Смрт Краљевића Марка (Босанска вила)

* * *


Смрт Краљевића Марка

Вино пију тридесет Сењана.
У сред Сења, бијелога града;
Док се Сењи понапише вина.
Кад им винце удари у лице,
А ракија, еглен отворила, 5
Стаде неки фалит' милу секу,
Неки секу, неки вјерну љубу,
Неки фали у селу ђевојку.
Проговара Сењанине Иво:
„Што ћу фалит’ своју милу секу 10
Кад је љевше на далеко нема!"
Проговара Краљевићу Марко:
„Богом био, Сењанине Иво,
Што ти фалиш своју милу секу,
Кад сам ти је три пута видио, 15
Сва три пута њу сам обљубио?
Ако ми се, Иве, не вјерујеш;
Првог пута кад сам је љубио,
Донесох јој грожђа од Леванта.
Другог пута кад сам је љубио, 20
Донесох јој свиле од Мљетака.
Трећег пута кад сам је љубио,
Донесем јој са златара бурму,
И у њојзи до дванест камена."
Кад то зачу Сењаниие Иво, 25
Он се скочн на ноге лагане.
Два пут скочи, до коња доскочи,
Па окрочи бијесна вранчића,
Па он оде својој б’јелој кули
Па дозива милу своју секу: 30
„Мила секо, китна Анђелијо,
Дај ти менн кључе од сандука.
Да ја видим кол'ко руха имаш!
Проговара китна Анђелија:
„О, мој брате, Сењанине Иво! 35
Мени су се кључи загубили, —
Не могу ти кључе наодити.“
Кад то зачу Сењанине Иво,
Па он иде редом до сандука,
Док на један сандук долазио. 40
У сандук је ногом ударио;
На четверо јест’ га преломио,
Да је бројит и више би било!
Стад’ пребират’ рухо по сандуку
Док он нађе грожђе од Леванта. 45
Па дозивље секу Анђелију:
„Секо моја, китна Анђелијо!
О’клен теби грожђе од Леванта?
Нијесам ти у Леванту био;
Да сам теби грожђе доносио.“ 50
Она шути, ништа не говори.
Опет стаде рухо пребирати,
Кад он нађе свиле од Мљетака
Па позивље секу Анђелију:
„Секо моја, шинула те гуја! 55
Откуд’ теби свила од Мљетака,
Нијесам ти у Мљетцима био;
Да сам теби свиле доносио.“
Опет стаде рухо пребирати.
Кад он нађе суву бурму злато, 60
И у њојзи до дванест камена.
Па дозивље секу Анђелнју:
„Секо моја, на зло ти свануло,
Отклен теби бурма од златара,
И у њојзи дванаест камена? 65
Никоме те н’јесам поклонио."
Она цвили ништа не говори.
Кад то виђе Сењанине Иво,
Он потегну свијетла анџара;
Своју секу у срце удрио, 70
На ножу јој чедо износио.
Чедо мало, јабука је зрела,
Зрела јесте, ал’ није узрела!
Па дозивље слугу Милутина:
„Милутине, моја в’јерна слуго 75
Ево теби чедо пренејако,
Па га носи у сред Сења града,
Предај чедо Краљевићу Марку,
И ти кажи Краљевићу Марку,
Да га јесам поздравио дивно. 80
Кад се ђегођ оба састанемо
Онда ћемо мејдан дијелити!“
Отален ми слуга полазио.
Куд’ гођ иђе, бјелој кули сиђе,
А до куле Краљевића Марка. 85
Проговара слуга Милутнне,
Проговара Краљевићу Марку:
„Иво ти је дијете спремно,
И јесте те дивно поздравно.
Кад се ђегођ оба састанете 90
Онда ћете мејдан дијелитии!
Све мислио Сењанино Иво,
Све мислио, на једно смислио;
Па се скочи на ноге лагане,
И опреми себе и вранчића, 95
Па он оде друмом широкијем,
А до куле Краљсвића Марка.
Куд гођ иђе, б’јелој кули сиђе;
Б’јелој кули Краљевића Марка.
Па дозивље Краљевића Марка: 100
„Курво једна, Краљевићу Марко!
Изиђ' амо мејдан дијелити,
Дијелити са Сењанин' Ивом!“
Изиђе му Краљевићу Марко,
Изиђе му пред бијелу кулу. 105
На бритке се сабље дочекаше;
Они бритке сабље изломише,
Бацише их у зелену траву,
Фатају се за прса јуначка.
Рваше се љетни дан до подне. 110
Док је Иво балам’ забалио,
Бијелијем па и крвавијем,
Алм Марко ни абера нема.
Проговара Сењанине Иво:
„Болан био, Краљевићу Марко, 115
Погле, јадан, ђе је било сунце,
Када се ми млади уфатисмо,
Ђе је онда, а гђе ли је сада?“
Ја да видиш Сењанина Иве!
Окрену се с десна на лијево 120
Па је с Марком о тле ударио,
Кад у њему три су срца била:
Једно му се бјеше уморило,
Друго му се нешто заросило,
На трећем му љута гуја спава. 125
Љута гуја у међу побјеже,
Па из међе гуја проговара:
„Моли Бога Сењанине Иво,
Моли Бога за ђавола свога,
Да нијесам ја заспала била, 130
Живу би ти очи извадила;
Јер је Марко једини у мајке,
А мене је посестримом звао“! —

Васо Ћуковић


Референце

Извор

  • Босанска вила, 1890, година V број 23-24. Сарајево, децембра 1890, стр. 372-373.