Скендербег/23
ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО
(Поље под Кројом. У растојању види се једна чест града, која на брежуљку лежи)
1.
МУРАТ седи дубоко замишљен, спустивши главу на руку; подаље стоје МЕХМЕД и САБЕЉА са страхопоштовањем и ћуте.
САБЕЉА (тихо): Зашто му не проговориш штогод, Мехмед-беже?
МЕХМЕД (тако исто): Његова љутина не познаје границе.
САБЕЉА: У лицу је сасвим опао.
МЕХМЕД: Трећи је дан како није очи склопио.
МУРАТ (лупи се руком по колену): Не, ово се поднети не може; срамота ће ме уморити.
МЕХМЕД (опет тихо): Видиш ти како се мучи?
САБЕЉА: Ја бих му опет проговорио штогод.
МУРАТ (баци поглед на њих): Веселите се мојим мукама!?
МЕХМЕД: Слатки оче!
МУРАТ: Умукни! Да си син, ти би био на зидовима Кроје, а не би ми пиљио у зубе.
МЕХМЕД: Ти си видео шта смо ми чинили.
МУРАТ: Шта сте учинили? Чувате Кроју да је ко не украде, а не знате где су јој капије. Ти ћеш бити освојитељ света? Кукавица, верујем, али честит и ваљан цар никада.
МЕХМЕД (увређен): Узми мач, па ме прободи, ал' ме кукавицом немој називати. Колико смо наваљивали, ударали, борили се, мучили? Заповеди, ако можеш, да полетимо у небо.
МУРАТ: Под Кројом да сахрани Мурат славу своју? Не, тако ми Бога, макар се од сто педесет хиљада толико гробова начинило. Ја се без победе кући не враћам. Ја, покоритељ, фета, овде посрамљен да будем? Пређе ме исеците на комађе, па дајте псима да ме поједу.
МЕХМЕД: Ми, хвала Богу, још нисмо поражени!
МУРАТ: И жене нису покорене, кад лижу повесмо, а непријатељ гледа, па се смеје вици њиној. (Смеје се горко). Пошао сам на Албанију, па не умем да освојим Кроју. Алал вам вера, јунаци! — (Престане, па једанпут дигне главу). Ја сам поразио Маџаре као гром, сатр'о Србље до корена, освојио пределе Бугарске, ужас био бунтовницима у Азији, и сад да ме хајдуци сломију, мој роб да се са мном титра кога сам сматрао као блато на ногама!
МЕХМЕД: Наша је сила голема; да сву ову војску иштетимо, опет ћемо их сломити.
МУРАТ: Ја нећу ништа да изгубим; хоћу да добијем, да смождим, који ми на путу стоји. Годинама сам ја име фета и крвавим знојем стекао, хоћу као покоритељ и да умрем.
МЕХМЕД: Ево нам Мустаф-паше, може бити да нам повољне гласове доноси.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|