Скендербег/24
2.
МУСТАФА, пређашњи
МУРАТ: Шта си свршио?
МУСТАФА: Светли царе, враг је опсео ове кауре. Кад сам у град ушао, војвода ме не хтеде ни пустити к себи, већ рекне да му преко другога јавим зашто сам дошао.
МУРАТ: Јеси ли учинио тако?
МУСТАФА: Ја му одговорим да се то не пристоји, и најпосле склоним га, те ме преда се пусти. Како ме угледа, а он ме запита: јесам ли дошао кога изазвати на мејдан? Рекнем му ја да ми уважавамо јунака због његове храбрости, и да су цару моме потребни такови људи, као што је он. Почнем му обећавати достојанства именом мога честитог цара, и изнесем дарове, које сам понео. Ђаволски смех испречи поганом псу усне и он ми рекне: „Носи ти то цару твоме натраг; јер ће имати око себе доста подлих људи, који се тиме могу на неваљалство покренути."
САБЕЉА: Каква пакосна увреда!
МУРАТ: И право вам је; јесам ли рекао да се псима не шиље, али мојим бабама је повољније да град без труда добију.
МУСТАФА: Говорио сам му да се на веру предаду, кад се и тако одржати не могу; обећавао сам му да ће им слободно бити отићи, куд им је воља, да ће ¬Скендербег остати у земљи господар; но све то није га могло приволети да нам се потчини. Иди ти, рекне; он, ми не продајемо част за срамоту. Тако сте и Кастриоту обећавали, па сте му после отровали децу и њега утаманили.
МЕХМЕД. О, што му није племе из корена истребљено!
МУРАТ: Е, Сабељо, дед сад говори!
САБЕЉА: Ја мислим, честити царе, да пошљемо посланика Скендербегу. Не верујем да му није горак овај рат. Нека плаћа харач и остане у земљи.
МУРАТ: А шта ће свет рећи: Мурат је пошао на хајдука Скендербега, па га сам за мир моли.
САБЕЉА: Он је био твоје дете; сваки ће се ласна уверити да си му из љубови ту милост учинио.
МУСТАФА: Савет није рђав, честити царе.
МУРАТ: Је ли? А кад ми Скендербег да гори одговор него тај хајдук из града, на чије ће име ићи? — Хоћу да ми се град освоји!
САБЕЉА: Воља нашег цара биће испуњена.
МУРАТ: Сад овај час хоћу да се град добије.
САБЕЉА: Сад не може бити, честити царе.
МУРАТ: Не може? (Тргне мач, па полети на њега) Кучко !
МЕХМЕД (препречи му пут): За Бога, оче, ово је верни Сабеља!
МУРАТ: Нема више ни верности ни послушања; него да побијем све око мене, па да се вратим у Азију да не гледам срамоту.
САБЕЉА: Ја не говорим то мене ради, честити царе, него што су нам људи уморни, а да видиш колико марим за живот, позваћу ти самог Скендербега на удвој.
МЕХМЕД: Умири се, оче, тако ми Бога, први ћу ја јуришати.
МУРАТ (опет седне): Све је сујетно; пропаде ми име, сахрани се слава моја.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|