Скула се у змаја претворио
0001 Купи дружбу Бановић-Секуле,
0002 Да ће с њоме у горе зелене,
0003 Па прикупи коње и јунаке,
0004 Да ће сјутра путовати рано.
0005 Под кулом су у скупу дружина,
0006 А у кули Секул санка спава.
0007 Кад је с јутра б’јело јутро било,
0008 Подранио Бановић-Секуле,
0009 А изађе под кулу танахну,
0010 По дружини тајн под’јелио:
0011 Хљеба, меса, вина и ракије.
0012 Кад ево ти сестре Секулове,
0013 Па Секула брата заклињала:
0014 „О Секуле, мој једихни брате!
0015 Заклињем те небом високијем,
0016 И на небу сунцем и мјесецом,
0017 И нашијем Богом милоснијем,
0018 И бијел’јем мл’јеком материн’јем
0019 Да с’ оставиш хода од планине,
0020 Да не идеш зелену у гору!
0021 Што сам ноћас у сану сашњела,
0022 Зло сам шњела, а горе видјела:
0023 Да си пошо у гору с дружином,
0024 Сва се дружба здрава повратила,
0025 А од тебе ни трага ни гласа,
0026 Него дошо дорат и оружје!“
0027 А Секул се с њоме подругује:
0028 „Н’јеси луда, Маре, сестро моја!
0029 Н’јеси луда, што говориш лудо?
0030 Сан је склапа, а Бог је истина,
0031 У сан никад вјероват не ваља.
0032 Ја ћу поћи у гору с дружином,
0033 Ја ћу поћи и опета доћи.“
0034 То говори Бановић-Секуле,
0035 Ал не рече Секул: „Ако Бог да!“
0036 Нег подигне његову дружину,
0037 С њима оде низ росне ливаде.
0038 Ал се сестра да остави не ће,
0039 За њим трчи низ росну ливаду,
0040 Вјеша му се коњу око врата:
0041 „Врат’ се двору, рођени мој брате!
0042 Кому хоћеш мене оставити,
0043 Која немам до Бога никога,
0044 Него тебе брата једихнога!
0045 Да ти би ми јадној погинуо,
0046 Уз кога би мене оставио?“
0047 А кад види Бановић-Секуле,
0048 Да с’ од коња оставити не ће,
0049 Он потеже гвоздену канџију,
0050 Своју сестру по рукама бије,
0051 И говори Бановић-Секуле:
0052 „Пушти коња, јадна сестро моја!
0053 Да путујем мојом за дружином.“
0054 Када њојзи бати додијали,
0055 Б’јеле јој је нагрдио руке,
0056 Од добра секоња отпуштила,
0057 А од јада на траву паднула,
0058 Секул удре коња наприједа
0059 И отиде зелену у гору.
0060 Здраво дође у гору зелену,
0061 А у гору на воду студену,
0062 Ту на води коло вила б’јел’јех.
0063 Кад Секула угледала вила
0064 Нагоркиња, која колом влада,
0065 Из дивна се кола испуштила,
0066 До Секула вила долећела,
0067 Па Секулу вила говорила:
0068 „Добар дошо, Бановић-Секуле!
0069 Ја сам вила и Бога молила,
0070 Да те видим гори у зеленој.“
0071 Говори јој Бановић-Секуле:
0072 „Прођ’ се мене, од планине вило,
0073 Отпушти се од мојега коња!
0074 Извадит ћу бритку сабљу моју,
0075 Хоћу, вило, ударити тебе.“
0076 Ал Секулу вила говорила:
0077 „Јадан био, Бановић-Секуле!
0078 Не ћеш јадан ни гледати на ме,
0079 Не ћеш више видјети Сибиња!“
0080 То изрече вила нагоркиња,
0081 Б’јела вила затрави Секула,
0082 Од јунака учинила змаја,
0083 Одведе га у зелене горе,
0084 Секул цвили, говори дружини:
0085 „Дружбо моја, мила браћо моја!
0086 Кад пођете двору бијеломе,
0087 Поздравите јадну сестру моју,
0088 Да ме више видјет нигда не ће,
0089 Б’јела ме је вила затравила,
0090 Љутим ме је змајем учинила.“
0091 Кад то чула дружба Секулова,
0092 Тешко су се дружба препаднула,
0093 Побјегоше двору бијеломе,
0094 Одведоше коња Секулова.
0095 Сам побјеже дорат низ планину.
0096 Кад видјела сестра Секулова,
0097 Трком трчи низ росну ливаду,
0098 Па се коњу вије око врата:
0099 „Гдје си, доро, моја б’јела вило!
0100 Гдје си брата мога оставио?“
0101 У то доба дружба Секулова.
0102 А да видиш лијепу дјевојку,
0103 Гдје пред дружбом на кољена паде.
0104 Заклиње их небом високијем,
0105 А на небу сунцем и мјесецом:
0106 „О дружино, мила браћо моја,
0107 Бисте ли ми право повиђели,
0108 Гдје Секула јесте оставили,
0109 Гдје је мени Секул погинуо?“
0110 Говори јој дружба Секулова:
0111 „Л’јепа Маре, сестро Секулова!
0112 Рада бисмо казат добре гласе,
0113 Ма не ћемо, нег право како је,
0114 Прими гласе ове за најбоље:
0115 Кад смо дошли у гору зелену,
0116 А у гору близу воде хладне,
0117 То на води коло вила б’јел’јех,
0118 Из кола се вила испуштила,
0119 По имену вила нагоркиња,
0120 Секулу се коња ухватила
0121 И говори вила нагоркиња:
0122 „ „Дошо добар, Бановић-Секуле!
0123 Ја сам вила и Бога молила,
0124 Да те Бог да у зелену гору.
0125 Што сам вила у Бога просила,
0126 Ето видим, да сам испросила.“ “
0127 Пак ухвати коња Секулова.
0128 Секул б’јелој вили говорио:
0129 „ „Пушти коња, б’јела вило моја!
0130 Повадит ћу бритку ћорду моју,
0131 Б’јелу ћу те погубити, вило!“ “
0132 А Секулу вила одговара:
0133 „ „Јадан био Бановић-Секуле!
0134 Али не ћеш ни гледати на ме,
0135 А него ли, да погубиш мене!“ “
0136 Па га б’јела вила затравила,
0137 Учини га змајем огњенијем,
0138 Одведе га у зелене горе.
0139 Јадан Секул из горице виче :
0140 „ „Ход’те с Богом, мила браћо моја!
0141 Поздравите јадну сестру моју,
0142 Да ме више видјет никад не ће.“ “
0143 Кад точула сестра Секулова,
0144 Косе кида, грди лице б’јело,
0145 И говори сестра Секулова:
0146 „О мој брате, љута рано моја!
0147 Колико ти говорење моје,
0148 Проклето ти неслушање твоје,
0149 Да сам јадна чудан сан сашњела,
0150 Јадно шњела, а горе видјела,
0151 Ето ми се санак искобио!“
0152 Па потрчи кулу у бијелу,
0153 Па донесе зоба и сијена,
0154 Дава добру коњу Секулову.
0155 Иде млада у зелену гору,
0156 До студене воде долазила,
0157 Цвили јадна како змија љута,
0158 Иште брата око воде хладне,
0159 Нити га је, нит од њега гласа.
0160 Ма се млада, да остави не ће,
0161 Него иде по гори зеленој,
0162 Сваки данак за годину дана.
0163 Кадар дана годиница прође,
0164 Дође млада у горе зелене,
0165 Тешко цвили око воде хладне
0166 И Секула брата спомињала:
0167 „О Секуле, љута рано моја!
0168 Ја те не ћу видјет више никад,
0169 Цвилећи ћу очи изгубити,
0170 Од јада ће срце увехнути!“
0171 Тад је њеко иза воде зове:
0172 „Маре л’јепа, сестро Секулова!
0173 Ако желиш видјет брата твога,
0174 Не ишти га око воде хладне,
0175 Цвилит немој, јер га наћи не ћеш.
0176 Б’јела ти га вила затравила,
0177 Да га више наћи никад не ћеш.
0178 Него хајде с другу страну воде,
0179 Пак погледај с ону страну воде,
0180 Хоћеш видјет висока камена,
0181 Пред каменом змију шаровиту,
0182 А покрај ње змајића малога,
0183 Покрај њега змаја великога.
0184 Ак’ је тебе породила мајка,
0185 Да се можеш поуздат у срце,
0186 Да отпењеш пуце под гр'оце,
0187 Да прехитиш десном и лијевом,
0188 И да угнеш у њедра бијела,
0189 Оно троје у твоја њедарца,
0190 Па сапењи пуце под грл'це,
0191 А прекрижи двије руке твоје,
0192 Двије руке преко прси твој’јех.
0193 Кога путем стигнеш ол сусретнеш,
0194 Немој казат, драга душо моја!
0195 Ђе си била, ни што си чинила,
0196 Ни што носиш у твој’јем њедрима,
0197 Него хајде у дворе бијеле,
0198 Секулове у б’јеле камаре,
0199 Пак отпењи пуце под гр'оце,
0200 Пак истреси из твој’јех њедара
0201 Секулове меке на душеке,
0202 Пак бијеле затвори камаре.
0203 Када сјутра б’јела зора буде,
0204 Ти отиди б’јеле до камаре.“
0205 Кад то чула сестра Секулова,
0206 Пође млада с другу страну воде,
0207 Високи је камен угледала,
0208 Ближе њега преходи дјевојка
0209 И погледа пред студену ст’јену,
0210 Угледала вилине мађије,
0211 Препала се змије шаровите.
0212 Па побјеже лијепа дјевојка
0213 И закука како кукавица:
0214 „Ајме мени, јадна моја мајко!
0215 Груба ти је змија кругатица,
0216 Страх је мене, мила моја мајко!
0217 Ставит љуте у њедарца змије,
0218 Страх је мене змије кругатице!“
0219 На се млада побјегне дјевојка,
0220 Па се опет на се повратила.
0221 Опет пође с ону страну воде,
0222 Пак погледа при студене ст’јене,
0223 Опет гледа змију шаровиту.
0224 Како је је змија препанула,
0225 Опет се је на се поврнула,
0226 Из танахна грла поцвилила:
0227 „Ајме мени, мила моја мајко!
0228 Да ја знадем сестра Секулова,
0229 Да ћу игда видјет брата мога,
0230 Љута змија заклала нек би ме!“
0231 Па се опет трећом поврнула,
0232 Опет дође пред студене ст’јене,
0233 Па поклече на своја кољена
0234 И распиње пуце под гр'оцем,
0235 Па прихити десном и лијевом,
0236 Па ували у њедарца змију,
0237 А за њоме змајића малога,
0238 Па за њиме змаја великога,
0239 Па сапиња пуце под гр'оце,
0240 Још прекрижи двије руке своје
0241 Преко прси, ђе су змије стале,
0242 И поспјешно б’јелу двору иде.
0243 Кога путем стиже ол сусрета,
0244 Никоме ми ништа не кажива,
0245 Ђе је била, ни што је чинила,
0246 Ни што носи б’јел’јем у њедрима.
0247 Кадар дворубијеломе дође,
0248 У камаре иде Секулове,
0249 Отпињала пуце под гр'оце,
0250 Па на душек искренула змије,
0251 Па затвори бијеле камаре.
0252 У камаре не улази више,
0253 Докле зора не заб’јели б’јела.
0254 Кад је зора б’јела заб’јелила,
0255 Иде Маре, сестра Секулова,
0256 На камаре б’јеле Секулове.
0257 Кад отвори од камаре врата,
0258 На меки је душек погледала,
0259 Што ће Маре на душеку наћи?
0260 То не нађе змије шаровите,
0261 Него б’јеле нагоркиње виле;
0262 Не находи змајића малога,
0263 Нег Секула, сина малахнога;
0264 Не находи змаја великога,
0265 Нег Секула, брата рођенога.
0266 Кад видјела сестра Секулова,
0267 Грлила их рукам бијелијем,
0268 Целивала устим меденијем,
0269 А највише вилу нагоркињу:
0270 „Добра дошла, мила нево моја!
0271 Јеси мога брата затравила.
0272 Хвала теби, вило нагоркињо!
0273 Када си се мени смиловала,
0274 И на мене и на сузе моје,
0275 Мога брата на дворе довела,
0276 Да ја видим мила брата мога!“
0277 С б’јелом се је вилом миловала,
0278 У љубави с њоме почивала,
0279 Как’ и с братом свој’јем рођенијем
0280 И с његов’јем сином маленијем.
