Слези Болгарије
ими же Болгарија нешчастие лета 1374 сбившејесја
оплакивајет.
Убо всја зде премјени подлежат?
Всјаческаја л’ на земли суетно преходјат?
Что слишу? мечи л’ грозно мене ујазвлјајут,
Стрели л’ љуте в нешчастно сердце сја вонзајут?
Море ли мја волнами бури проглошчајет;
Или земља тјажестми сметии прикривајет?
Ах! – сице л’ мја ужасна судбино постигла
Јеси; с трона виспрена конечно низвергла?
О гласа нешчастнаго! богиње немила!
Ти ли сего мја часа јеси сокрушила?
Ти ли ’си ми багрјану порфиру отторгла?
А в место не’ печалну над’ царством просторла.
Ти ли с’ в намјерении јешче огорчити
Сердце бедно матере совсјем оскорбити?1
Стани, свирепа! стани, слиши риданије,
Слиши сеја ах! страни горко диханије.
Лишившисја кралевства кол сјетују в довствје,
И со чади без царства как’ стењу в сиротствје.
Возри, моја палати ниње сут пустиња,
И Болгаров всјех мати аз јесм рабиња,
Гради, веси славнија с' земљеју сравнени;
Церкви христијанскија врагом осквернени.
Мечем, грозној стрелоју дети закалајутс';
Незлобнија похот'ју дјеви осквернјајутс'.
Еда л' в себе тигрово сердце имјееши?2
Или паче лвово ти имја носиши?
Еда ли тja фурии подземни родиша?
С аспидами скорпии пишчеју кормиша?
Јако нечувствителна душа так' јест твоја
Чада мучит нешчастна непрестает моја,
Еда ли тја — но уви! — что аз ниње творју?
Вскују тја ругателстви хулними злословљу?
Невинаја мне прости, о лрости трекратно,
Јако тја порочити усудихсја јавно.
Вем бо ниње да не ти, царства паденију
Вина јеси, но дети внутреној бранију,
О грознија минути нешчастнаго часа!
Всја подробно сказатн нестајет ми гласа.
Кому вину не знају лет јест восписатн —
Кого л' вјашчше ја знају бедна осудити. —
Александре сине мој! проклјат буди во вјек,
Всјех Болгаров живушчих грознејшиј человјек.
Ти ископал рвину паденија царства
Смјесив кров жидовскују с кров'ју отечества.
А потому раздјелив всју сушчу державу,
И оттуду уселив между сини вражду,
Исчадие проклјато да будет с тобоју
Незаноно рождено, и со материју.
Асен, Шишман ужасна чудовишча мира,
Иже брата закона гнаша Страшимира.
Во обиду вмениша вси согласно жити,
Завист пооштраваше друг друга гонити,
Тем случајем и Турков в помошч сии призваша,
Иже моја держави себје присвоиша.
Невозможно описат их дјела грознаја,
Ниж’ моја и отрочат беди нињешнија.3
Уви мне! что от селе сбудетсја со мноју;
Се в удоли плачевне провож' жизн моју,
Ниње тиран жестоко мене угњетает,
Чада моја јако волк овци разхишчает.
Јако воду зелнују кров их проливает
Мечем, ножем, стрелами везде умертвљает.
Похишчает держави, оскверњает дјеви,
Попаљает огњем всја, пленив гради, ниви.
Кому бедна сродствено ја знају притешчи?
От кого ли надобно проситн помошчи?
Сестру моју Сербију јединоутробну,
А також' н Грецију јединозакону,
Темност ношчна с мглоју почти обнимает,
Јаж' свирепо обрести помошч воспјашчает.
Убо лестна надежда беди с’ избавити,
Једина јест отрада вину слези лити.
Ах плачите вси дети, безпредјелно плач'те
Непреривно ланити слезми омивајте.
Багрјанија одежди ниње совлеците4
Облечени черними печали ридајте.
Плачи, ридај престоле до днес кралеј бивших,
О пустое Терново! всјех болгарских наших.
До селе бо, славоју велијеј украшен,
Окрестними предели, богатством укреплен,
От запада к востоку возносилсја јеси,
Ниње Шишман с Турками сокрушил ти перси.
Плачите днес вси твари, холми u дубрави,
Плач'те древа и гори; всја селнија трави.
Дебри, кедри, лотоки слези проливајте,
Леси, чашчи, пороги со мноју ридајте.
Пребједнаја днес вижу кралевства кончину5
Во темнице же сежу, будуж' седет вину.
О горест! аз нешчастна помошчи всјакија,
Струи слезни, лишена, лију прегоркија.
Диадима царскаја моја увјанула
Понеже мја всјакаја беда јест постигла.
Вожделјено кралевство моје разорисја,
Всја же сила, богатство в ничто обратисја
Ниже будет икогда возобновитисја;
Зане ладе на всегда, темност'ју обвисја.
Паде моја красота, утеха и слава,
Угасисја бо ниње болгарска держава.
Паде моја красота, паде солнце сијајно,
Паде моја надежда, сила, и светило.
О всесилне Господи небесе и земли,
Благостију посјети рабу в сеј печали.
Доколе аз нешчастна с детми буду вити?
Доколе из источннк мутних воду пити?
Призри на мја беднују, избави ми чада,
Избави нас от сего врага јадовита.
Иже твоју свјатињу ни во что вмењает,
Имја твоје силноје рјечми похуждает.
Помилуј мја зане ти јеси вдов заступник,
Сирот, бедних, убогих нелестниј помошчник.
-
1. Quis gradus ulterior, quo se tua porrigat ira, restat? quidve meis cernis abesse malis?
2. — dicam si lices pectus habere tuum.
3. Vere prius flores, aestu numerabis aristas, poma per auctumnum, frigoribusque nives. Quam mala, quae — patior —
4. Non est conveniens luctibus iste color.
5. Adstat fortunae forma legenda meae.
