Смрт Ива Бранковића
(Од Дубровника)
Мили боже, чудна чуда!
Ни у цара, ни у краља,
Што у Ива Бранковића
Добар доро у подруму:
Из уши му магла вије, 5
А из ноздри громом бије,
На чело му жарко сунце,
На грудима сјајан мјесец;
Не ће зоби, ни сијена,
Ве' пиринџа и шенице, 10
Ситне траве ђетелине;
Не ће воде свакојаке —
Испод Босне с врела носе.
За њ му нико и не знаде, —
Не зна мајка ни љубовка, — 15
Вего сестра Анђелија:
Више јој се додијало
Носећ' траву ђетелину.
Носећ' воду испод Босне,
Па накити листак књиге, 20
Па је спрема султан-цару:
„Султан-царе, господаре!
Ни у тебе цара нема,
Што у Ива брата мога:
Добар доро у подруму, 25
Из уши му магла вије,
А из ноздри громом бије,
На чело му жарко сунце,
На грудима сјајан мјесец;
Не ће зоби, ни сијена, 30
Be' пиринџа и шенице:
Ситне траве ђетелине:
Не ће воде свакојаке —
Испод Босне с врела носе.
За њ му нико и не знаде, — 35
Пе зна мајка, ни љубовка, -
Ве' ја, сестра Анђелија.“
Кад је цару књига дошла,
Књигу штије, другу пише:
„О, Иване Бранковићу! 40
Ни у мене, цара, нема,
Што у тебе Бранкoвaћа:
Добар доро у подруму.
За њ ти нико и не знаде, —
Не зна мајка, ни љубовка, — 45
Bего сестра Анђелија.
Спреми мени коња твога,
Ја ћу теби триста мојих:
Спреми мени сестру твоју
Ја ћу теби тридес' робињ'.“ 50
Кад Ивану књига дође,
Па проклиње сестру своју:
„Ти, проклета сестро моја!
Кад се теби додијало
Гојит' добра коња мога, 55
Што ми н'јеси говорила —
Гој'ла би га љуба моја?
Ја ћу послат' коња мога,
А ти хајде, сестро мила: —
Изгубићу коња мога, 60
Све ћу добро изгубити.“
Посла Иво коња цару,
Коња посл'о, душу пушт'o."[1]
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
