Смрт кнеза Доброслава/19
ПОЈАВА II
РАТКО са свијећом, СТАНКО, па отац ДОЈМО.
РАТКО:
Ко, ко мртав?
СТАНКО:
Дај свијећу амо,
РАТКО (прегледав га):
Кан' да никад ни живио није.
(Станко отрчи.)
Је л' од себе умро, или кнезом
Би удављен? то нек Бог извиди. —
Мени више нема овдје станка.
Сваки дан је грозама означен;
Страх ме да се под градићем овим
Најпослије не провали земља,
Па прогута с кривцем и невине.
Мени више нема овдје станка.
ДОЈМО (ушав):
Је л' истина?
РАТКО:
Ето га ту, оче:
Хришћанин је овај издахнуо
Као каква животиња; барем
Ти над мртвим помоли се т'јелом.
ДОЈМО:
Најпослије избавио се је!
Ако му је и за кратко вр'јеме
Било т'јело мучено на земљи,
Бог му дао вјечни мир на небу!
РАТКО:
Амин. — Оче, хоћеш ли још дуго
Међу нама боравити?
ДОЈМО:
На што
То питање?
РАТКО:
Ако с' игда добра
Учинио, још учини једно:
Одведи ме са собом далеко.
ДОЈМО:
Зар би кнеза оставио? њега
Ти одавно служиш.
РАТКО:
Овај замак
Да у живом пламену сав гори,
Не бих више желио из њега
Да утечем но што желим.
ДОЈМО:
Зашто?
РАТКО:
Не питај ме; и сам видиш шта се
Овдје збива.
ДОЈМО:
Ја ћу поћи, синко,
Чим приволим кнеза Радимира
На пут са мном;
А тад ако усхтједне господар
Да те пусти, ја те одбит' нећу.
РАТКО:
И без њега сам ћу с' отпустити;
Враг нека га служи, ја не могу. (одазе)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|