Сењанин Иво и Паша од Травника
(Из округа Ваљевског)
Књигу пише Паша од Травника,
У Травнику бијеломе граду,
Па је шаље Сењу бијеломе,
У књизи га вако поздрављаше:
„О Иване, Сењски капетане! 5
„Ево има девет годиница,
„Како си ми погубио баба;
„Него види шта ти књига каже,
„Па ти хајде мене на мегдана,
„Да јуначки мегдан дијелимо.“ 10
Кад Ивану таква књига дође,
Књигу чита а сузе прољева,
Па он Паши другу одписује,
У књизи га вако поздрављаше:
„Побратиме Паша од Травника! 15
„Ти се прођи врага и мегдана.
„Јер сам јунак врло остарио,
„Имаде ми сто-тридесет љета,
„Не могу се ни коња држати,
„А камо ли мегдан дијелити. 20
„Већ ти шаљем три коња витеза,
„И на њима три товара блага;
„Шаљем теби сабљу аламанку,
„На којој су три балчака златна,
„И на њима три камена драга.“ 25
Када Паши таква књига дође,
Књигу гледа, а смеје се на њу,
Па Ивану другу одписује;
„Курво једна, Сењанине Иво!
„Хајде Иво мени на мегдана, 30
„Да јуначки мегдан дијелимо;
„Или дођи те ми се поклони,
„Љуби моје, злаћено сичаде,
„Мога коња у стражњу копиту,
„Мога хрта, међу очи црне, 35
„А Кадуну, у папучу њену.“
Кад Ивану ситна књига дође,
Проли сузе низ бијело лице,
То гледао Максиме дијете,
Па он пита свога старог баба: 40
„Мили бабо, Сењанине Иво!
„Одкле књига ватром изгорела?
„Те ти лијеш сузе низ образе.
„Ако ли је књига од лепоте,
„Ја имадем мог милог рођака, 45
„Мог рођака, Тадију дијете,
„Ако ли је књига од мегдана,
„Ја ћу бабо ићи на мегдана.“
Вели њему Сењанине Иво:
„О Максиме, мој рођени сине! 50
„Књига јесте од Травника града,
„Паша мене на мегдан позива,
„Да јуначки мегдан дијелимо,
„Јер сам њему погубио баба,
„Ал' сам сине врло остарио, 55
„Имаде ми: сто и тридест љета,
„Не могу се на коња држати,
„А камо ли, мегдан дијелити,
„Давах њему три коња витеза,
„И на њима три товара блага, 60
„И сувише сабљу аламанку,
„На којој су три балчака златна,
„И на њима три камена драга.
„Али Турчин на то и не гледа,
„„Већ ме опет зове на мегдана, 65
„„Да јуначки мегдан дијелимо,
„„Ил' да идем, да му се поклоним:
„„Да му љубим злаћено сичаде:
„„И коња му у стражњу копиту,
„„А и хрта међу очи црне, 70
„„Кадунчику у папучу њену.“
„То све бих му старац учинио,
„Ал' Кадуну, љубити му нећу,
„Таман да ћу јунак погинути.“
Говори му Максиме дијете, 75
„Чули мене, мој иили бабајко!
„Ја ћу бабо ићи на мегдана,
„Да с Турчином мегдан подијелим.“
Вели њему Сењанине Иво:
„О Максиме мој рођени сине! 75
„Камо срећа да си за мегдана,
„Да ти старог одмијениш баба,
„Бабо би те, златом обасуо,
„Ал' ти боја ни видио ниси,
„Јер си дете од дванајест љета, 80
„Па се бојим да ћеш погинути.“
Говори му Максиме дијете:
„Чујеш ли ме, мој мили бабајко!
„Дај ти мени дебелога дора,
„Припаши ми сабљу аламанку, 85
„Па ме тури на дорина бабо,
„Ја ћу ићи Паши на мегдана."
Тада рече Сењанине Иво:
„Иди сине, на бијелу кулу!
„Те се свуци па се преобуци, 90
„А ја одох у топле подруме,
„Да опремим дора за мегдана.“
Ходе Максим на бијелу кулу,
Те отвори сребрне сандуке,
Па се свуче, те се преобуче. 95
Иван ходе у топле подруме,
Те опреми дебелога дора,
Па дорину Иво проговара:
„Ој дорате, моје добро старо!
„Данас тебе са Максимом спремам, 100
„Да с' Турчином мегдан подијели;
„Ако њему буде до невоље;
„Донеси ми на брзине дете,
„Ја ћу теби гриву позлатити,
„Од сребра ти плоче саковати, 105
„И клинцима златним подковати.“
Док је Иво дора опремио,
Сиђе Максим низ бијелу кулу,
Дорину се на рамена баци.
Вели њему Сењанине Иво: 110
„О мој сине, Максиме дијете!
„Када дођеш у поље травничко,
„Ту ћеш наћи Пашу од Травника,
„Седи Паша рујно пије вино,
„И са њиме два његова сина, 115
„За Паше су оба постављени,
„На Паши је капа од курјака,
„Која зева, као да је жива,
„Ти се немој препанути сине,
„Ни од Паше, ни његове главе.“ 120
Одатле је Максим полазио,
Три је поља равна прејездио,
И четири зелене планине,
Док он дође у поље травничко,
Када дође у поље травничко, 125
Поље беше магла притиснула
Па он иде и тамо и амо,
Док угледа бијелог шатора,
Под шатором Паша пије вино,
И са њиме два његова сина. 130
Кад се њима Максим приближио,
Спазише га два Пашића млада,
Па говоре Паши од Травника,
„Чујеш ли нас наш мили бабајко!
„Ето бабо Сењанина Ива, 135
„Он ће тебе сада погубити.“
Кад то зачу Паша од Травника,
Он потеже срчали дурбина,
Који хвата на дванајест сати,
Те сво поље на дурбин привуче, 140
И у пољу Максима дијете,
Па казује својим синовима:
„Не лудујте моја децо драга!
„Оно није Сењанине Иво,
„Већ је оно Максиме дијете. 145
„Јединац је у оца и мајке,
„Па ће данас лудо погинути;
„Ми ћемо га данас ухватити,
„Одвести га у Травника града,
„Па кад чује Сењанине Иво, 150
„Послаће нам на товаре благо,
„Да одкупи свога милог сина.
„Када новце њему измамимо,
„Онда ћемо дете погубити,
„А њега ћу опет позивати, 155
„Да са њиме мегдан подијелим.“
Јоште Паша у ријечи бјаше,
Док ето ти Максима детета,
Па он викну из грла бијела:
„Које туна Паша од Травника! 160
„Нек изађе у поље широко!
„Да јуначки мегдан дијелимо!
Вели њему Паша од Травника:
„О Максиме, весела ти мајка!
„Јединац си у оца и мајке, 165
„Па ћеш данас лудо погинути,
„Старог баба љуто уцвелити,
„Но се предај Максиме дијете,
„Робом можеш икада изаћи,
„Али гробом никад ни довека.“ 170
Ал' то Максим ништа и не слуша
Већ потеже копље убојито,
Да удари Пашу под шатором,
Кад то виђе Паша од Травника,
Скочи Паша од земље на ноге, 175
Те ухвати суру бедевију,
И њојзи се на рамена баци,
Па говори Максиму детету:
„О Максиме, весела ти мајка!
„Удри прије да ти жао није.“ 180
Кад то зачу Миксиме дијете,
Он потеже копље убојито,
Да убоде Пашу од Травника,
Ал' је њему десница нејачка,
Па до Паше копље не добаци. 185
Кад то виђе Паша од Травника,
То је њему врло мило било,
Па потеже копље убојито,
Те он гађа Максима дијете,
По сред паса да не пусти гласа. 190
Ал' Максиму добра срећа била,
Дорат му се боју научио,
Клече доро на колена прва,
Изнад њега копље прелетило.
Кад то виђе Паша од Травника, 195
Он окрете суру бедевију,
Покупи јој четири дизгина,
Па побеже преко поља равног,
Право иде у Травника града.
Кад то виђе дорат под Максимом. 200
Писну доро као ватра жива!
Па достиже суру бедевију,
Преко сапи наслони јој главу.
Те Турчина по појасу гризе.
Могаше га Максим погубити, 205
Ал' мишљаше живог ухватити,
Да га води на пешкеша бабу.
Кад се Турчин виђе на невољи,
Он потеже пушку преко себе,
Да погоди Максима дијете. 210
Ал Максиму добра срећа беше.
Те га пушка на мах не погоди,
Већ погоди под Максимом дора.
Паде доро на земљицу црну.
Ал' је Максим срца јуначкога, 215
Дочека се на ноге лагане,
Па извади сабљу аламанку,
Са њом паде у зелену траву.
Турчин мисли да му се предаје,
Па нагони суру бедевију, 220
Да Максиму одсијече главу.
Ал' је Максим крепак и окретан,
Па потеже сабљу аламанку,
Бедевији расијече главу;
Паде земљи сура бедевија, 225
И пода се притиште Турчина.
Тад притрча Максиме дијете,
Те му русу одсијече главу,
Па му узе рухо од кадифе,
C' њега скида на се припасује. 230
И узе му капу од курјака,
Па окрете пољем широкијем,
То гледала два Пашића млада,
Па међу се ријеч говорили:
„Алах кардаш, чуднога белаја! 235
„Они нама деду погубише,
„Погуби га сењанине Иво,
„А сад Максим, погуби нам баба,
„Већ хајдемо по два на једнога.“
То рекоше па се послушаше, 240
Добријех се коња дохватише,
Појездише пољем широкијем,
Да ухвате Максима дијете,
Ал' је Максим срца јуначкога,
Па побеже у гору зелену, 245
За њим иду два Пашића млада,
Кад дођоше под гору зелену,
Од добријех коња одсједоше,
Па пјешице иду уз планину.
Кад то виђе Максиме дијете, 250
Он се врати под гору зелену,
Те одреши два коња витеза,
Једноме се на рамена баци,
А другога води у поводу,
Па он пође Сењу бијеломе. 255
Кад виђеше два пашића млада,
Повикаше из грла бијела:
„Богом брате Максиме дијете!
„Врати нама два коња витеза,
„Даћемо ти хиљаду дуката, 260
„Па ти иди двору бијеломе.“
Вели њима Максиме дијете:
„Не лудујте два Пашића млада!
„Ето вама дора и кобиле,
„Узјашите па идите двору, 265
„А ја одох Сењу бијеломе.“
Кад је био близу белог двора,
Угледа га остарила мајка,
Па отиде у бијеле дворе,
Те казује Сењанину Иву: 270
„О Иване да од Бога нађеш!
„Нама јесте дете погинуло;
„Ево иде Паша од Травника,
„На њему је капа од курјака,
„Која зева као да је жива, 275
„Он ће сада и нас погубити.“
Кад то зачу Сењанине Иво,
Скочи Иво на ноге лане,
Па отиде у горње чаире,
Те појаши голу бедевију, 280
Па полеће преко поља равног,
Да ухвати Максима дијете,
Кад се виђе Максим на невољи,
Он побеже преко поља равног,
Па повика из грла бијела: 285
„Немој мене погубити бабо!
„Јер ја нисам Паша од Тарвника,
„Већ ја јесам Максиме дијете.“
Старац приглув добро нечујаше,
Већ он трчи преко поља равног, 290
Да погуби Максима дијете,
Да погуби ил ухвати жива.
Кад се виђе Максим на невољи,
Он се одмах јаду досетио,
Па одбаци главу од Турчина. 300
Кад то виђе Сењанине Иво,
Он устави суру бедевију,
Па повика из грла бијела:
„Авај мени до Бога милога!
„Чодно ли се хћадјах преварити, 305
„Да погубим свог рођеног сина.“
Па он узе Максима дијете,
Љуби њега с обадвије стране;
„Хвала теби мој рођени сине!
„Кад ти старог одмијени баба.“ 310
Па ходоше у бијеле дворе.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
