◄   ПОЈАВА VI ПОЈАВА VII ПОЈАВА I   ►

ПОЈАВА VII
Царица, Богдан, Бојо, Арсојевић.

 
БОЈО:
Веледушна царице, ти једна
Ту остајеш, да т' оданост своју
И захвалност вјечну изјавимо.
АРСОЈЕВИЋ:
Ах, мој отац! Бојо, нав'јек прогнан,
А свом цару вјеран као нико!
ЦАРИЦА:
Ко ти ј' отац?
АРСОЈЕВИЋ:
Арсо војевода.
ЦАРИЦА:
Арсо? Знам га добро; храбар човјек.
БОГДАН:
А и вјеран Немањином дому.
ЦАРИЦА:
Ништа, д'јете; многи овдје трпе
Преко моје и цареве воље;
Ал' ће вр'јеме избављењу доћи.
АРСОЈЕВИЋ:
И освети, о царице наша.
ЦАРИЦА:
И освети.
АРСОЈЕВИЋ (Боју):
Чујеш ли ти ово?
ЦАРИЦА:
Млади момци, нек вам ухо чује,
Ал' нијема нека су вам уста.
БОЈО:
Племићи смо, госпо; нас се не бој.
ЦАРИЦА:
Има ли вас тако храбрих много?
БОЈО:
Сва властела млађа. Ми нећемо
Вукашина, ни мрске му браће.
АРСОЈЕВИЋ:
Једну рјечцу ти изусти, једну,
Па оваких као што нас видиш
Ц'јелу војску довешћемо т' амо ;
БОГДАН:
Лакше, д'јете. Сестро, овдје сада
Није мјесто таким бесједама.
ЦАРИЦА:
Тајно ми их доведи вечерас.
Сад идите. (Одлазе племићи).
Незахвални робе,
Ког ј' из блата мој муж извукао,
Вукашине худи, вјероломни,
Мач божији на те слази. Стрепи.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.