◄   Насловна Дејство прво 2   ►
ДЈЕЈСТВО ПРВО

(Соба у Муратовом двору).

1.
СКЕНДЕРБЕГ и МЕХМЕД.

МЕХМЕД (замахује мачем): Ама кажи ми, пабратиме, откуда те силе у у твојим рукама? Канда ти је десница од самог олова.

СКЕНДЕРБЕГ: Сваки дан упражњавајући руку, морала је ојачати.

МЕХМЕД: И ја се упражњавам, радим и борим се, али колико сам далеко од тебе!

СКЕНДЕРБЕГ (смеши се): Мене је Албанескиња родила, Мехмед-беже.

МЕХМЕД: Зар су Албанескиње другојаче жене?

СКЕНДЕРБЕГ: У нашој земљи нема јастука ни мекушне постеље. Мати оставља детету у колевци мач с корицама, да се забавља, докле она иде, да улови што за ручак. Дете подиже мач, па му се тако рука снажи.

МЕХМЕД: И у нас не седе људи на меканом перју; и у нас је природа нага и проста. Но друго мора да је код тебе. Онај знак сабље на десној ти руци, с којим си се, као што кажеш, родио, тај ће бити причина твоје јачине.

СКЕНДЕРБЕГ: Шта ће бити, ако тај мач значи да ћу од мача погинути?

МЕХМЕД: Ти од мача да погинеш? Будалаштина. Кад си оним страшним Перзијанцима на мејдан изишао, какви беху то људи! Па шта учини ти један од њих? Док се окренусмо паде Замча на земљу, а шта би с Јаином, који му у помоћ притрча? И право му је, зашто гази веру, те ударају двојица на једнога.

СКЕНДЕРБЕГ: Моје је било, да осветлам образ нашој војсци.

МЕХМЕД: А и јеси осветлао, вере ми. Сва војска закликта, кад те отац пљесну по рамену и назва те Скендербегом, новим Александром, а како се обрадоваше хатлије, кад те султан пашом над њима учини!

СКЕНДЕРБЕГ: Може бити, да је већа љубов оца нам према мени, него моје заслуге.

МЕХМЕД: Шта љубов, кад си ти највећи јунак у војсци; то сви кажу. Знаш ли шта је, побратиме, кад будемо отимали Цариград, заједно ћемо војевати. Ако нам отац пређе умре, ја ћу ти предати сву војску у руке. Како ти расположиш, знам да ће добро бити.

СКЕНДЕРБЕГ (у ентузијасму): Цариград? Како силна распаљује свакога јунака само помисао, да отима Цариград. Но чини ми се, да нам неће скоро тај дан осванути.

МЕХМЕД: Осванути мора. Отац нам је, знаш, стар, па много разгађа; час разбира, шта мисле Маџари, час како стоје Срби и Бугари и шта се по Азији кува. Излишне ствари! Мач у руку, јуриш, напред, на бедем, па је Цариград наш. Је л' тако, побратиме?

СКЕНДЕРБЕГ: Управљајмо се ми, као што разум мудрог оца каже, па ће добро бити.

МЕХМЕД: Ја знам моје. Теби ћу дати Једрену, да будеш краљ, али мени увек потчињен, а ја ћу као цар царева седети у Цариграду.

СКЕНДЕРБЕГ: Остави ти мене код војске, да се бијем и предводим јунаке. А нека краљује онај, који је за то рођен.

МЕХМЕД: Е, а знаш, како си ми једанпут приповедао, да си се родио с круном на челу?

СКЕНДЕРБЕГ: То су гатања била моје матере.

МЕХМЕД: Шта гатања? Моја је мати снивала, кад ме је у утроби носила, да ћу бити цар у Цариграду, па да видим хоће ли се испунити; круна на глави, то није обични сан.

СКЕНДЕРБЕГ: Ја бих толковао, да круна на глави значи милост нашега оца, којом ме је окраљио.

МЕХМЕД: И то је добро. Али право да ти кажем, теби доликује круна. Штета што ниси царски син. Али ништа зато, у Једрени ћеш бити, као и ја, само што ћеш мене, као цара, признати за свога старијега. Је л' тако?

СКЕНДЕРБЕГ: Да добијемо најпре, да добијемо Цариград, па ћемо се после разговарати.

МЕХМЕД: Право кажеш; идем баш оцу питати га, мисли ли на рат. Хоћемо да постанемо жене.

СКЕНДЕРБЕГ: Тако, Мехмед-беже! Хоће и мач да ми зарђа.

МЕХМЕД: Ево Атиме. Разговарај се с њоме, докле ја мало промутим. Данас је диван. Право велиш, хоће мач да нам зарђа. (Одлази).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.