Син бана Закарића освећује оца и браћу
0001 Пије вино до седам сердара
0002 У Котару, мисту јунашкоме,
0003 Па међу се они бесидили:
0004 »Да вам бора, моја браћо мила.
0005 Је ли веће вриме долазило,
0006 Долазило петнаест година,
0007 Откад дође од Јанока Вуче,
0008 Пак је равни Котар поробио,
0009 Поробио бана Закарића
0010 И његову осикао главу,
0011 Два му сина на колац набио,
0012 А дви му је ћерце заробио;
0013 На дому му не остаде нитко
0014 Већ несрићна његова љубовца,
0015 Један синак од пола године
0016 По имену Закарићу Нико;
0017 Тја и њега да посиче Вуче,
0018 Ал га стара заклињала мајка:
0019 »Немој, Вуче, мили господаре,
0020 Немој сићи мојега дитета,
0021 Већ га чекај петнаест година!
0022 Кад му буде петнаест година,
0023 Онда сађи у равне Котаре,
0024 Па погуби малог Закарића.«
0025 Када Вуче ричи разумио,
0026 Не хти посић малог Закарића.
0027 На мајку му коња нагонио,
0028 Пак му мајку ногам’ погазио.«
0029 Мисле они, да нитко не чује,
0030 Али чује мали Закарићу.
0031 Пак се бише на ноге скочио
0032 И старици мајци бесидио:
0033 »Моја мајко, моја милоснице!
0034 Је л’ истина, што говоре људи,
0035 Да је прошло петнаест година,
0036 Откад дође од Јанока Вуче,
0037 Да је равни Котар поробио,
0038 Нашу, мајко, прибијелу кулу,
0039 Мому баби осикао главу,
0040 Два ми брата на колац набио,
0041 А дви моје сестре заробио?
0042 И ја бијах од пола године,
0043 Тја и мени да осиче главу,
0044 Ти га моја заклињала мајка:
0045 »Немој, Вуце, мили господаре,
0046 Немој сићи нејаког дитета,
0047 Већ га чекај петнаест година,
0048 Кад му буде петнаест година,
0049 Онда сађи у равне Котаре,
0050 Па погуби малог Закарића.«
0051 Када Вуче ричи разумио,
0052 Тад те, мајко, коњем погазио.«
0053 Кад је мајка ричи разумила,
0054 Па је своме сину бесидила:
0055 »Истина је, моје дите драго.«
0056 Када Нико ричи разумио,
0057 Па је старој мајци бесидио:
0058 »Стара мајко, моја милостива,
0059 Приправи ми лаке брашњенице,
0060 Нек су слатке ко својему сину,
0061 Нек су лаке мом коњу дорину.«
0062 Пак ево га у топлу одају,
0063 Па се момче оправило липо.
0064 Ето ти га у подруму коњма,
0065 Па оправи притила дорина,
0066 Док не бише справне брашњенице,
0067 Па је својој бесидио мајци:
0068 »Иђем бижат у планину, мајко,
0069 Јер ће доћи од Јанока Вуче,
0070 Пак ће моју он осићи главу.«
0071 А да видиш малог Закарића,
0072 Он не иде у црну планину,
0073 Оде право ка Јаноку граду.
0074 Кад је доша’ на воду Цетину,
0075 Ту он нађе дви младе дивојке,
0076 Дви дивојке, обе биљарице,
0077 Једна боса, друга гологлава.
0078 Божју им је помоћ називао:
0079 »Божја помоћ, до дви биљарице!«
0080 Оне њему липше одвратиле:
0081 »Да си здраво, на коњу делијо!«
0082 А вели им са коња делија:
0083 »Да вам бора, дви младе дивојке!
0084 Што л’ сте јадне, босе, гологлаве?
0085 Ал сте саме собом изгубиле,
0086 Ал дворите туђа господара?«
0087 Дивојке му младе бесидиле:
0088 »Нисмо цуре собом изгубиле,
0089 Већ дворимо туђа господара,
0090 По имену од Јанока Вука.
0091 Ми смо обе чемерне сестрице,
0092 А сестрице, обе робињице,
0093 Закарића рода и племена.
0094 Ево има петнести година,
0095 Откад дође од Јанока Вуче,
0096 Пак је равни Котар поробио,
0097 Поробио бана Закарића,
0098 И њему је осикао главу,
0099 Оба брата на колац набио,
0100 И нас до дви сестре заробио.
0101 На дому нам нитко не остаде
0102 Већ старица наша мила мајка,
0103 Један братац од полу године,
0104 По имену Закарићу Нико,
0105 Тја и њему да осиче главу,
0106 Ал га наша заклињала мајка:
0107 »Немој, Вуче, мили господаре,
0108 Немој сићи малога дитета,
0109 Већ га чекај петнаест година;
0110 Кад му буде петнаест година,
0111 Онда сађи у равне Котаре,
0112 Па погуби малог Закарића!«
0113 Када Вуче ричи разумио,
0114 Тад нам мајку коњем погазио,
0115 Па смо јадне до Бога милога:
0116 Ево има полу годинице,
0117 Да се Вуче у Котаре спрема,
0118 Да посиче брата рођенога.«
0119 А вели им мали Закарићу:
0120 »Да вам бора, дви липе дивојке,
0121 Ди су двори од Јанока Вука?«
0122 А веле му дви младе дивојке:
0123 »Да ти бора, на коњу делијо!
0124 Кад ли додеш гвозденој капији,
0125 Ти окрени са ливим сокаком,
0126 Крај сокака популана врата,
0127 Звекачало од сувога злата,
0128 Канат дигни, отворит ћеш врата.
0129 Кад улизеш тамо у авлију,
0130 До три јесу напореду куле,
0131 Она кула од Јанока Вука.«
0132 Када момче ричи разумило,
0133 Плахо свога потира дорина.
0134 Када дође гвозденој капији,
0135 Он окрену са ливим сокаком.
0136 Крај сокака популана врата,
0137 Звекачало од сувога злата.
0138 Канат диже, отворио врата,
0139 Па утира дору у авлију.
0140 У авлији разјаши дорина,
0141 Прибаци му диждун на јабуку,
0142 Па се дорат вода по авлији,
0143 А он узе једну плоску вина,
0144 Подви ноге, сиде пити вино.
0145 Малашно је вриме постајало,
0146 Угледа га Вукова љубовца,
0147 Пак је ’вако њему бесидила:
0148 »Бор т’ убио, незнана делијо,
0149 Брез тестира дође у авлију!
0150 Ако т’ види од Јанока Вуче,
0151 Ти ћеш, бели, изгубити главу
0152 И јунашку снагу оставити.«
0153 Донесе му једну купу вина,
0154 Па је ’вако њему бесидила:
0155 »На, момчићу, понапиј се вина,
0156 Па ти бижи из наше авлије,
0157 Јер је Вуче трудан и уморан:
0158 Ево има полу годинице,
0159 Да се спрема у равне Котаре,
0160 Да погуби малог Закарића.«
0161 А вели јој мали Закарићу:
0162 »Кушко, кујо, ти Вукова љубо!
0163 Ајде, бона, ти повиди Вуку,
0164 Да је доша’ мали Закарићу
0165 Да се доша’ с њиме побратити!«
0166 А кад млада ричи разумила,
0167 На бијелу узлазила кулу,
0168 Па је она Вуку повидила.
0169 Када Вуче ричи разумио,
0170 Он се бише на ноге скочио,
0171 Ево ти га на прозоре кули,
0172 Па је ’вако момку бесидио:
0173 »Зар си дошло, хуле и копиле,
0174 Зар си доша’ да т’ осичем главу?«
0175 А вели му мали Закарићу:
0176 »Бора теби, од Јанока Вуче,
0177 Ајде, Вуче, на мејдан јунашки,
0178 Да видимо, тко је јунак бољи!«
0179 Када Вуче ричи разумио,
0180 Па се бише на ноге скочио,
0181 Тер се бише направио липо.
0182 Ево ти га у подруме коњма,
0183 Па прихвати вранца од мејдана,
0184 Па одоше на мејдан јунашки.
0185 А бесиди од Јанока Вуче:
0186 »Завод’ коња, мали Закарићу«
0187 Када чује мали Закарићу,
0188 Он заведе дебела дорина,
0189 Под дитетом дорат од мејдана,
0190 Све ми гледа међу очи Вука.
0191 Чим је Вуче џилит испустио,
0192 Клече дорат на оба колина,
0193 Бојно га је копје натхватило.
0194 А да видиш малог Закарића,
0195 У десну га прихватио руку,
0196 Па је ’вако бесидио Вуку:
0197 »Стан’ ти мени, од Јанока Вуче!
0198 Стан’ ти мени, како сам ја теби!«
0199 А кад види од Јанока Вуче,
0200 Да је јунак мали Закарићу,
0201 Он побиже натраг на вранчићу,
0202 А за њиме мали Закарићу
0203 На својему притилу дорими.
0204 До по педља вранчић бржи бише,
0205 Од пола га пристигну дорате.
0206 Достиже га код авлинских врата:
0207 Мало га се сабљом добавио
0208 Брцимице, ама смртимице.
0209 На дви га је поле раставио:
0210 Пола паде на траву зелену,
0211 Остаде му дупе на вранчићу.
0212 Русу му је осикао главу,
0213 Па је метну дори у зобницу,
0214 Па потира дебела дорина,
0215 Ево ти га у Вукову кулу,
0216 Купи благо, а носи хаљине.
0217 Па налази виреницу љубу,
0218 Виреницу од Јанока Вука,
0219 Па је баца кули на прозоре,
0220 Па је на њу коња нагонио:
0221 »’вако, Вуче, моју милу мајку!«
0222 Налази му сина јединога,
0223 Дите мало у небеса баца,
0224 На својој га дочекује ћорди.
0225 Па у кули ватру наложио,
0226 Да се не би штета учинила.
0227 У та доба дви младе дивојке,
0228 Дви дивојке, Никине сестрице,
0229 Дви сестрице, обе робињице,
0230 Робињице од Јанока Вука.
0231 Нико сестре грли и целива,
0232 Па је цуре оправио липо
0233 Све одићом Вукове љубовце.
0234 Оде с њима у равне Котаре,
0235 Носећ благо од Јанока Вука.
0236 Кад је доша’ у равне Котаре,
0237 Он је стару дозивао мајку:
0238 »Стара мајко, моја милостива!
0239 Ево теби дви моје сестрице,
0240 Моје секе, а твоје су ћерце.
0241 Ево глава од Јанока Вука,
0242 Који мога погуби бабајка,
0243 На те, мајко, натира коњица,
0244 Два ми брата на колац набио,
0245 Обе моје заробио секе,
0246 И мене је тио погубити,
0247 Ал Бог даде и срића од Бога,
0248 Да јабуку за јабуку вратим.
0249 Зло чинио, горе довршио,
0250 Тако бише од Бога суђено!«
