Сењанин Иван преварен од Ђулић барјактара
Пију вино на Удбини Турци,
На Удбни, на турској крајини.
Па се хвале Турци јањичари,
Како коме на мегдану било.
Проговара Ђулић барјактаре: 5
»Еј, над мене не има јунака,
А над коња бољега не има!«
Бесиди му од Орашца Але:
»Еј, бора ти, Ђулић барјактаре!
Ти се хвалиш, да си добар јунак; 10
Ја познајем свачије јуначтво,
Нема друма, куд пролазио нисам,
Ни тамнице, гди сужњио нисам:
А да видиш голема јунака,
Штоно скоро овдан пролазио 15
И доброга ђогу прогонио,
А на њему јуначко одиље,
А да видиш Јанковић Стојана!
Па онога Петра Мркоњића
И његове неуредне брке; 20
Никидан је овди пролазио
И доброга коња прогонио!
А са њиме Сењанин Иване:
Добар јунак и људи га кажу.
На ономе ђоги дебеломе!« 25
Тада Ђулић ричи бесидио:
»Што ми хвалиш котарске краваре,
Што не хвалиш Турке Удбињане?
Савезат ћу Сењанин Ивана,
Метнут ћу га у своју тамницу, 30
Чинит ћу га и питати благо!«
Бесиди му од ОраШца Але:
»Ај' не лудуј, Ђулић барјактаре,
Ти Ивана ни видити не ћеш;
А какав је синовац Тадија, 35
Сву Удбину заробит ће Таде!«
Док Ђулићу ричи уграбио,
Од земље се на ноге скочио,
Примаче се своме тавулину,
Па га кити листак књиге биле, 40
А налази хитро књигоношче,
И Ивана липо поздравио:
»Драги побро, од Сења Иване,
Већ је вриме, да се побратимо
И хладна се вина напијемо. 45
Нег' бора ти, драги побратиме,
Дођи к мени на Удбину равну,
Па ћемо се понапити вина,
А када се вина напијемо,
Онда ћемо с тобом побратимит 50
Прид џамијом, гди клањају Турци.
А не води друга ни једнога,
Нити води синовца Тадије,
Јер је Тади драго пити вино,
Опит ће се, заметнути кавгу, 55
Ето нами големе срамоте!«
Кад Ивану књига долазила,
Књигу стије, ма се на њу смије.
Гледао га синовац Тадија:
»А мој стриче, Сењанин Иване, 60
Каква ти је књига јадовита,
Тер те тако на смих нагонила?«
»Еј бора ти, драго дите моје,
Ево књига са Удбине љуте
Од онога Ђулић барјактара, 65
Да ј а дођем на Удбину љуту,
А да ћу се с њиме побратимит
На џамији, гди клањају Турци,
И хладна се вина понапити!«
Бесиди му синовац Тадија: 70
»Нити ходи, нити мене води,
У Турчина вира и невира,
Ја се бојим ма какве приваре,
Па ће Турчин тебе погубити,
Одвест ће ти ђогу мисирлију!« 75
А Иване ричи бесидио:
»Ја ћу отић на Удбину љуту,
Нека виде јањичари Турци,
Нека виде, нисам страшивица;
Али тебе поводити не ћу!« 80
А Таде му ричи бесидио:
»Ај' опремај ђогу дебелога,
А ја идем дору дебелога:
Није гори дорин од ђогина!«
Тада му је Иван бесидио: 85
»Ти га не ћес на Удбину ићи!«
Па се мисли Сењанин Иване,
А ну шта ће Тади учинити:
На Тадију с вином навалио,
Док је Таду вино обалило. 90
Тад Иване савеза му руке,
Савеза му и ноге и руке.
Па полети у топле подруме,
Па опреми дебела ђогата,
Управ оде на Удбину љуту. 95
Угледа га Ђулић барјактаре,
Прида њ се је ти'о изшетао.
Па се ћапи под биеле руке.
Сађе Иван дебела коњица,
Коња тури у топле подруме, 100
Иван оде кули уз мостове.
Кад у кулу Иван улазио,
Туте сиди тридесет Турака.
Ал се Иван мислом замислио.
До њега је Ђулић барјактаре; 105
С једне стране Ђулић барјактаре.
С друге стране танени Османе,
Па га пију на окладе вино.
Оде цаса редом наоколо,
Доде чаша Ђулић барјактару. 110
Наздравља му Ђулић барјактаре:
»Здрав мој побро, од Сења Иване,
Нит' у моје, нит' у твоје здравље,
Нег' у здравље онога јунака,
Који ће се овди находити, 115
Међу нами кавгу заметнути.
Ни пола је ти попити не ћеш,
То ћеш пола крви надолити!«
Стао Иван, па се замислио.
Од Ивана далеко оружје, 120
Па повири кули на пенџере.
Проговара Ђулић барјактаре:
»Ој Иване, курвино копиле,
Што га гледаш кули на пенџере?
Та нема ти синовца Тадије! 125
Нег' напиј се рујенога вина,
Ни пола је ти попити не ћеш,
То ћеш полу крви надолити!«
Ал ето ти вала и шићара:
Кад се Таде вина разтризнио, 130
Стрина му је одришила руке,
Улетио у топле подруме,
Опремао себе и дорина;
Лети Таде прико поља равна.
Да ми спаде на Удбину љуту, 135
А под кулу Ђулић барјактара.
Уђе Таде у камен авлију,
Свеза коња до авлијских врата,
А авлијска он затвори врата,
Три кракуна у ње ударио, 140
Па узлети кули на мостове.
Сви се Турци мислом замислише,
Па Тадији мисто намистише,
И своју му чашу уточише
И Тадију вина напојише. 145
Оде чаша редом наоколо,
Дође чаша Сењанин Тадији.
Узе чашу у десницу руку,
Па наздравља Ђулић барјактару:
»Здрав Ђулићу, од курве копиле. 150
Нит' у моје, нит' у твоје здравље,
Нег' у здравље онога јунака,
Који ће се овди налазити,
Међу нами кавгу замећати:
Ни пола је ти попити не ћеш, 155
То ћеш пола крви надолити!«
Узе чашу Ђулић барјактаре,
У руци се чаша уздрћала.
Кад то види од Сења Тадија,
Од бедрице одпасао ћорду, 160
Па удари Ђулић барјактара.
Не хвата га по биломе врату,
Ухвати га по свилену пасу,
Дви га поле око ћорде пале.
Сви се Турци на ноге скочили. 165
Кад то види од Сења Тадија,
Једном махну, триест глава лахну!
Иване се тешко замислио,
Али му је Таде бесидио:
»Што се мислиш, од Сења Иване, 170
Камо теби од бедрице ћорда?«
Сви' тридесет погубе Турака.
Лети Таде по облици кули.
Па налази турску булу младу:
»Брзо, кујо, од одаја кључе!« 175
Була му је кључе додавала.
Кад је Таде кључе угледао:
Од одаја кључе уломила!
Па помисти на плећи јуначке,
На плећима врата изставио, 180
Па га уђе Таде у одаје,
Па насипље жежених цекина,
Пуни јесу пртени бисази,
Па по кули и около куле
Роби, носи, што му је и драго. 185
А улиће у подруме топле,
Па изведе Ђулића коњица,
Пуна коња натовари блага,
Па Ивану ричи бесидио:
»Драги стриче, од Сења Иване, 190
Чувај мени небројено благо!«
Па га вице иза свега гласа:
»Еј бора вам, јањичари Турци,
Немој рећи, да сам страшивица,
Хајте, Турци, мени на мегдана!« 195
Турци муче, ништа не диване,
Нег' међу се Турци бесидили:
»А док нам је Ђулић погинуо,
Већ немамо никога јунака,
Да кауру иде на мегдане: 200
Нека гони, што је заробио!«
Па отвори камену авлију,
И изтира ђогу и дората,
И Ђулића доброга коњица,
И понио небројено благо. 205
Оде момак на Удбину љуту,
Голу ћорду в'голу руку вади,
Загрнуо биеле рукаве:
»Хајте, Турци, мени на мегдана,
Немој рећи, да сам страшивица!« 210
Тад однесе небројено благо,
И одведе Ђулића коњица.
И бесиди Сењанин Ивану:
»А мој стриче, Сењанин Иване,
Да не буде мене Таде било, 215
Ти би своју усијао главу!
Да ми није од Бога грихота,
А од људи велика срамота,
Свеза' би' ти руке наопако,
Шибао те шибајли канџијом! 220
Јесам ли ти давно говорио:
У Турчина вира и невира!«
