Sin bana Zakarića osvećuje oca i braću
0001 Pije vino do sedam serdara
0002 U Kotaru, mistu junaškome,
0003 Pa među se oni besidili:
0004 »Da vam bora, moja braćo mila.
0005 Je li veće vrime dolazilo,
0006 Dolazilo petnaest godina,
0007 Otkad dođe od Janoka Vuče,
0008 Pak je ravni Kotar porobio,
0009 Porobio bana Zakarića
0010 I njegovu osikao glavu,
0011 Dva mu sina na kolac nabio,
0012 A dvi mu je ćerce zarobio;
0013 Na domu mu ne ostade nitko
0014 Već nesrićna njegova ljubovca,
0015 Jedan sinak od pola godine
0016 Po imenu Zakariću Niko;
0017 Tja i njega da posiče Vuče,
0018 Al ga stara zaklinjala majka:
0019 »Nemoj, Vuče, mili gospodare,
0020 Nemoj sići mojega diteta,
0021 Već ga čekaj petnaest godina!
0022 Kad mu bude petnaest godina,
0023 Onda sađi u ravne Kotare,
0024 Pa pogubi malog Zakarića.«
0025 Kada Vuče riči razumio,
0026 Ne hti posić malog Zakarića.
0027 Na majku mu konja nagonio,
0028 Pak mu majku nogam’ pogazio.«
0029 Misle oni, da nitko ne čuje,
0030 Ali čuje mali Zakariću.
0031 Pak se biše na noge skočio
0032 I starici majci besidio:
0033 »Moja majko, moja milosnice!
0034 Je l’ istina, što govore ljudi,
0035 Da je prošlo petnaest godina,
0036 Otkad dođe od Janoka Vuče,
0037 Da je ravni Kotar porobio,
0038 Našu, majko, pribijelu kulu,
0039 Momu babi osikao glavu,
0040 Dva mi brata na kolac nabio,
0041 A dvi moje sestre zarobio?
0042 I ja bijah od pola godine,
0043 Tja i meni da osiče glavu,
0044 Ti ga moja zaklinjala majka:
0045 »Nemoj, Vuce, mili gospodare,
0046 Nemoj sići nejakog diteta,
0047 Već ga čekaj petnaest godina,
0048 Kad mu bude petnaest godina,
0049 Onda sađi u ravne Kotare,
0050 Pa pogubi malog Zakarića.«
0051 Kada Vuče riči razumio,
0052 Tad te, majko, konjem pogazio.«
0053 Kad je majka riči razumila,
0054 Pa je svome sinu besidila:
0055 »Istina je, moje dite drago.«
0056 Kada Niko riči razumio,
0057 Pa je staroj majci besidio:
0058 »Stara majko, moja milostiva,
0059 Pripravi mi lake brašnjenice,
0060 Nek su slatke ko svojemu sinu,
0061 Nek su lake mom konju dorinu.«
0062 Pak evo ga u toplu odaju,
0063 Pa se momče opravilo lipo.
0064 Eto ti ga u podrumu konjma,
0065 Pa opravi pritila dorina,
0066 Dok ne biše spravne brašnjenice,
0067 Pa je svojoj besidio majci:
0068 »Iđem bižat u planinu, majko,
0069 Jer će doći od Janoka Vuče,
0070 Pak će moju on osići glavu.«
0071 A da vidiš malog Zakarića,
0072 On ne ide u crnu planinu,
0073 Ode pravo ka Janoku gradu.
0074 Kad je doša’ na vodu Cetinu,
0075 Tu on nađe dvi mlade divojke,
0076 Dvi divojke, obe biljarice,
0077 Jedna bosa, druga gologlava.
0078 Božju im je pomoć nazivao:
0079 »Božja pomoć, do dvi biljarice!«
0080 One njemu lipše odvratile:
0081 »Da si zdravo, na konju delijo!«
0082 A veli im sa konja delija:
0083 »Da vam bora, dvi mlade divojke!
0084 Što l’ ste jadne, bose, gologlave?
0085 Al ste same sobom izgubile,
0086 Al dvorite tuđa gospodara?«
0087 Divojke mu mlade besidile:
0088 »Nismo cure sobom izgubile,
0089 Već dvorimo tuđa gospodara,
0090 Po imenu od Janoka Vuka.
0091 Mi smo obe čemerne sestrice,
0092 A sestrice, obe robinjice,
0093 Zakarića roda i plemena.
0094 Evo ima petnesti godina,
0095 Otkad dođe od Janoka Vuče,
0096 Pak je ravni Kotar porobio,
0097 Porobio bana Zakarića,
0098 I njemu je osikao glavu,
0099 Oba brata na kolac nabio,
0100 I nas do dvi sestre zarobio.
0101 Na domu nam nitko ne ostade
0102 Već starica naša mila majka,
0103 Jedan bratac od polu godine,
0104 Po imenu Zakariću Niko,
0105 Tja i njemu da osiče glavu,
0106 Al ga naša zaklinjala majka:
0107 »Nemoj, Vuče, mili gospodare,
0108 Nemoj sići maloga diteta,
0109 Već ga čekaj petnaest godina;
0110 Kad mu bude petnaest godina,
0111 Onda sađi u ravne Kotare,
0112 Pa pogubi malog Zakarića!«
0113 Kada Vuče riči razumio,
0114 Tad nam majku konjem pogazio,
0115 Pa smo jadne do Boga miloga:
0116 Evo ima polu godinice,
0117 Da se Vuče u Kotare sprema,
0118 Da posiče brata rođenoga.«
0119 A veli im mali Zakariću:
0120 »Da vam bora, dvi lipe divojke,
0121 Di su dvori od Janoka Vuka?«
0122 A vele mu dvi mlade divojke:
0123 »Da ti bora, na konju delijo!
0124 Kad li dodeš gvozdenoj kapiji,
0125 Ti okreni sa livim sokakom,
0126 Kraj sokaka populana vrata,
0127 Zvekačalo od suvoga zlata,
0128 Kanat digni, otvorit ćeš vrata.
0129 Kad ulizeš tamo u avliju,
0130 Do tri jesu naporedu kule,
0131 Ona kula od Janoka Vuka.«
0132 Kada momče riči razumilo,
0133 Plaho svoga potira dorina.
0134 Kada dođe gvozdenoj kapiji,
0135 On okrenu sa livim sokakom.
0136 Kraj sokaka populana vrata,
0137 Zvekačalo od suvoga zlata.
0138 Kanat diže, otvorio vrata,
0139 Pa utira doru u avliju.
0140 U avliji razjaši dorina,
0141 Pribaci mu diždun na jabuku,
0142 Pa se dorat voda po avliji,
0143 A on uze jednu plosku vina,
0144 Podvi noge, side piti vino.
0145 Malašno je vrime postajalo,
0146 Ugleda ga Vukova ljubovca,
0147 Pak je ’vako njemu besidila:
0148 »Bor t’ ubio, neznana delijo,
0149 Brez testira dođe u avliju!
0150 Ako t’ vidi od Janoka Vuče,
0151 Ti ćeš, beli, izgubiti glavu
0152 I junašku snagu ostaviti.«
0153 Donese mu jednu kupu vina,
0154 Pa je ’vako njemu besidila:
0155 »Na, momčiću, ponapij se vina,
0156 Pa ti biži iz naše avlije,
0157 Jer je Vuče trudan i umoran:
0158 Evo ima polu godinice,
0159 Da se sprema u ravne Kotare,
0160 Da pogubi malog Zakarića.«
0161 A veli joj mali Zakariću:
0162 »Kuško, kujo, ti Vukova ljubo!
0163 Ajde, bona, ti povidi Vuku,
0164 Da je doša’ mali Zakariću
0165 Da se doša’ s njime pobratiti!«
0166 A kad mlada riči razumila,
0167 Na bijelu uzlazila kulu,
0168 Pa je ona Vuku povidila.
0169 Kada Vuče riči razumio,
0170 On se biše na noge skočio,
0171 Evo ti ga na prozore kuli,
0172 Pa je ’vako momku besidio:
0173 »Zar si došlo, hule i kopile,
0174 Zar si doša’ da t’ osičem glavu?«
0175 A veli mu mali Zakariću:
0176 »Bora tebi, od Janoka Vuče,
0177 Ajde, Vuče, na mejdan junaški,
0178 Da vidimo, tko je junak bolji!«
0179 Kada Vuče riči razumio,
0180 Pa se biše na noge skočio,
0181 Ter se biše napravio lipo.
0182 Evo ti ga u podrume konjma,
0183 Pa prihvati vranca od mejdana,
0184 Pa odoše na mejdan junaški.
0185 A besidi od Janoka Vuče:
0186 »Zavod’ konja, mali Zakariću«
0187 Kada čuje mali Zakariću,
0188 On zavede debela dorina,
0189 Pod ditetom dorat od mejdana,
0190 Sve mi gleda među oči Vuka.
0191 Čim je Vuče džilit ispustio,
0192 Kleče dorat na oba kolina,
0193 Bojno ga je kopje nathvatilo.
0194 A da vidiš malog Zakarića,
0195 U desnu ga prihvatio ruku,
0196 Pa je ’vako besidio Vuku:
0197 »Stan’ ti meni, od Janoka Vuče!
0198 Stan’ ti meni, kako sam ja tebi!«
0199 A kad vidi od Janoka Vuče,
0200 Da je junak mali Zakariću,
0201 On pobiže natrag na vrančiću,
0202 A za njime mali Zakariću
0203 Na svojemu pritilu dorimi.
0204 Do po pedlja vrančić brži biše,
0205 Od pola ga pristignu dorate.
0206 Dostiže ga kod avlinskih vrata:
0207 Malo ga se sabljom dobavio
0208 Brcimice, ama smrtimice.
0209 Na dvi ga je pole rastavio:
0210 Pola pade na travu zelenu,
0211 Ostade mu dupe na vrančiću.
0212 Rusu mu je osikao glavu,
0213 Pa je metnu dori u zobnicu,
0214 Pa potira debela dorina,
0215 Evo ti ga u Vukovu kulu,
0216 Kupi blago, a nosi haljine.
0217 Pa nalazi virenicu ljubu,
0218 Virenicu od Janoka Vuka,
0219 Pa je baca kuli na prozore,
0220 Pa je na nju konja nagonio:
0221 »’vako, Vuče, moju milu majku!«
0222 Nalazi mu sina jedinoga,
0223 Dite malo u nebesa baca,
0224 Na svojoj ga dočekuje ćordi.
0225 Pa u kuli vatru naložio,
0226 Da se ne bi šteta učinila.
0227 U ta doba dvi mlade divojke,
0228 Dvi divojke, Nikine sestrice,
0229 Dvi sestrice, obe robinjice,
0230 Robinjice od Janoka Vuka.
0231 Niko sestre grli i celiva,
0232 Pa je cure opravio lipo
0233 Sve odićom Vukove ljubovce.
0234 Ode s njima u ravne Kotare,
0235 Noseć blago od Janoka Vuka.
0236 Kad je doša’ u ravne Kotare,
0237 On je staru dozivao majku:
0238 »Stara majko, moja milostiva!
0239 Evo tebi dvi moje sestrice,
0240 Moje seke, a tvoje su ćerce.
0241 Evo glava od Janoka Vuka,
0242 Koji moga pogubi babajka,
0243 Na te, majko, natira konjica,
0244 Dva mi brata na kolac nabio,
0245 Obe moje zarobio seke,
0246 I mene je tio pogubiti,
0247 Al Bog dade i srića od Boga,
0248 Da jabuku za jabuku vratim.
0249 Zlo činio, gore dovršio,
0250 Tako biše od Boga suđeno!«
