Skenderbeg/1
- DJEJSTVO PRVO
(Soba u Muratovom dvoru).
- 1.
- SKENDERBEG i MEHMED.
MEHMED (zamahuje mačem): Ama kaži mi, pabratime, otkuda te sile u u tvojim rukama? Kanda ti je desnica od samog olova.
SKENDERBEG: Svaki dan upražnjavajući ruku, morala je ojačati.
MEHMED: I ja se upražnjavam, radim i borim se, ali koliko sam daleko od tebe!
SKENDERBEG (smeši se): Mene je Albaneskinja rodila, Mehmed-beže.
MEHMED: Zar su Albaneskinje drugojače žene?
SKENDERBEG: U našoj zemlji nema jastuka ni mekušne postelje. Mati ostavlja detetu u kolevci mač s koricama, da se zabavlja, dokle ona ide, da ulovi što za ručak. Dete podiže mač, pa mu se tako ruka snaži.
MEHMED: I u nas ne sede ljudi na mekanom perju; i u nas je priroda naga i prosta. No drugo mora da je kod tebe. Onaj znak sablje na desnoj ti ruci, s kojim si se, kao što kažeš, rodio, taj će biti pričina tvoje jačine.
SKENDERBEG: Šta će biti, ako taj mač znači da ću od mača poginuti?
MEHMED: Ti od mača da pogineš? Budalaština. Kad si onim strašnim Perzijancima na mejdan izišao, kakvi behu to ljudi! Pa šta učini ti jedan od njih? Dok se okrenusmo pade Zamča na zemlju, a šta bi s Jainom, koji mu u pomoć pritrča? I pravo mu je, zašto gazi veru, te udaraju dvojica na jednoga.
SKENDERBEG: Moje je bilo, da osvetlam obraz našoj vojsci.
MEHMED: A i jesi osvetlao, vere mi. Sva vojska zaklikta, kad te otac pljesnu po ramenu i nazva te Skenderbegom, novim Aleksandrom, a kako se obradovaše hatlije, kad te sultan pašom nad njima učini!
SKENDERBEG: Može biti, da je veća ljubov oca nam prema meni, nego moje zasluge.
MEHMED: Šta ljubov, kad si ti najveći junak u vojsci; to svi kažu. Znaš li šta je, pobratime, kad budemo otimali Carigrad, zajedno ćemo vojevati. Ako nam otac pređe umre, ja ću ti predati svu vojsku u ruke. Kako ti raspoložiš, znam da će dobro biti.
SKENDERBEG (u entuzijasmu): Carigrad? Kako silna raspaljuje svakoga junaka samo pomisao, da otima Carigrad. No čini mi se, da nam neće skoro taj dan osvanuti.
MEHMED: Osvanuti mora. Otac nam je, znaš, star, pa mnogo razgađa; čas razbira, šta misle Madžari, čas kako stoje Srbi i Bugari i šta se po Aziji kuva. Izlišne stvari! Mač u ruku, juriš, napred, na bedem, pa je Carigrad naš. Je l' tako, pobratime?
SKENDERBEG: Upravljajmo se mi, kao što razum mudrog oca kaže, pa će dobro biti.
MEHMED: Ja znam moje. Tebi ću dati Jedrenu, da budeš kralj, ali meni uvek potčinjen, a ja ću kao car careva sedeti u Carigradu.
SKENDERBEG: Ostavi ti mene kod vojske, da se bijem i predvodim junake. A neka kraljuje onaj, koji je za to rođen.
MEHMED: E, a znaš, kako si mi jedanput pripovedao, da si se rodio s krunom na čelu?
SKENDERBEG: To su gatanja bila moje matere.
MEHMED: Šta gatanja? Moja je mati snivala, kad me je u utrobi nosila, da ću biti car u Carigradu, pa da vidim hoće li se ispuniti; kruna na glavi, to nije obični san.
SKENDERBEG: Ja bih tolkovao, da kruna na glavi znači milost našega oca, kojom me je okraljio.
MEHMED: I to je dobro. Ali pravo da ti kažem, tebi dolikuje kruna. Šteta što nisi carski sin. Ali ništa zato, u Jedreni ćeš biti, kao i ja, samo što ćeš mene, kao cara, priznati za svoga starijega. Je l' tako?
SKENDERBEG: Da dobijemo najpre, da dobijemo Carigrad, pa ćemo se posle razgovarati.
MEHMED: Pravo kažeš; idem baš ocu pitati ga, misli li na rat. Hoćemo da postanemo žene.
SKENDERBEG: Tako, Mehmed-beže! Hoće i mač da mi zarđa.
MEHMED: Evo Atime. Razgovaraj se s njome, dokle ja malo promutim. Danas je divan. Pravo veliš, hoće mač da nam zarđa. (Odlazi).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|