЈМО:
Ох, то нећеш никада му рећи,
Иначе ћ; сваки дан у цркви
Проклињати твоју црну душу,
Да јој вјечног спасења не буде.
БОГДАН:
Оче Дојмо!
ДОЈМО:
То ти велим. Сутра
Поћи ћемо тужном Радимиру,
Не бисмо ли бол му ублажили.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|