Сироче
Са престола од чистога зрака
Гдено нема сена од облака,
Вели господ
Арханђелу свом крилатом слузи:
„Сироче је једно
На подножју мом у вељој тузи.
Овака данка чујем му уздаје,
Свака часка чујем му вапаје;
Болано је,
Сињи терет лежи му на души
А млађано жиће
Из корена давно му се суши.
Ал ја хоћу, да сироче живи.
Красоти му да се свако диви;
Ал ја хоћу,
Да се боник од јада излечи,
Па човечји вас род
На колену пред њиме да клечи.
Живо, слуго, милост ми те прати!
Патника ми за руку ухвати:
Па одведи
Од једнога до другога стана,
До свакога, слуго,
Српског дома тога сиротана.
Народ српски јесте мени мио,
Са правде је млого крви лио;
Ал срчба ми
Нек у невид име њему носи
Ако ми не прими
Сиротана, што милости проси!"
Анђо Срба са неба се сађе,
И сироче кад на земљи нађе
Ухвати га
За ручицу, ко што господ рече,
Па српскима с' њиме
Домовима лагано потече.
Старо, младо, а и лепе селе
На ручице чекају га беле;
Момчадија
Челенке му поклања од злата,
А невесте, љубе
Адиђаре и ђердане с' врата.
Цео народ полети, поврви — — —
Међ првима свак' би да је први,
Да он пружи
Верну руку бедном сиротану
И с' очију мутних
Да убрише сузу њему слану.
Свако знаде шта сироче вреди:
Да је нада у вељој нам беди.
Та сироче,
Што од Срба сад помоћи иште
Мезимче је наше
Народно је наше позориште!
* * *
Анђо Срба на крили се вине,
Па се диже у рајске висине.
Господ вели:
„Српски род ми мож' млого да скриви,
Ал с' дочека лепа
Сиротана навек нека живи!"
