Siroče
Sa prestola od čistoga zraka
Gdeno nema sena od oblaka,
Veli gospod
Arhanđelu svom krilatom sluzi:
„Siroče je jedno
Na podnožju mom u veljoj tuzi.
Ovaka danka čujem mu uzdaje,
Svaka časka čujem mu vapaje;
Bolano je,
Sinji teret leži mu na duši
A mlađano žiće
Iz korena davno mu se suši.
Al ja hoću, da siroče živi.
Krasoti mu da se svako divi;
Al ja hoću,
Da se bonik od jada izleči,
Pa čovečji vas rod
Na kolenu pred njime da kleči.
Živo, slugo, milost mi te prati!
Patnika mi za ruku uhvati:
Pa odvedi
Od jednoga do drugoga stana,
Do svakoga, slugo,
Srpskog doma toga sirotana.
Narod srpski jeste meni mio,
Sa pravde je mlogo krvi lio;
Al srčba mi
Nek u nevid ime njemu nosi
Ako mi ne primi
Sirotana, što milosti prosi!"
Anđo Srba sa neba se sađe,
I siroče kad na zemlji nađe
Uhvati ga
Za ručicu, ko što gospod reče,
Pa srpskima s' njime
Domovima lagano poteče.
Staro, mlado, a i lepe sele
Na ručice čekaju ga bele;
Momčadija
Čelenke mu poklanja od zlata,
A neveste, ljube
Adiđare i đerdane s' vrata.
Ceo narod poleti, povrvi — — —
Međ prvima svak' bi da je prvi,
Da on pruži
Vernu ruku bednom sirotanu
I s' očiju mutnih
Da ubriše suzu njemu slanu.
Svako znade šta siroče vredi:
Da je nada u veljoj nam bedi.
Ta siroče,
Što od Srba sad pomoći ište
Mezimče je naše
Narodno je naše pozorište!
* * *
Anđo Srba na krili se vine,
Pa se diže u rajske visine.
Gospod veli:
„Srpski rod mi mož' mlogo da skrivi,
Al s' dočeka lepa
Sirotana navek neka živi!"
