Смрт Уроша Петога/1
ЧИН ПРВИ
ПОЈАВА I
Дворска градина. Царица прочитавши писмо савија га. Кнез Вулета стоји пред њом.
ЦАРИЦА:
Посве добро: в'јеће дубровачко
Готово је да Уроша прими. —
И тајно си и веома вјешто
Ствар свршио; хвала ти, мој кнеже.
Ни ја овдје залудна не стајах,
Већ из старе мрзости Мрњавца
На Лазара жесток рат истјерах.
Војска војсци већ на домак дошле,
И биће се до сад судариле.
ВУЛЕТА:
Страх ме, госпо, да кнез не подлегне
Јачој сили Вукашина краља.
ЦАРИЦА:
Ја задржах неједнаку борбу
Док не стјерах на једнакост силе.
Хум уз кнеза већ пристао јавно,
А потајно и сва Рашка стоји.
Краљ још може рачунати само
На романску, маћедонску област,
И на зетску.
ВУЛЕТА:
И то је још много.
Бар јеси ли браћу придобила?
ЦАРИЦА:
Богдан ми је ув'јек десна рука;
Од Синише Ливера сам тргла,
Те и овај већ уза ме стоји.
Један Дејан крв изневјерио,
Чврст остајућ' уз невјерна краља.
ВУЛЕТА:
Боји га се; ал' не мислим да ће
Помагат' му искрено до краја. —
Од кад пођох, ти учини много;
Те сад наду и ја с тобом д'јелим.
А у радњу тако раширену
Да ти није проник'о Вукашин?
ЦАРИЦА:
Ни по чему још то не опажам.
На Богдана, к'о и свагда, гледа
Попријеко, ала још не сумња.
ВУЛЕТА:
А цар Урош зна ли што?
ЦАРИЦА:
Још ништа.
Са властелом нек се надјахује,
Нек по ваздан лови с краљевићем;
А кад борба за његову круну
Распламти се измеђ' два такмаца,.
Те се један у прашину свали,
Ја ћу цара тад побједиоцу
Испод шака тргнути далеко,
Да слободан из слободна града
Пропише му своју царску вољу.
ВУЛЕТА:
Слаб је за то град Дубровник, госпо.
ЦАРИЦА:
Слаб десницом, али јак је умом,
Јак богаством, и свуд на около
Велеможним пријатељ'ма својим.
Цар ће тамо све што треба наћи
Да му с' овдје ријеч успоштује.
А међу тим и у самом царству
За њ ће бити довољно властеле. —
Ето, кнеже, сазнао си много,
Па и више но што зна сам Богдан.
ВУЛЕТА:
Много сазнах, и свему се дивим.
ЦАРИЦА:
Не диви се докле не успијем. —
Иди сада, и на око узми
Римљанина, за кога се бојим
Да крсташке војне изговором
Много св'јета не примами краљу.
(Вулета одлази. Царица удара дланом о длан, и каже момку који долази.)
Пропусти ми Сењка и Малету.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|