Smrt Kraljevića Marka
Vino piju trideset Senjana.
U sred Senja, bijeloga grada;
Dok se Senji ponapiše vina.
Kad im vince udari u lice,
A rakija, eglen otvorila, 5
Stade neki falit' milu seku,
Neki seku, neki vjernu ljubu,
Neki fali u selu đevojku.
Progovara Senjanine Ivo:
„Što ću falit’ svoju milu seku 10
Kad je ljevše na daleko nema!"
Progovara Kraljeviću Marko:
„Bogom bio, Senjanine Ivo,
Što ti fališ svoju milu seku,
Kad sam ti je tri puta vidio, 15
Sva tri puta nju sam obljubio?
Ako mi se, Ive, ne vjeruješ;
Prvog puta kad sam je ljubio,
Donesoh joj grožđa od Levanta.
Drugog puta kad sam je ljubio, 20
Donesoh joj svile od Mljetaka.
Trećeg puta kad sam je ljubio,
Donesem joj sa zlatara burmu,
I u njojzi do dvanest kamena."
Kad to začu Senjaniie Ivo, 25
On se skočn na noge lagane.
Dva put skoči, do konja doskoči,
Pa okroči bijesna vrančića,
Pa on ode svojoj b’jeloj kuli
Pa doziva milu svoju seku: 30
„Mila seko, kitna Anđelijo,
Daj ti menn ključe od sanduka.
Da ja vidim kol'ko ruha imaš!
Progovara kitna Anđelija:
„O, moj brate, Senjanine Ivo! 35
Meni su se ključi zagubili, —
Ne mogu ti ključe naoditi.“
Kad to začu Senjanine Ivo,
Pa on ide redom do sanduka,
Dok na jedan sanduk dolazio. 40
U sanduk je nogom udario;
Na četvero jest’ ga prelomio,
Da je brojit i više bi bilo!
Stad’ prebirat’ ruho po sanduku
Dok on nađe grožđe od Levanta. 45
Pa dozivlje seku Anđeliju:
„Seko moja, kitna Anđelijo!
O’klen tebi grožđe od Levanta?
Nijesam ti u Levantu bio;
Da sam tebi grožđe donosio.“ 50
Ona šuti, ništa ne govori.
Opet stade ruho prebirati,
Kad on nađe svile od Mljetaka
Pa pozivlje seku Anđeliju:
„Seko moja, šinula te guja! 55
Otkud’ tebi svila od Mljetaka,
Nijesam ti u Mljetcima bio;
Da sam tebi svile donosio.“
Opet stade ruho prebirati.
Kad on nađe suvu burmu zlato, 60
I u njojzi do dvanest kamena.
Pa dozivlje seku Anđelnju:
„Seko moja, na zlo ti svanulo,
Otklen tebi burma od zlatara,
I u njojzi dvanaest kamena? 65
Nikome te n’jesam poklonio."
Ona cvili ništa ne govori.
Kad to viđe Senjanine Ivo,
On potegnu svijetla andžara;
Svoju seku u srce udrio, 70
Na nožu joj čedo iznosio.
Čedo malo, jabuka je zrela,
Zrela jeste, al’ nije uzrela!
Pa dozivlje slugu Milutina:
„Milutine, moja v’jerna slugo 75
Evo tebi čedo prenejako,
Pa ga nosi u sred Senja grada,
Predaj čedo Kraljeviću Marku,
I ti kaži Kraljeviću Marku,
Da ga jesam pozdravio divno. 80
Kad se đegođ oba sastanemo
Onda ćemo mejdan dijeliti!“
Otalen mi sluga polazio.
Kud’ gođ iđe, bjeloj kuli siđe,
A do kule Kraljevića Marka. 85
Progovara sluga Milutnne,
Progovara Kraljeviću Marku:
„Ivo ti je dijete spremno,
I jeste te divno pozdravno.
Kad se đegođ oba sastanete 90
Onda ćete mejdan dijelitii!
Sve mislio Senjanino Ivo,
Sve mislio, na jedno smislio;
Pa se skoči na noge lagane,
I opremi sebe i vrančića, 95
Pa on ode drumom širokijem,
A do kule Kraljsvića Marka.
Kud gođ iđe, b’jeloj kuli siđe;
B’jeloj kuli Kraljevića Marka.
Pa dozivlje Kraljevića Marka: 100
„Kurvo jedna, Kraljeviću Marko!
Iziđ' amo mejdan dijeliti,
Dijeliti sa Senjanin' Ivom!“
Iziđe mu Kraljeviću Marko,
Iziđe mu pred bijelu kulu. 105
Na britke se sablje dočekaše;
Oni britke sablje izlomiše,
Baciše ih u zelenu travu,
Fataju se za prsa junačka.
Rvaše se ljetni dan do podne. 110
Dok je Ivo balam’ zabalio,
Bijelijem pa i krvavijem,
Alm Marko ni abera nema.
Progovara Senjanine Ivo:
„Bolan bio, Kraljeviću Marko, 115
Pogle, jadan, đe je bilo sunce,
Kada se mi mladi ufatismo,
Đe je onda, a gđe li je sada?“
Ja da vidiš Senjanina Ive!
Okrenu se s desna na lijevo 120
Pa je s Markom o tle udario,
Kad u njemu tri su srca bila:
Jedno mu se bješe umorilo,
Drugo mu se nešto zarosilo,
Na trećem mu ljuta guja spava. 125
Ljuta guja u među pobježe,
Pa iz međe guja progovara:
„Moli Boga Senjanine Ivo,
Moli Boga za đavola svoga,
Da nijesam ja zaspala bila, 130
Živu bi ti oči izvadila;
Jer je Marko jedini u majke,
A mene je posestrimom zvao“! —
Vaso Ćuković
