Смрт Уроша Петога/8

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА VIII

ПОЈАВА VIII
Вукашин и Римски посланик.

ПОСЛАНИК:
Св'јетли краљу! Христови љубимче!
ВУКАШИН:
Ходи, часни оче. Ако данас
Састанак нам одвећ кратак буде
Криви само сријемскога кнеза,
Што војујућ' срамотним оружјем
Сплетке, мита и клетог издајства,
Намеће ми много више посла
Но што би га другачије било.
Ето како сметња иза сметње
Непрестано на нас налећући,
Не дају нам пристуапти дјелу
Светим оцем мудро намишљену.
ПОСЛАНИК:
А међу тим полумјесец расте!
ВУКАШИН:
О мој оче, и све напр'ијед лети;
То ми покој сваког часа мути.
Двије војске, двије храбре војске
Што бих мог'о водити на Ислам,
Сад на Ср'јемца изаслати морам.
Гром у њега!
ПОСЛАНИК:
А доиста је ли
Неопходан наставак те војне?
ВУКАШИН:
Неопходан, чим сам ја поб'јеђен.
Зар под стидом чије надмоћности
Да останем? барем ти, мој оче,
То ми нећеш, мислим, свјетовати.
ПОСЛАНИК:
Издајом си поб'јеђен, не силом;
Ту узрока нема но те стиду,
Ал' мишљењу има га, мој краљу.
ВУКАШИН:
Поимам те: та издаја рашка
Не плаши ме, већ на против храбри:
Њом та област бар је очишћена;
Што остаде, то ми је све вјерно.
ПОСЛАНИК:
Бог би дао! ну ја добро чујем
Жубор што ти под престолом зуји,
А до тебе одвећ узвишена
Не допире.
ВУКАШИН:
Тога ув'јек има.
ПОСЛАНИК:
Али сада више но икада.
Оном војном сваки је властелин
Узнемирен и за своју судбу.
ВУКАШИН:
Зашто?... То је мени загонетка!
(претворно)
Разјасни је.
ПОСЛАНИК:
Свака риЈеч њина
Уврједљиво звечи... не бих хтио...
ВУКАШИН:
Ал' ни пошто, све слободно кажи
К'о пријатељ добром пријатељу.
ПОСЛАНИК:
У свој земља један глас се чује:
Неправо је нападнут кнез Лазар
У области својој. Нас властелу
Краљ сваљује једног по једнога,
Док не свали редом свеколике,
Да остане самцат и свемоћан
На развалам' наше величине.
ВУКАШИН:
То ли веле? а ма је ли можно?
(Већ та стока много види. Зло је.)
ПОСЛАНИК (Сад погодих гдје требаше. Даље.)
Не дај, краљу, тој отровној мисли
Да се шири, јер та једна може
Бујицу ти излити на главу;
Растјерај је одмах у зачетку
Мир дајући том Лазару, кому
Одзива се из властеле љубав.
ВУКАШИН:
Так' о мени мисле? неправде!
Што сам сатро неке бујне главе
Које шћаху мјерити се с царском,
Да л' осилих њиним пл'јеном себе?
Све другима раздадох за које,
Бјех уверен да ће, поред мене,
Боље чуват' од распа нам царство.
Ни та ми се спасоносна мис'о
Не признаје!... Зло је, о мој оче,
Зло вријеме у коме живимо.
ПОСЛАНИК:
Па је с тога и опрезеост нужна.
ВУКАШИН:
Сјед'мо мало. Ја с' одзивам ув'јек
На искреност искреношћу пуном.
Почуј, па ме ти најбоље суди,
И зла уста свакому заклопи.
На ту војну никад и не мишљах,
Већ пристадох на њу преко срца
Попустивши тајним навалама
Самог цара, кнезом увр'јеђена.
Ја нападач управ' и нијесам,
Већ Угљеша. Али сада, оче,
Кад је овом из деснице пала
Краљевска ми застава у блато,
Сам је морам хитно поуздићи
Док је није тај кнез прегазио,
Па дош'о ми под Приштину саму
Да и царски можда плашт заиште.
То, истина, тек је сјенка само
Опасности, и далека сјенка;
Ал' и така чим на зреник ступи,
Растјерат' је морам испред цара.
И да није тога једног, вјеруј,
Започету преко срца војну
Од срца бих махом прекинуо.
ПОСЛАНИК:
Ал' од кнеза када не би било
Бојати се тога?
ВУКАШИН:
Ко ми јемчи?
ПОСЛАНИК:
Ја те питаи, када не би било
Бојати се тога?
ВУКАШИН:
Тад и даље
На миру бих њега оставио
Да управља својим областима.
ПОСЛАНИК:
Ну и одмах да поведе с тобом
На Турчина заједничку силу.
ВУКАШИН:
То би био најпречи ми услов.
ПОСЛАНИК:
Све ријечи сведимо на двије.
Краљу, вјере имаш ли у мене?
ВУКАШИН:
Ја? потпуно.
ПОСЛАНИК:
Уз услове горње
Би л' се миру дојста приклонио?
ВУКАШИН (Већ долази камо шћах да дође):
На што идеш?
ПОСЛАНИК:
Молим за одговор.
ВУКАШИН:
И право ћу дати одговорим:
За војну је разум, за мир срце.
ПОСЛАНИК:
Ти обратно хтједе рећи, мислим;
Свјетује ти разум мир, а срце
Одвлачи те к војни.
ВУКАШИН:
Како хоћеш;
Нећу с тобом да с' надмећем р'јечма.
ПОСЛАНИК:
А у краља Вукашина ув'јек
Здрав је разум срце надјачао.
ВУКАШИН:
Па ја први да понудим миром
Тога кнеза? Никад, оче, никад.
ПОСЛАНИК:
Ја од себе да га на њ приволим.
Знам га добро; пристаће, не сумњам.
ВУКАШИН:
А неће ли свијет помислити
Да те лицем краљ послао к њему?
ПОСЛАНИК:
Свијету ћу рећи: да што прије
До побожне своје сврхе дођем
Сам се морам и овдје и тамо
Упињати да се мир поврати.
То бар св'јет ће лако разумјети.
ВУКАШИН:
То до душе стоји... Па нек буде.
Добио си, оче; предајем се,
А највише светој сврси твојој.
ПОСЛАНИК:
Христољубни краљу!
ВУКАШИН:
Иди дакле
С условима какве постависмо,
И мир с кнезом сходно уговарај;
Ал' од себе, добро знај, од себе.
Н'јеси краљев но посланик римски,
К'о што управ' твој и јест сав пос'о.
Ако усп'јеш, те предлог о миру
Повољан ми од кнеза донесеш,
Примићу га; не сумњај о томе;
Ну знај, ако залуђен худобом,
Он одбије намјере ти благе,
Сатрћу га без милости сваке.
За то војску свакако ћу дићи;
Та чекаће у области рашкој
На свршетак твојих преговора.
ПОСЛАНИК:
Збогом, краљу; светим послом идем;
Бог, надам се, биће м' у помоћи. (Одлази)
ВУКАШИН:
Шта ми рече о кластели! Већ су
Све намјере моје откривене!
Она преза, и то сва!... Не ваља,
То не ваља... А Јелена сама
Да јој хитро не отвара очи,
Како би је на ме устрмила?...
Не, не смије она дотле ићи.
Плеткам' ће ме ситним ометати,
К'о и до сад, то је све. Сам себе
Ја обнажих походом на кнеза. —
Шћах миру само прошалит' се,
А готово боље да га склопим
Док духове опет не успавам. —
Промислићу: а међу тим браћа
Нека одмах отиду по војску,
Као што ће и Дејан у Зету. (Одлази)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.